Knjiga britanskog psihologa i sociologa Dejvida Pilgrima Identitetske politike – Gde smo skrenuli?, objavljena u izdanju IP Clio i u prevodu Smiljke Kitanović, još jedan je u nizu pokušaja da se analizira složena i zbunjujuća globalna politička klima u kojoj smo prinuđeni da živimo. Da li su identitetske politike poboljšale svet ili su samo produbile postojeće podele i doprinele kakofoniji glasova na društvenim mrežama, čiji je rezultat beskorisni gnev umesto konkretnog društvenog angažmana? Da li je internet ubedio ljude da su reči važnije od dela? Da li je ikada potrebno ograničiti slobodu govora? Kako razlikovati osobe sa predrasudama opasnim za društvo od ljudi sa stavovima koji nam se ne dopadaju? Dejvid Pilgrim odgovara na ova, kao i na mnoga druga pitanja vezana za trenutno sveprisutne oblike identitetskih politika.
Nastanak identitetskih politika često se povezuje sa pojavomnovih društvenih pokreta (New Social Movements) u postindustrijskom vremenu šezdesetih godina XX veka, mada se novi društveni pokreti ne bave uvek podgrupama u populaciji i njihovim iskustvima. Identitetske politike podrazumevaju posebno zalaganje za određene grupe sa zajedničkim iskustvom, koje su se smatrale ugnjetavanim i marginalizovanim u zapadnim demokratijama, kao što su žene, homoseksualci, transrodne osobe, invalidi, pripadnici rasnih i religijskih manjina. Fokus se od radničkih ekonomskih prava pomera na pitanje građanskih prava, od radnih mesta i parlamenta na domaćinstva i javni prostor u svakodnevnom životu, od borbe za jednakost svih na slavljenje različitosti. Pilgrim primećuje da to nije nužno zahtevalo da se struktura društvenih uređenja preispita ili napadne, pošto se različitost pridružila jednakosti kao obeležje društvenog napretka i počela ju je potiskivati, a „podržavanje različitosti identiteta, bez pozivanja na drugačiju verziju etičkog potvrđivanja, ne može da proizvede društvenu pravdu“. Umesto jačanja solidarnosti, rezultat identitetskih politika bila je dodatna fragmentiranost i atomizacija društva.
Identitetske politike podrazumevaju posebno zalaganje za određene grupe sa zajedničkim iskustvom, koje su se smatrale ugnjetavanim i marginalizovanim u zapadnim demokratijama, kao što su žene, homoseksualci, transrodne osobe, invalidi, pripadnici rasnih i religijskih manjina
Kao klinički psiholog koji uz doktorat iz psihologije ima i titulu magistra sociologije, Pilgrim smatra da je psihologija korisnija od političkih nauka u objašnjavanju mehanizama političkih ubeđenja i lakoće širenja ideologija. Ljudi često podržavaju određene političke opcije zbog emocionalnih reakcija koje one izazivaju u njima ili iz želje za pripadnošću nekoj široj zajednici, a ne zbog konkretnih političkih postulata. Postoji domen politike koji se naizgled bavi apstraktnim ili nadličnim idejama o društvenoj pravdi, no uistinu se na svakodnevnoj osnovi hrani našim strastima i anksioznostima. Ova studija izučava psihodinamičke procese u odnosu na praksu identitetskih politika. Pilgrimov interdisciplinarni pristup podrazumeva korišćenje primera iz više humanističkih nauka, ne samo psihologije i sociologije, nego i filozofije, antropologije i istorije. On upozorava na opasnosti proistekle iz fokusiranja na pojedinačne uskostručne oblasti (što naziva zatvaranjem u disciplinarne silose) i njihovog međusobnog nadmetanja koje usporava proizvodnju multidisciplinarnog znanja. Pilgrim smatra da je stvarnost slojevita i duboka, kako unutar, tako i izvan nas, i da treba da budemo sumnjičavi prema svima koji nude jednostavne definicije fenomena i instant rešenja za probleme. Isticanje ove ontološke složenosti ukazuje na potrebu za naučnom sintezom.
Za razliku od mnogih koji oštro napadaju savremene „budne“ (woke) identitetske politike iz pozicije desnice, Dejvid Pilgrim nije reakcionarni konzervativac koji misli da je „levica poludela“ i da današnja omladina sve radi pogrešno, nego ubeđeni levičar koji rado priznaje da su identitetske politike u mnogim aspektima korisne i opravdane, ali im zamera da su u današnjem internet diskursu postale same sebi svrha i podstakle crno-beli način razmišljanja koji razara svaku mogućnost za diskusiju. Ova knjiga hvali identitetske politike za pozitivnu ulogu koju su odigrale u razotkrivanju istorijskih nepravdi poput polne diskriminacije, rasnih predrasuda, eksploatacije ili ropstva, ali ih istovremeno poziva na odgovornost zbog uloge koje su imale u nizu poraza levih politika u XXI veku, jer „rupu koju je levica iskopala za sebe treba pošteno istražiti, a alternative preispitati“.
