Politički teoretičar i nagrađivani književnik Igor Štiks školovao se u Parizu i Čikagu, a dugo je radio na Univerzitetu u Edinburgu. No, to je samo skoriji deo njegove intimne geografije, kako kaže – rođenjem je Sarajlija, odrastanjem Zagrepčanin, a poslednjih deset i više godina živi u Beogradu, gde predaje na Fakultetu za medije i komunikacije. To mu daje insajdersku i autsajdersku perspektivu, ali i sposobnost da lokalna ispoljavanja širih društveno-političkih trendova protumači – globalno, bilo kroz književna dela (romane Elijahova stolica, Rezalište, W, Dvorac u Romanji), bilo kroz pedagoški i akademski rad. „Moj se život i dalje odvija između navedenih tačaka. To su sve moji gradovi, ali između njih su uspostavljene granice, ne samo administrativne, nego i mentalne, jer se drugi, sused, komšija, ujedno predstavlja i kao potencijalna opasnost. Na nama, koji smo u manjini, ostaje borba protiv tog okvira, jer nam poslednjih trideset godina, bilo da se radi o ratovima, bilo da se radi o kapitalističkoj tranziciji koja nas je sve dodatno razorila i porazila, pokazuje da je ona neophodna. Meni, da citiram Zabranjeno pušenje, ‘srce kuca za sve njih’“, kaže Štiks za Radar u razgovoru koji smo sticajem okolnosti završili u petak 1. novembra, samo nekoliko trenutaka pre obrušavanja nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu.
Pitanja litijuma i Kosova se u srpskoj javnoj sferi bore za prevlast, i to dok se raspliću. Opasnostima se preti i spolja i iznutra, protežu se u prošlost i u budućnost. Kako ocenjujete savremeni trenutak?
Mora se priznati da vlasti u Srbiji unazad desetak godina veoma sposobno kreiraju i određuju javnu agendu, o čemu se govori, a o čemu ne, što je veoma važno, a šta se skriva. Litijum se prvo švercao ispod drugih velikih tema – rat, Kosovo, istok ili zapad – što nije uspelo, jer su izbili ekološki protesti. Sad se isprobava druga strategija – plasira se kao pitanje same budućnosti. Šansa koja se ne sme propustiti! Kada je o Kosovu reč – kojeg se razumevalo isključivo preko teritorijalnog „svetog“ principa zbog kojeg se borilo, ginulo i ubijalo – ne bih rekao da je na delu rasplet, nego rasplitanje u koje se petlja litijumsko pitanje koje sa sobom nosi i novu viziju države i društva. Budući da je Srbija deindustrijalizovana i da u međuvremenu nije razvila nove tehnologije ili usluge, ono što još ima da proda su voda i zemlja, ali i sve ono što je ispod njih.
Srbija je deindustrijalizovana i nije razvila nove tehnologije ili usluge, ono što još ima da proda su voda i zemlja
Takva vizija nije nova, viđali smo je u Latinskoj Americi. Ima li šta da se nauči?
Znamo da se ne radi samo o kopanju i ekološki upitnoj preradi rude, nego i o restrukturiranju čitavog društva. To najčešće znači da profit izvlači elita na vrhu, da se srednja klasa, uplašena za svoju egzistenciju, obično vezuje za državu, odnosno režim ili partiju, da se novac od ekstrakcije resursa raspoređuje onima koji su lojalni, te da se za suzbijanje otpora koriste mehanizmi državne represije. No, postoji jedna razlika – na Balkanu se događa demografska implozija, a zemlje Latinske Amerike imale su i ljude i brutalne diktature koje su te ljude iskorišćavale kao radnu snagu. A ko će ovde kopati? Idemo, dakle, ka jednom novom modelu u 21. veku, naime, uvozu radne snage u te zone od posebnog interesa koje će de facto biti izvan jurisdikcije države i iz kojih će najveći profit izvlačiti internacionalne korporacije, jer je to i smisao njihovog postojanja. I one će, naravno, za to plaćati rentu režimu na vlasti. Ali, ne urušava su tu samo nacionalistička, konzervativna, teritorijalna paradigma o velikim državama i etnički čistom prostoru, već i ideja evrointegracija kao procesa kroz koji je trebalo uspostaviti pravnu državu, demokratski poredak i sve ono u šta smo poslednjih tridesetak godina verovali. Ne samo da se urušava, nego se i povezuje s tim novim projektom, o čemu svedoči poseta Ursule fon der Lajen.
