Govoreći o postupcima državnih institucija i načinu na koji se tretiraju slučajevi neodgovornog postupanja, Mališić je istakla obrazac koji se često ponavlja u kriznim situacijama u Srbiji.
„Meni se čini da je to matrica. Prvo smo svi šokirani, traži se odgovornost, imate konsolidaciju odgovornih i imate na kraju da odgovara neko ko je potpuno na margini događaja, a oni koji su u srcu odgovornosti, oni se na kraju provuku. Ljudi su šokirani jezivom nesrećom, ali ne mogu da kažem da su iznenađeni da se tako nešto može dogoditi kod nas jer svaki građanin ovde ima iskustva sa tim, ili ima osećanje da se ovde gradi neodgovorno. Ono što je rekao premijer Vučević, i svi predstavnici vlasti, a to je preventivno obrazlaganje i vođenje pažnje prema onome što oni misle da bi bilo dobro da se utvrdi. To je da je zgrada stara 60 godina, da je to projektovao neko ko to nije dobro uradio, ili jeste, ali je zub vremena uradio svoje, pa je tu bila korozija i, dakle – niko nije kriv“, ističe urednica Radara.
Nezavisni stručnjaci mogu pružiti objektivna tumačenja i jasne odgovore o uzrocima i odgovornima u lancu propusta. Njihova uloga je ključna za precizno utvrđivanje odgovornosti – od projektovanja i nadzora, do izvođenja radova – čime bi građani dobili jasnu sliku o tome gde su nastale greške i ko je odgovoran. Takođe, izostanak zvaničnih epiloga u sličnim slučajevima dodatno potkopava poverenje u institucije.
To je matrica. Prvo smo svi šokirani, traži se odgovornost, imate konsolidaciju odgovornih i imate na kraju da odgovara neko ko je potpuno na margini događaja, a oni koji su u srcu odgovornosti, oni se na kraju provuku
„Nezavisni stručnjaci, ako ih igde ima i ako možemo da ih čujemo – ako možemo da ih čujemo bilo gde osim na ovim medijima koje vlast zove opozicionim – oni bi sigurno mogli da kažu ko je u tom lancu najodgovorniji, do onoga ko je manje ili nije odgovoran uopšte. Gde smo mi, za sve ove godine, dobili ijedan epilog u slučajevima koji su tražili odgovornost? Mi bismo danas bili spokojniji da će se ova situacija razrešiti, ali mi nigde nismo dobili epilog. Mi smo dobili samo jednu farsu, skrivanje političara pod tepih. Mi faktički imamo samo Branka Ružića koji je podneo ostavku zbog moralne odgovornosti posle ‘Ribnikara’ i nikog drugog. Ovde to ne postoji, odgovornost je apsolutno reč koja ne postoji kada je u pitanju ova vlast“, dodaje Mališić.
Izjava predsednika Aleksandra Vučića neposredno nakon nesreće, usmeravajući pažnju na šokantne detalje u trenutku kada je prioritet trebalo da bude tačno i empatično informisanje, samo je deo šireg lanca neodgovornosti koji karakteriše reakcije vlasti na ovakve tragedije. Takva neprimerena komunikacija uklapa se u širi obrazac ponašanja, smatra Mališić, gde se izbegava suštinsko preuzimanje odgovornosti, dok ključni akteri koriste priliku za skretanje pažnje ili relativizaciju krivice.
Gde god pipnete u ovoj vlasti, vi imate čitavu lepezu neodgovornosti – od toga kako se o tome govori do načina kako se ta odgovornost predstavlja
„Slušala sam pažljivo predsednika države i on je uradio nešto što sam mislila da posle onih užasnih scena sa Belivukom nikada neće ponoviti. On je u trenutku dok se još nije znalo ni ko su mrtvi, ni ko su povređeni, počeo da govori o tome kako su ekipe dolazile i sekle ruke i noge. I sad zamislite te porodice koje čekaju da čuju da li je neko njihov bio ispod te nadstrešnice, ili je u bolnici, da slušaju tako neodgovorne izjave predsednika države. Dakle, gde god pipnete u ovoj vlasti, vi imate čitavu lepezu neodgovornosti, od toga kako se o tome govori do načina kako se u stvari ta odgovornost predstavlja“, podvukla je.
