Bila je kustos i najbolji svedok o dobrim i lošim vremenima Narodnog i Muzeja savremene umetnosti. Ima zvanje profesora emeritusa, i autor je stotine značajnih studija, desetak knjiga i monografija. Zahvaljujući njenom istrajnom radu koji je rezultirao obiljem dragocenih istraživanja, u istoriju savremene umetnosti smešten je jedan važan avangardni pravac s početka dvadesetog veka – zenitizam.
Poslednjih deset godina dr Irina Subotić je skupljala materijal i pisala o srpskoj porodici Plavšić iz Hrvatske, i uskoro će taj tekst biti objavljen u časopisu Tragovi koji uređuje dr Dejan Jović. Autorka nudi bogatu dokumentaciju o dva veka postojanja ove znamenite porodice koja ima svoje mesto u bankarstvu, ekonomiji, privredi, muzeologiji, kolekcionarstvu, izdavaštvu… do avangarde i članstva u zenitističkoj grupi Treveleri. Jedan od Plavšića, Nikola, bio je značajan i za srpsku kulturu jer je u vreme Austrougarske sakupio i predstavio svetu blago iz fruškogorskih manastira.
U trenutku kada razgovaramo, priprema se rušenje starog Savskog mosta u Beogradu, a sagovornica Radara komentariše:
To je samo jedan od elemenata nestajanja starog Beograda. Taj most je izuzetno potreban, pre svega zbog njegove funkcionalnosti, ali on ima i dragocenu istoriju za Beograđane i za celu antifašističku borbu. To nije lep most da bismo ga čuvali sa estetskog stanovišta, ali ne čuvamo samo lepotu: čuvamo ono što nam znači kao beleg našeg grada i kao znak Beograđanima da ovaj grad nije uništen do kraja.
Zar nije ova vlast prognala, zabranila antifašizam kao jednu od najvećih istorijskih pobeda Srba u sastavu Jugoslavije?
Pobeda antifašizma je jedna od najsvetlijih tačaka 20. veka. Isto kao što je bila borba protiv Austrougarske, tako je bila velika i borba protiv nacizma. Tolike žrtve su pale na dobroj strani pobednika. I to što se sada ovde dešava deo je užasa koji je zahvatio celu zapadnu Evropu, posebno u baltičkim zemljama, jer je Evropa dozvolila da se izjednače antifašistička i antistaljinistička borba. I od tada jača desnica u Evropi, pa i ovde, naravno.
Most koji hoće da sruše nije lep da bismo ga čuvali sa estetskog stanovišta, ali ne čuvamo samo lepotu: čuvamo ono što nam znači kao beleg našeg grada i kao znak Beograđanima da ovaj grad nije uništen do kraja
Ovde to znači relativizovanje pobede pobednika u Drugom svetskom ratu, izjednačavanje četnika sa partizanima.
Istoričar Milovan Pisari je nedavno napravio kratak, ozbiljan i tačan pregled gde je napisao sve što je važno znati i ne zaboraviti tim povodom. To o čemu on govori učila sam i od svog oca: Draža Mihailović je bio dobar vojnik slabog karaktera, koji je primio kod sebe sve one koji će kasnije dati obeležje četništvu, a to su pre svega brojna ubistva.
Da li je normalno da se toliko ruši grad kao što je to slučaj s centrom Beograda, da bi nicali veliki stambeni blokovi?
Poznata je teorija da u jednoj generaciji ne treba menjati više od 30 posto postojećeg da bi se sačuvao duh grada i svi slojevi koji ga čine vrednim. Tako je rađeno u Lisabonu i Buenos Ajresu, na primer. To se zove sačuvani gradovi. Kod nas ima udžerica koje treba rušiti, ali problem je što se ovde zida i uništava neviđenom brzinom, čak i istorijska zdanja pod zaštitom, što se ne poštuju regulative, što se bez uvida javnosti i mišljenja struke menjaju planski dokumenti, pa sve liči na pranje novca. Ne obraća se pažnja na urbanističke celine, na potrebe žitelja, na istoriju, tradiciju, na sve što čini duh jednoga grada. Važne su samo lokacije sa najskupljim stanarinama, a kako institucije apsolutno ne funkcionišu u interesu građana – nema ko da stane na put uništavanju grada.
