Nomuse, ima li šta novo? Мalo toga, moj stari, dobri Bemuse. Ovako može da počne imaginarni razgovor između jednog Novosađanina koji gazi put zlatnog jubileja i jednog Beograđanina koji je zlatan već postao. Među drugim muzičkim svečanostima poput Somusa i Nimusa te ostalim oktobarskim festivalima kojekuda, ova dva su završeni u međusobnoj programskoj podršci, i to ne prvi put. Novosadska publika je od 18. do 26. oktobra imala priliku da prisustvuje na devet koncerata orkestarske, kamerne i horske muzike.
Od tri orkestarska koncerta, na dva je učestvovao Vojvođanski simfonijski orkestar – na otvaranju i zatvaranju festivala (toliko puta i na Bemusu), a svoj redovni koncert petkom, Beogradska filharmonija je najavila dan ranije na Nomusu. Hor Radio televizije Srbije je, takođe, prvo pevao u Novom Sadu pa u Beogradu. Iako je reč o našim reprezentativnim institucijama, dominaciju državnih ansambala bi ipak trebalo ograničiti i publici ponuditi i inostrane orkestre kao drugačije referentne tačke simfonijskog muzicanja. Nasuprot tome, programsku odnosno interpretativnu svežinu uneli su solisti tri generacije: Željko Lučić, bariton i umetnički direktor Opere Narodnog pozorišta, izveo je na otvaranju festivala solo pesme Franca Šuberta i Morisa Ravela, Ksenija Sidorova, vodeća harmonikašica današnjice izvela je s Beogradskom filharmonijom dela Dobrinke Tabakove, Fazila Saja i Pjetra Rafija, dok je na zatvaranju snažne ovacije publike izazvala mlada pijanistkinja Eva Gevorgjan izvodeći Klavirski koncert u d-molu Sergeja Rahmanjinova.
Savremenoj muzici bilo je posvećeno jedno veče. Multiinstrumentalistkinja Marija Pomjanovska je, uz vokalni oktet Simultaneo i dirigenta Karola Kisjela, predstavila dva poljska zaboravljena i nedavno rekonstruisana gudačka instrumenta
Kada je reč o orkerstarskim interpretacijama, u nešto izmenjenom sastavu, Vojvođanski simfonijski orkestar je pružio raskošniji zvučni spektar tonskih boja i snažniji tuti nego prethodne sezone, te uspešno izneo veoma složenu i obimnu Desetu simfoniju Dmitrija Šostakoviča. Očekivalo se, međutim, da dirigent Gabriel Bebešelja podstakne upečatljiviju interpretaciju Šubertovih pesama, a da dirigent Sergej Smbatjan uspešnije koordinira ritmički dijalog između orkestra i solistkinje. Nadalje, Beogradska filharmonija je, pored ponekih intonativnih zamagljenosti (Ponkijeli), pružila punu dramsku potporu solistkinji, dok je s Mocartovom Simfonijom Jupiter zablistala tek od njenog trećeg stava.
Kada je reč o kamernoj muzici, Nomus je dobrim delom ponovio izvođače s prethodnih festivala. Tako je violinista nenadmašne harizme i koncertmajstor Londonskog simfonijskog orkestra, Roman Simović, s novosadskoj publici poznatim umetnicima (Daišin Kašimoto, Milena Simović, Enriko Pače) prikazao kompozitorske poetike romantičara i autora 20. veka, dok je pijanista Erik le Saž s kolegama (Daišin Kašimoto, Liz Berto, Cvi Pleser) veče posvetio Gabrielu Foreu, povodom kompozitorove stogodišnjice smrti. Umetnici su izveli dva klavirska kvarteta i poznatu Elegiju, ali i jedan Mocartov klavirski kvartet čime su bespotrebno narušili veoma slojevito prikazanu Foreovu poetiku.
Savremenoj muzici bilo je posvećeno jedno veče. Multiinstrumentalistkinja Marija Pomjanovska je, uz vokalni oktet Simultaneo i dirigenta Karola Kisjela, predstavila dva poljska zaboravljena i nedavno rekonstruisana gudačka instrumenta. Kroz svoje kompozicije i dela Ane Roclavske Musjalšik, Aleksandre Vrebalov, Helene Tulve i Ugis Praulinš, prikazala je bogate tehničke i izražajne mogućnosti bilgorajske suke i pločke violine.
Kao jedini koncert s međužanrovskim muzičkim sadržajem, gudački kvartet Balanesku predstavio je svoje kompozicije iz različitih stvaralačkih perioda s akcentom na rumunski folklor i nasnimljeni glas rumunske pevačice Marije Tanese. Zbog specifične akustike, novosadska sinagoga u ovom slučaju nije bila najbolje rešenje za ravnomerno ozvučavanje prostora. Takođe, i koncerte kamerne muzike bilo bi izazovno slušati u nekim drugim, manjim koncertnim prostorima, spram muzičkih žanrova i interesovanja publike.
Bez obzira na programsku koncepciju i njene mogućosti redefinisanja, estetski doživljaj muzičkih događaja te dominaciju državnih institucija i međuresornu saradnju kojom se festivalu oduzima eskluzivnost, Nomus danas jeste zaštitni znak grada i, svakako, treba da bude svetionik kulturnog i muzičkog života u Novom Sadu. Međutim, takođe je jasno da, kao takav, festival mora da raspolaže znatno većim budžetom. I tada bi, verovatno, Nomus i Bemusvoj imaginarni dijalog vodili sasvim drugačije.