Evrointegracije su svim postjugoslovenskim državama u različitim periodima na različite načine bile najbliži svetionik. Da li nam je sadašnjost ostala u tim dugim devedesetim, kojima ste kao koautor posvetili izložbu „Lavirint devedesetih“, a koja se iz Beograda preselila u Sarajevo?
Vidimo da su ideološke konstrukcije, političke partije, pa i ličnosti iz tog perioda i dalje prisutne i uticajne. Svi smo verovali da ćemo se tog nasleđa rešiti, da će članstvo svih postjugoslovenskih zemalja u Evropskoj uniji dovesti do izgradnje novog supranacionalnog okvira koji će podrazumevati otvaranje granica, nemogućnost novih ratova i nekakav ekonomski prosperitet. Šta ćemo sa balkanskim getom koji je Brisel okružio i s kojim sada ne zna šta da radi? Smišlja mu se novi status – članstvo koje neće biti političko, ali će uključivati neke privilegije kojima će se područje držati pod kontrolom. Zauzvrat, te zemlje će osim resursa nuditi i vršenje graničarske službe u tampon zoni za migrante. I tu se vidi da je EU potpuno izgubila kompas kad se radi o ljudskim pravima. Primer je otvaranje konclogora u Albaniji, pod direktnom italijanskom jurisdikcijom u koji će se ljudi dovoditi sa Sicilije ili Lampeduze, odakle će ih se bacati u neke treće zemlje. I Fon der Lajen hvali taj model, hvali Edija Ramu, kao što hvali i Vučića, sve one koji će sprovoditi takve politike. Sada mnoge zemlje u EU, pritisnute krajnjom desnicom, razmišljaju i deluju ultradesničarski, antimigracijski, skoro rasistički. EU ipak ostaje važan igrač, i dalje je tu, vrlo blizu, ali ovdašnje države nikada neće sedeti za njezinim glavnim stolom.
EU ostaje važan igrač, i dalje je tu, vrlo blizu, ali ovdašnje države nikada neće sedeti za njenim glavnim stolom
I ranije je bilo sudara krupnog i stranog kapitala s javnim interesom, što pokazuju arapske i kineske investicije. Zašto nas je „Jadar“ zaboleo više, toliko da i evrofili postaju evroskeptični?
S jedne strane, nezadovoljstvo je akumulirano i okidača je više. S druge, sam projekat rudarenja litijuma je megalomanski. S treće, on se vezuje za zelenu tranziciju koja je strateško opredeljenje EU. Stvara se osećaj da ste prodani, da neko drugi odlučuje o vašoj sudbini, a da ona podrazumeva društvo u kojem verovatno nećete želeti da živite. Moja analiza ekstraktivizma neće ljude izvesti na ulice, ali nacionalno obojena, pa i nacionalistička retorika hoće. Stvoriće se koalicija onih koji u projektu vide ekološku katastrofu, katastrofu po zajednička dobra, nedozvoljenu kapitalističku eksploataciju, ali i onih kojima je logika krvi i tla primarna. Zanimljiv koktel ljudi koji se inače ne bi našli na istom mestu, ali čije glasno, zajedničko „ne“ jeste moćno, i to ova vlast zna. Ona ne pokušava više da afirmiše projekat, jer zna da je za to teško pridobiti većinu građana, ali radi na tome da razbije protivljenje. Muti vodu, dovodi svoje „eksperte“, ulaže u PR. Ako joj uspe, ostaje nam suočavanje s nekim strašnim istinama – da politika kao javna stvar ne postoji, da su stvari već odlučene iza zatvorenih vrata, da su mediji kao instrument za manipulaciju previše moćni, a da je ćutnju i pasivnost građana ipak moguće kupiti. Doduše, ovo nije ekskluzivitet Srbije, ali to nije uteha.
Stvoriće se koalicija onih koji u projektu Jadar vide ekološku katastrofu po zajednička dobra, nedozvoljenu kapitalističku eksploataciju, ali i onih kojima je logika krvi i tla primarna
Spektakl je odmenio politiku. U Srbiji, vlasti su zauzele medije i pravosuđe, kooptirale su kriminalne grupe i nevladine organizacije, a potom su napravile paralelne civilne strukture. Gde je prostor za samostalno, autohtono delovanje? Naročito s izmenama Krivičnog zakonika i vrlo labavim definicijama podsticanja na nasilje…
Retorika namerno zbunjuje i stvara konfuziju, koja stvara strah, koji, pak, stvara pasivnost. Nad krhkim psihoemotivnim stanjem javnosti u Srbiji intervencije vrše i mediji, i vlast, ali donekle i ideološki konfuzna opozicija. Kada politički narativ na osnovu kojeg svaka zajednica opstaje nije koherentan, a srpski prednjači u haotičnosti, teško je pričati i o prošlosti i sadašnjosti, a kamoli budućnosti. Govori vam se da ste na Zapadu, da ste u procesu pristupanja EU, ali i na Istoku, da samo čekate da se geopolitička situacija promeni, recimo, da Tramp dođe na vlast; govori se neprestano o Kosovu, i vojsci koja se tamo vraća, a onda „južna pokrajina“ magično nestane s naslovnica… Još od kraja osamdesetih nema konsenzusa ni o četrdesetima i antifašističkoj borbi, a rezultat su izjave i predlozi gradonačelnika koji samo odvraćaju pažnju zbog i dalje visokog emocionalnog naboja tih tema. Cinični političari, tabloidi i televizije, ali intelektualci i umetnici, koriste i produbljuju taj haos u glavama, i to rade veoma dobro, moram priznati.
Vlasti samo tvrde da brane nacionalni interes. Što je više priče o suverenitetu, to je manje suverenosti?
Nacionalizam je danas snažno prisutan baš tamo gde su se nacije već urušile. Nisu nestale, ali nemaju uticaj i ne mogu da mobilišu ljude kao u 19. i 20. veku. Tamo gde vidite mnogo zastava, budite sigurni da države više nema. I u tome se moramo složiti s vlastodršcima: da, Srbija u nečemu doista prednjači. Otvorenija je za globalni kapital tj. prodaje se više i bolje od drugih postjugoslovenskih država. U Srbiji, kao nigde drugde su prisutni svi, Kinezi, Arapi, Francuzi, Rusi, Nemci, čak dolaze i neka manja afrička kraljevstva… i svako ima svoj ulog, a današnja Srbija mu drage volje omogućava da ostvari svoje interese i profit. Uz proviziju. Iz te perspektive, uspešna priča. Ali za koga?
Nacionalizam je danas snažno prisutan baš tamo gde su se nacije već urušile. Tamo gde vidite mnogo zastava, budite sigurni da države više nema
Pomenuli ste Šapića – kao i Vučić, pokušava da bude i operativac i ideolog. Uspeva li u ma čemu od ta dva?
Teško je tu govoriti o njegovom autonomnom delovanju a kamoli mišljenju. Ono što je zastrašujuće je megalomanska promena Beograda. Ne uspevamo ni da sagledamo njen opseg, a projekti se nižu i teku paralelno. Beograđani su opravdano frustrirani, jer ta izgradnja podrazumeva i rušenje. Nestala je Hercegovačka, nestaje Sajam i Stari savski most. Samim tim, menja se i identitet grada. Međutim, nešto tu jako zbunjuje. Beograd i Srbija imaju ogroman intelektualni i ljudski kapacitet koji je jedan od razloga zašto živim ovde. No razočaran sam nedostatkom imaginacije, a još više stalnom potragom za liderima. Čekanje novog Zorana Đinđića ili nekoga ko će biti otelotvorenje onoga što baš vi želite – a uvek ga zamišljamo kao muškarca! – ko će vas povesti za ruku i onda odluke donositi u skladu baš s vašim interesom, jalovo je i nezrelo.
Kako drugačije, zrelije, onda postaviti političku borbu?
Hajde da zamislimo da će za trideset godina, neki ljudi ovde živeti – biće ih daleko manje – i moraće sami da se suoče s pitanjem budućnosti. Na ovu prošlost će gledati kao na seriju katastrofa od devedesetih naovamo… Dakle, neće moći da budućnost grade na toj prošlosti, a sasvim sigurno ne na temeljima četničkog pokreta, no niti na zlatnim danima jugoslovenskog posleratnog modernizma (čije će se ostatke do tada potpuno uništiti). Moraće se, dakle, smisliti nova rešenja, ali, nadam se, bez kompromisa po pitanjima antifašizma i socijalne jednakosti. Ako će graditi novo društvo, moraće biti otvoreni za nove ljude, za strance. Kao što znate, stvari za sada, nažalost, ne idu u pravcu zrelog promišljanja budućnosti. Ljudi su na ovim prostorima vodili ratove protiv onih koji izgledaju isto, govore istim jezikom, s kojima su se ženili, i teško prihvataju različitosti. S druge strane, neko ko je iz Bangladeša došao da vozi autobus po Beogradu sasvim sigurno želi da taj autobus vozi negde drugde u Evropi. Niti ovi prvi žele promenu, niti ovi potonji žele da ostanu. Postoji raskorak koji se mora smanjiti. U protivnom, bojim se da ćemo na koncu imati puste, zatvorene, eksploatisane državice, nesvesne same sebe, u kojima ne bih želeo da živi moj sin ili unuci. Ostaće ovaj prostor samo kao most, stanica za presedanje, između Istanbula i Beča.
Uskoro će se pojaviti drugo izdanje knjige The New Balkan Left (Nova balkanska levica),čiji ste koautor, uz Krunoslava Stojakovića. Gde je danas levica i da li je negde pristala da se, umesto ozbiljnijih zahteva, zadovolji liberalnim narativima o socijalnim reformama, vladavini prava?…
Sve je otišlo udesno, pa i levica. Dobrim delom se obrela na levoliberalnim pozicijama, traži transparentnost, pravnu državu, inkluzivnost, uz čuvanje ostataka socijalne države. Ali, levica nisu samo isprobane mere i slogani, nego je ona prostor imaginacije drugačijih ekonomskih i društvenih odnosa i na njoj je da osmisli alternativne programe. Kapitalizam ostaje horizont koji je, uvereni smo danas, nemoguće nadvladati. U fazi smo pesimizma, ali i kako ne bismo bili, kada bombe padaju od Kijeva, preko Bejruta i Palestine, do Izraela i Irana, ili kada vidimo u šta se pretvaraju EU i SAD, pa i balkanske države? Odgovor se svuda traži na desnici, kao da su stranci krivi što su vas vaše vlasti izdale, što su vam zatvorile fabrike i premestile ih u Aziju ili što vam je država blagostanja ukinuta. Desnica ili preuzima vlast ili već diktira državne politike. Bojim se da će se odgovori tražiti na levici tek kada udarimo glavom o zid, samo je pitanje s koliko žrtava. I nisam među onima koji se tome raduju, koji tvrde da očito urušavanje kapitalizma treba ubrzati. Katastrofa će biti ogromna, a mesija se iz ruševina možda nikada neće pojaviti.
Vlasti u Srbiji se predstavljaju kao socijalno odgovorne, premda statistički podaci pokazuju drugačiju sliku. Pomoć je uglavnom jednokratna, populistička, a štrajk u prosveti je dokazao da para možda ima za stadione, Ekspo, rafale… ali ne i za javni sektor. Kako biste ocenili socijalno-ekonomske politike vlasti Srbije?
Ponovo, treba im na neki način odati priznanje. Od prezaduživanja očekujete neku vrstu kolapsa, koji moguće da dolazi, ali još nije stigao. Došlo se i do nove vrste proizvodnje kapitala, ali deluje da je povezivanje legalnog i nelegalnog novca tu odigralo važnu ulogu. Logično je u takvom sistemu da višak sredstava neće biti iskorišćen za podizanje životnog standarda, već za izgradnju Beograda na vodi, luksuznih vila i za džipove kojima se nova elita oholo vozi po ulicama koje se, uzgred, raspadaju. Primenjuje se latinoamerički model društvenog strukturiranja. U takvim okolnostima je sasvim logično da evropska metropola poput Beograda nažalost nema prečišćivače otpadnih voda i da se fekalije direktno izlivaju u reke. Čini mi se da ove vlasti znaju nešto o čemu su govorili marksistički teoretičari, a to je „moralna ekonomija siromašnih“. Nije bitno koliko ste oduzeli, nego šta je ostalo. Je li ostao hleb na stolu? Je l’ mogu da obučem dete i pošaljem ga u školu? Je l’ su mi se malo povećala primanja, iako ih je inflacija već pojela? A šta su vam sve oduzeli? Odgovor je u drugom pitanju: a šta mi je ostalo? Revolucije su se obično dešavale kada i taj ostatak bude oduzet; o tome znamo iz Oktobarske ali i iz Francuske revolucije, o tom večnom problemu hleba.
Kad nedovoljno loše postane nepodnošljivo?
Tako je. Upravo zato vlast neće pasti na prosvetarima i upravo zato može da se sadistički ponaša prema njima, kao i prema radnicima u fabrikama u vlasništvu stranih firmi kojima ste otvorili vrata i pustili ih da rade šta hoće. Da biste obogatili svoju oligarhiju, nekoga morate da mlatite, da pokažete da im nećete dati ono što traže, iako biste to mogli jednostavno da uradite tako što ćete, na primer, da podignete još jedan kredit koji će ionako otplaćivati sami građani. Takav model traži vertikalu, na njenom vrhu je čovek čije ime svi znamo i o kome često razgovaramo, i čije je viđenje društva i države jasno. Mada, čini mi se da kod njega ima mnogo improvizacije, a to znači i stalne nestabilnosti i nepredvidivosti, što ga, uostalom, i razlikuje od autoritarnih figura iz prošlosti. On je snalažljiv, koristi prilike, a prilika uvek ima, i ima dovoljno političke kreativnosti da manipuliše i javnošću i drugim geopolitičkim akterima. Lideri sa Zapada takvog kolegu hvale i sasvim je jasno da on s vlasti s takvom podrškom neće pasti. Tako dobijamo perverzne rezultate – Srbija je izgleda stigla na Zapad baš zahvaljujući Njemu, otvara joj se put ka EU, postaje važan faktor čak i u zelenoj tranziciji… pravi će otpor takvoj vlasti doći jedino uz buku i bes, što će možda otvoriti put ka promenama, ili ka još većoj represiji.
Čista je koincidencija da smo ovaj razgovor završili nekoliko trenutaka pre tragedije u Novom Sadu i zbog toga vam, nakon nekoliko dana, moram postaviti i ovo dodatno pitanje. Da li urušavanje nadstrešnice na rekonstruisanoj stanici dolazi kao komentar onoga o čemu ste govorili?
Još uvek šokiran, čitam redigovani tekst našeg razgovora i čini se da su tu doista svi elementi za urušavanje društvene nadstrešnice: farsa napretka prerasta u tragediju.