Ne obraća se pažnja na urbanističke celine, na potrebe žitelja, na istoriju, tradiciju, na sve što čini duh jednoga grada. Važne su samo lokacije sa najskupljim stanarinama
Posledica toga je…
… radikalno i haotično, nepromišljeno (a možda i namerno?) unakaženo gradsko jezgro i život u njemu. Možemo slobodno govoriti o stravičnom urbicidu: Beograd više ne liči na grad koji se istorijski razvijao i koji je bio čuven po svojoj prepoznatljivoj vizuri. Beogradska tvrđava sa Kalemegdanom je napadnuta sa svih strana, Meštrovićev „Pobednik“ se gotovo izgubio, ništa više ne predstavlja u odnosu na užas Beograda na vodi, s jedne strane, i na K2 s druge, a 2. novembra, upravo na Dan žalosti zbog tragedije u Novom Sadu, započeti su bez ikakvog nadzora i dokumenata, iskopi radi proširenja saobraćajnice u Donjem gradu, i to u zoni lokaliteta od izuzetnog značaja za nasleđe. Odmah je reagovala Evropa Nostra Srbije sa zahtevom da se zaustave radovi. Mislim da je sve to velika osveta prema Beograđanima.
Beogradska tvrđava sa Kalemegdanom je napadnuta sa svih strana, Meštrovićev „Pobednik“ se gotovo izgubio, ništa više ne predstavlja u odnosu na užas Beograda na vodi, s jedne strane, i na K2 s druge
Ne mogu da preskočim tragediju, koju mnogi smatraju zločinom: obrušena nadstrešnica nad novosadskom Železničkom stanicom je u sekundi ubila četrnaestoro i još troje putnika unakazila. I to je posledica neuređene države, bezakonja, neznanja, netransparentnosti poslovanja i odgovornost nefunkcionalnih institucija…
Nove vrednosti ove vlasti su se preselile u Beograd na vodi?
Na silu se stvara novi centar prema ukusu nove klase… Očigledno je reč o kreiranju pravog megalopolisa o čemu je izvanredno početkom avgusta u Radaru pisao Miško Pavlović, kao o pražnjenju cele Srbije kako bi se u Beogradu sakupili milioni žitelja. To je ona čuvena šljiva pod koju će stati svi Srbi.
Ova vlast ima nameru da potre sve što je postojalo pre nje kako bi ostavila svoje zgrade, svoja naselja i svoj sistem vrednosti, kao da ništa pre njih nije postojalo.
Da, sve se potire i sve se zapušta. Beograd se ne čisti, deponije divljaju, parkovi se ne zalivaju i ukidaju se, drveće se besomučno seče, posebno na Vračaru, Kalemegdan je nebezbedan – ginu mladi u njemu, izvanredna barokna kapija Karla VI je neprepoznatljiva, mnoge radnje u centru grada, u ulicama Kneza Mihaila i Kralja Milana, zamandaljene su; o divljanju grafitima da i ne govorimo… Saobraćaj i gradski prevoz su u kolapsu. Nemaju svi Beograđani kanalizaciju. Zagađenje vazduha i problemi s vodom se ne rešavaju. Jasno je da komunalne službe ne funkcionišu, a cveta Beograd na vodi. Valjda treba steći utisak kako je sve u najboljem redu. A nije! Ova vlast ne voli Beograd i Beograđane.
Ali puni Beograd sadržajem nove vladajuće klase.
U njemu caruju kladionice i kockarnice koje su često pored škola; više je apoteka nego prodavnica hrane. Uništava se korbizjeovski urbanizam Novog Beograda sa zelenilom, prostorima za rekreaciju i dečjim igralištima. Planirano je rušenje hotela „Jugoslavija“ koji je ne samo sjajna arhitektura već i recidiv jednog prosperitetnog perioda Beograda. Plašimo se za Sajam, posebno za Žeželjevu halu koja je u svetu prepoznata kao remek-delo brutalističke konstrukcije. Namereni su da to bude operska sala, što znači da pojma nemaju šta je akustika! Novi planovi predviđaju proširenje Beograda na vodi sa stotinama visokih kula poput Dubaija i Abu Dabija. Ali, tamo se podižu gradovi na pustinjskom pesku, a ovde se zidaju na urbanom prostoru koji ima dugu istoriju. Očigledno se ništa ne razume ili ne poštuje.
Sve to, u širem smislu te reči, predstavlja potiranje svih postojećih kulturnih vrednosti?
Onog časa kada je oksimoron od naziva kulturne industrije zavladao, postalo je jasno da to znači sistematsko eliminisanje kulturnih vrednosti u koje mi verujemo, izgrađivanih vekovima – da je to zamena za nešto što se meri samo finansijskim pokazateljima. Znamo svi da aktuelna politika ne podnosi ni najmanju kritičku notu, a to jeste uloga stvaralaštva kao mera društvene odgovornosti. Iz minimalnog budžeta namenjenog kulturi organizuju se manifestacije za koje ne znamo čemu služe; legalne institucije, poput konkursa, izgubile su svaki smisao, umetnička scena, posebno nezavisna je na izdisaju, međunarodna razmena, naročito u muzejskoj struci, gotovo da ne postoji.
Onog časa kada je oksimoron od naziva kulturne industrije zavladao, postalo je jasno da to znači sistematsko eliminisanje kulturnih vrednosti u koje mi verujemo, izgrađivanih vekovima – da je to zamena za nešto što se meri samo finansijskim pokazateljima
Za brojne neznalice na vlasti, molim vas da podsetite na blisku kulturnu prošlost iz druge polovine prošlog veka.
Već od 1950, a posebno od 1960. godina, Jugoslavija je želela da bude relevantna i na kulturnom planu u međunarodnim okvirima, a ne samo u politici nesvrstanih. Nastojala je da pristupi zemljama razvijenog sveta, i to preko svoje kulture i umetnosti. Veliku vizionarsku ulogu imala su tada dvojica direktora najvećih muzeja: Miodrag B. Protić je bio osnivač i dugogodišnji upravnik Muzeja savremene umetnosti, a Lazar Trifunović je vodio Narodni muzej. Prvi nikada nije bio član partije, drugi je bio mladi komunista, i obojica su doprinosila kulturnoj politici jer je tada kultura bila važna i potrebna državi. Tako je Narodni muzej čak i tokom osamdesetih godina baštinio ono što je Lazar Trifunović uspostavio kao viziju velikog muzeja: doneo je znamenita dela Van Goga, ugovarao sa najvećim holandskim i nemačkim institucijama, izložbe s blagom Mesopotamije, Perua i sl., dok je Muzej savremene umetnosti predstavljao osvedočena znamenja vrednosti modernizma – od Pikasa i Klea do lend arta i mnogih drugih velikana.
Danas je i u svetu drukčija situacija, ali mi se nismo prilagodili. Narodni muzej ni posle tzv. rekonstrukcije nema uslova da primi velike međunarodne izložbe, što bi zaslužio po bogatstvu svojih kolekcija. Međutim, takve izložbe u našem okruženju s uspehom priređuju Budimpešta, Zagreb, Beč, Ljubljana… Ali, dobili smo jednu tužnu izložbu iz Ermitraža koja je bila samo prazan spektakl. I ništa više.
Zašto?