Strah od političkih posledica
Strah vlasti od političkih posledica tragedije očigledna je i u načinu na koji pokušava da kontroliše narativ i predupredi moguće reakcije građana. Mališić ističe da vladajuća struktura nastoji da prikaže nesreću kao izolovan slučaj, usmeravajući pažnju na tehničke faktore i pojedinačne greške iza čega se krije strah da bi tragedija mogla da postane okidač za političko nezadovoljstvo i potencijalno okupljanje građana. Takav pristup ukazuje da vlast pokušava da upravlja krizom sa minimalnim rizikom po svoj položaj.
„Vlast ima strah da ovo može da proizvede nešto slično što se dogodilo nakon ‘Ribnikara’. Uplašili su se da to može da ima politički kapacitet, politički potencijal za okupljanje ljudi i samo im je to bilo važno. I, u stvari, glavna stvar je bila da opozicija ponovo hoće da lešinari nad time. Bežanje od odgovornosti je manir vlasti. Oni će sada pokušati da okrive zub vremena, nekog arhitektu, nekog projektanta, ali političara ne“, ističe Mališić.
Glavna urednica Radara skrenula je pažnju i na nesavesnost građevinskog sektora gde svaki poduhvat nosi rizik za građane, jer se sigurnosni standardi često žrtvuju zarad finansijske koristi. Čitav proces postaje refleksija sistema u kojem je korupcija duboko povezana sa neodgovornim ponašanjem na svim nivoima. Građani se, stoga, napominje Mališić, osećaju kao žrtve nesavesne prakse u kojoj se novac povlači kroz razne projekte, dok se bezbednost zanemaruje, a odgovornost redovno izbegava.
Vlast ima strah da ovo može da proizvede nešto slično onome što se dogodilo nakon „Ribnikara“. Uplašili su se da to može da ima politički kapacitet, politički potencijal za okupljanje ljudi i samo im je to važno. Oni će sada pokušati da okrive zub vremena, nekog arhitektu, nekog projektanta, ali političara ne
„Kod nas se inače gradi tako što prvo dobijete dozvolu da ne znate kako – dobije uvek neko ko je blizak vlastima – a onda ceo taj lanac gradnje je pod korupcijom. U Beogradu na vodi su pale terase, u Westu 65 je oluja odvalila fasadu i to je dokaz da se ovde ne gradi dobro. Ako se ne gradi dobro, znači da se ne nadzire dobro, a ako se ne nadzire dobro, to znači da je negde u osnovi svega korupcija. Cela gradnja je pod ogromnom sumnjom na korupciju. I onda kada se gradi tako i jedna nadstrešnica padne, mi treba da se pitamo šta će biti sa mostovima, šta će biti sa tunelima, šta će biti sa rekonstrukcijama i ljudi se na kraju pitaju da li uopšte smeju da idu negde. Mi živimo u takvoj atmosferi da je sve rizik. Zato što iza svega stoji brza gradnja, prijatelji, da se uradi tako da se izvuku pare. Nema nijednog posla koji je završen na vreme. Nema nijednog posla iz kojeg se nisu izvlačile neke pare. Znači, ako je to suština, onda sigurno nije suština bezbednost“, navela je Mališić.
U takvoj atmosferi, ljudi sve češće pristaju da „žive i prežive“ pomireni sa saznanjem da se ni za jednu promenu ne mogu izboriti, jer se svaka inicijativa guši u mašineriji koja beskompromisno gazi svaki pokušaj pobune.
Ako se ne gradi dobro, znači da se ne nadzire dobro, a ako se ne nadzire dobro to znači da je negde u osnovi svega korupcija. Cela gradnja je pod ogromnom sumnjom na korupciju. I onda kada jedna nadstrešnica padne, mi treba da se pitamo šta će biti sa mostovima, šta će biti sa tunelima, ljudi se na kraju pitaju da li uopšte smeju da idu negde. Živimo u takvoj atmosferi da je sve rizik
„Ništa ne može da se uradi, ljudi na svakom mestu nailaze na tu vrstu neodgovornosti i od te mase stvari koja nam se dešava, mislim da smo nekako oguglali. Nama je postalo normalno da se gradi sto godina, da se ništa ne završava na vreme, da to grade neke firme koje uzimaju pare, da se izvlači novac građana kroz razne projekte. Mi smo normalizovali jednu nenormalnu stvar i vlast nam na to kaže – mi se ubrzano gradimo, mi ćemo da postanemo metropola, zlatno doba… Ubijeni smo u pojam jer previše je ovoga. Kada vi sručite nadstrešnicu na ove ljude, a na nas toliku količinu neodgovornosti, onda se ljudi povlače i pokušavaju da žive svoje male živote shvatajući da u stvari treba da prežive. I to, da vas vrate na individualni plan, da vi u stvari ne možete ni za šta da se izborite jer imate jednu ogromnu mašineriju koja će da samelje sve, koja će kao buldožer da pregazi sve, i onda vi kažete – dobro, hajde da ja preživim“, dodaje urednica Radara.