Zato što ova vlast ne poštuje potvrđene vrednosti, ne zna šta je smisao i značaj kulture. Njima kultura predstavlja nacionalni identitet a ne pripadnost sferi kulture u svetu. Problem je kako se vaspitavaju mlade generacije kada živimo izolovano, samodovoljni i samozadovoljni s našim narodnjacima koji odzvanjaju ogoljenim Trgom republike, osmišljenim za razna posela, poput seoskih vašarišta. A oni koji se ne slažu – pakuju kofere i imaju kartu u jednom pravcu.
To je ukus ove vlasti…
To pokazuje vlast neobrazovanih generacija, nekompetentnih kad je o kulturi reč. Vidimo kako za ministre kulture dolaze osobe koje se kulturom ne bave i ne trude da ona dobije dostojanstveniji status – bar budžeta što se tiče i broja zaposlenih koji nedostaju u svim sektorima. Mislim da je Nebojša Bradić bio među poslednjim ministrima koji se zalagao za kulturu i njene ustanove. U kulturi pritisnutoj sramnim odlukama vlasti, nažalost, nema hrabrih kao što su hrabre tužiteljke i policajka koje zaslužuju veliko poštovanje. Istina, dve dame – direktorke gradskog i republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture – dale su otkaz kada je bilo naređeno da skinu zaštitu sa zgrade Generalštaba da bi se udovoljilo parama američkih biznismena. Ali, otkazi su došli kasno, posle svega uništenog u Beogradu, Novom Sadu, Somboru,Vršcu…Tada se žmurilo.
Ova vlast ima problem da sarađuje, kad je o kulturi reč, i sa susedima, Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom…
Umesto saradnje u oblasti kulture – večito rivalstvo. Ipak, filmska, muzička i pozorišna scena pružaju više dobrih primera u odnosu na muzeje i likovnu umetnost, sem kada je reč o individualno ugovorenim nastupima. Možda je to pitanje osećanja superiornosti – da smo najznačajniji, najbolji, najveći, da nam niko nije potreban. To samozatvaranje i samozavaravanje je užasno opasno. Umesto osvedočenih vrednosti na kojima počiva civilizacija – pale se vatrometi, šljašte reklame u Beogradu na vodi, gde se vaspitavaju mlade generacije. O pomerenim kriterijumima govore nacionalne čitanke, udžbenici istorije, izbacivanje Desanke Maksimović iz lektire, televizijske emisije i „estetika“ Pinka. Rezultati su tu: ubica iz Malog Orašja i Dubone u Kristijanu Goluboviću vidi svog idola, dok je otac malog K. K. vaspitavao na strelištu… Maloletničko nasilje ne prestaje, a prosvetni radnici na ulici traže pravdu.
Dobri uzori se teško nalaze: iz Evrope se čuju kritički tonovi oko pokradenih izbora, suzbijanja medija, napada na novinare, neregulisanog zakonodavstva, neusklađenosti naše s evropskom politikom, ali su glasnije pohvale režimu koji pristaje da Rio Tinto obezbeđuje zapadnim zemljama zelenu agendu na račun uništavanja naše prirode, tog divnog Jadra i Rađevine. A ovde nam još prete novim, putinovskim zakonima…
Pamtite li ovakve podele u društvu koje je proizvela neka vlast pre ove današnje?
Ne pamtim. I u vreme strahovlade komunizma postepeno se razvijao kritički odnos prema režimu i gajila nada u mogućnost boljeg socijalnog statusa i slobodnijeg života. Gotovo svi intelektualci oko mene su bili članovi partije jer su verovali da se kroz partiju može razvijati pravednije društvo. Među njima je bio i Dragoljub Mićunović, kasnije osnivač Demokratske stranke. Danas je poverenje u duboko kompromitovanu vlast s pravom poljuljano, ali želim i dalje da verujem u mogućnost društvene kohezije svih koji žele bolju Srbiju – na čemu radi ProGlas i što podržavim svim silama, kao što se davljenik hvata za slamku…