Odsustvo i moralne odgovornosti
Odsustvo moralne odgovornosti dodatno slabi poverenje građana u institucije, jer jasno ukazuje da su javni interesi podređeni političkoj kalkulaciji i održavanju pozicija moći. Na taj način šalje se poruka da sistem ne priznaje propuste ni greške, već da je prioritet isključivo politička stabilnost – po cenu potpunog ignorisanja etičkih i profesionalnih obaveza prema građanima na šta ukazuje i Vesna Mališić odgovarajući na pitanje da li će pomenuta mašinerija stati iza ministra građevine Gorana Vesića.
Vi ne možete ni za šta da se izborite jer imate jednu ogromnu mašineriju koja će da samelje sve, koja će kao buldožer da pregazi sve i onda vi kažete – dobro, hajde da ja preživim
„To su sad njihove kalkulacije ko im je važniji, ko je manje važan, ko će da preživi. Suštinski, mislim da pravu odgovornost nećemo znati, a prava odgovornost počinje od toga ko je dozvolio da se radi bez rekonstrukcije nadstrešnice, ko je smislio da se na nju stavi staklena oblanda, ko je naredio da se to prešminka, pa otvori jedanput, pa drugi put. Dakle, kreće se od toga, pa onda idemo dalje. Naravno, postoji i politička odgovornost, a ona je moralne prirode. Pogledajte u svetu, šta god da se desi, podnose se ostavke i to je znak da ste vi spremni da preuzmete odgovornost. Ako ministar podnese ostavku, to znači da će odgovornost da se traži i od svakog drugog. Politička odgovornost je uvek nešto simbolično, simboličan znak da hoćete da idete do kraja u toj istrazi, da osećate odgovornost ako se u vašem resoru nešto dogodilo. To kod nas ne postoji.“
Informisanje o tragedijama u Srbiji često se oblikuje prema političkim interesima, a ne prema potrebama javnosti za tačnim i pravovremenim informacijama. Umesto da institucije brzo i transparentno pruže odgovore, komunikacija prema građanima se odvija kroz kontrolisane kanale, dok privilegovani mediji bliski vlastima dobijaju ekskluzivan pristup informacijama.
„Ono što je takođe neodgovorno – u trenutku kada se to dogodilo, novinarske ekipe su pokušale da priđu, da dobiju neke odgovore, a jedino je televizija Pink bila tik uz Ivicu Dačića. Dakle, oni su dobili ekskluzivitet, da budu u prostoru koji je politički i na svaki drugi način branjen, a sve ostale ekipe su bile van toga. To govori i kako vlast tretira javnost u krajnjem slučaju“, jasna je Mališić.
Politička odgovornost je uvek nešto simbolično, simboličan znak da hoćete da idete do kraja u toj istrazi, da osećate odgovornost ako se u vašem resoru nešto dogodilo. To kod nas ne postoji
Mališić ističe i da u trenucima kada bi javnost trebalo da dobije jasne odgovore od tužilaštva, stručnih službi i lekara – često nastupaju političari s neodmerenim izjavama ili selektivnim prikazivanjem činjenica.
„Da mi imamo normalnu državu, izašao bi javni tužilac, pa bi onda on napravio konferenciju za medije, pa bi on izjavio ono što treba da izjavi, tu bi naravno bili i lekari. Pa bismo onda dobijali informacije sukcesivno od institucija, a ne bismo dobijali od političara, ne bismo morali da vučemo za rukav razne stručnjake. Mislim da će ovo ući u ono što je za vlast najbolje – protok vremena. Na kraju ćemo verovatno dobiti neki epilog u zavisnosti od toga koliki bude pritisak javnosti“, zaključuje glavna urednica Radara.
Pogledajte celo gostovanje glavne i odgovorne urednice Radara Vesne Mališić u jutarnjem programu Pokreni se:
