Kao mladu su je zajedno sa porodicom poslali da radi u nehumanim uslovima. Muž nije preživeo „radne zadatke“, dok je ona, kada je odradila svoj „ugovor“, sa ćerkom pobegla tamo gde je mislila da će joj biti bolje. Ipak, i tamo je bila manjina, po jeziku koji je govorila, ali i po uverenjima. Mislila je da će je običnost spasiti, da će se uklopiti ako bude ćutala i radila svoj posao. Jednog dana su je optužili za krađu, a zatim i za širenje opasnih ideja. Pošto nije htela da ih se odrekne, ubrzo je osuđena na najstrožu kaznu.
Ovako bi u najkraćem glasila priča o En Gudi Glover, poreklom iz Irske, koja je bila poslednja osoba koja je u Bostonu osuđena i pogubljena kao veštica, 16. novembra 1688. godine. Ne zna se njen tačan datum rođenja, već samo da je po zakonu koji je u Irskoj bio na snazi tokom brutalne vladavine Olivera Kromvela (1649-1653), zajedno sa mužem i ćerkom bila poslata na Barbados da radi na plantažama šećera. Ovi radnici su imali pravo da napuste te poslove nakon sedam godina, jer su poslodavci smatrali da su odradili ono što je u njih uloženo. Sa ćerkom je negde oko 1680. došla u Boston, gde se zaposlila kao domaćica i dadilja u porodici kamenoresca Džona Gudvina, koji je imao petoro dece.
Jednoga dana trinaestogodišnja Marta optužila je En da je ukrala posteljinu, ali je ona ljutito odbila te optužbe. Delovalo je da se sve smirilo, međutim, ubrzo su se Marta i njeni braća i sestre razboleli. Imali su visoku temperaturu, teško su disali i ponekad su ispuštali čudne krike. Pošto nekoliko sveštenika nije umelo da ih „izleči“, pozvan je i doktor, koji je nakon temeljne analize saopštio da ne može postojati ni jedan drugi razlog za ovakvo ponašanje osim đavola i njegovih podanika. En je uhapšena i u lancima sprovedena do tamnice niz Zatvorsku ulicu (Prison Lane je danas Sudska ulica – Court St).
U to vreme su Bostonom vladali puritanci, tako da su katolici kao En Glover činili prezrenu manjinu. En je razumela engleski, ali joj je bilo lakše da se izražava gelskim, što je na početku suđenja smatrano đavoljim jezikom. Iako su kasnije pronađeni prevodioci, En je već u glavama ljudi označena kao veštica. Glavni tužilac bio je puritanski sveštenik Koton Mater, koji je u ovom slučaju video potvrdu svoje teorije da Masačusetsom vlada satana, tako da je u borbi protiv nečastivih sila video priliku da se istakne. Jedan od dokaza bio je i to što En nije umela da izgovori „Oče naš“ na engleskom, već samo na gelskom ili latinskom. A i odbijala je da promeni veru. Obešena je uz pokliče oduševljenja razjarene gomile. Ostalo je zabeleženo da ni tada nije htela da se odrekne svojih uverenja, već je smireno, na gelskom, rekla da oprašta onima koji su je optužili. Vlasti su njeno telo ostavile da visi danima, kao upozorenje ostalima koji pomišljaju da se udruže sa đavolom. Pošto njena smrt nije izlečila Gudvinovu decu, tužilac Mater je tvrdio da je to siguran znak da postoji još veštica i zarekao se da će se sa njima razračunati.
Obešena je uz pokliče oduševljenja razjarene gomile. Ostalo je zabeleženo da ni tada nije htela da se odrekne svojih uverenja, već je smireno, na gelskom, rekla da oprašta onima koji su je optužili. Vlasti su njeno telo ostavile da visi danima, kao upozorenje ostalima koji pomišljaju da se udruže sa đavolom
Nisu svi podržavali ovakve postupke. Među njima je bila Rebeka Ners, jedna od retkih koji su posećivali En u zatvoru. Tada verovatno nije ni slutila da će dočekati istu sudbinu u Salemu, gde je pogubljena četiri godine kasnije pod istim optužbama. Između februara 1692. i maja 1693. godine, u ovom mestu severno od Bostona, oko 200 ljudi je bilo optuženo za veštičarenje, tj. obožavanje đavola i njih 20 (16 žena i 4 muškarca) je pogubljeno. Kao i u mnogim drugim mračnim periodima u istoriji, i suđenju vešticama u Salemu prethodio je period nemira, tj. političke i pravne nestabilnosti. Sukob, poznat pod imenom Rat kralja Vilijama sa kolonistima, besneo je Njujorkom, Novom Škotskom i Kvebekom, zbog čega su brojni stanovnici ovih regiona otišli u izbeglištvo i to najviše u selo Salem (nekadašnje selo Salem je danas Denvers, dok je nekadašnji grad Salem današnji Salem). Zbog velikog broja novopridošlih ljudi, postojeća rivalstva među porodicama čije bogatstvo je zavisilo od poslova u luci u Salemu i onih koji su zavisili od poljoprivrede, samo su se pogoršavala. Neprijateljstvima je doprineo i sveštenik Semjuel Paris, koji je postao prvi sveštenik sela Salema 1689. godine i vrlo brzo je stekao reputaciju rigidnog i pohlepnog čoveka. Seljani, puritanci, verovali su da su sve svađe i neprijateljstva delo đavola.
Januara 1692. Parisova devetogodišnja ćerka Elizabeta (Beti) i jedanaestogodišnja nećaka Ebigejl Vilijams, počele su da pate od „epizoda“ tokom kojih su vrištale, bacale stvari, ispuštale čudne zvuke i izvijale telo. Lokalni lekar je za te njihove epizode optužio natprirodne sile. Još jedna devojčica, dvanaestogodišnja En Patnem mlađa, počela je da doživljava slične epizode. Pod pritiskom lokalnih sudija, Džonatana Korvina i Džona Hotorna, devojčice su 29. februara optužile tri lokalne žene kao uzrok svojih patnji: Titubu, poreklom sa Kariba, koja je bila robinja u porodici Paris, Saru Gud, prosjakinju i beskućnicu i Saru Ozborn, stariju siromašnu ženu. Već sledećeg dana, 1. marta, sve tri su dovedene pred ove lokalne sudije koji su ih danima ispitivali. Ozbornova i Gudova su tvrdile da su nevine, međutim Tituba je priznala: „Đavo je došao po mene i tražio da mu služim“.
Pošto je seme paranoje posađeno, nove optužbe su samo pristizale tokom nekoliko sledećih meseci. Sudije su išle dotle da su ispitivale i četvorogodišnju ćerku Sare Gud, Doroti, čiji su uplašeni odgovori pretvoreni u priznanje. Ispitivanja su postala ozbiljnija tokom aprila, kada je kolonijalni zamenik guvernera, Tomas Danfort, zajedno sa svojim pomoćnicima počeo da im prisustvuje. Sam guverner Vilijam Fips je 27. maja 1692. naložio osnivanje Specijalnog suda za okruge Safok, Eseks i Midlseks. Bridžet Bišop je bila prva koja je pod optužbom da je veštica dovedena pred Specijalni sud. Ona je bila poznata po tome što je volela da ogovara i što su je smatrali promiskuitetnom. Kada su je pitali da li se bavi veštičarenjem, Bišopova je odgovorila „Nevina sam kao i nerođeno dete“. Izgleda da ova odbrana nije sudijama zvučala uverljivo jer je proglašena krivom i 10. juna je, kao prva žrtva ovog ludila, obešena na mestu koje je kasnije postalo poznato kao Galovshil (Gallows Hill – Brdo za vešanje).
„Kada žena sama razmišlja, ona misli zlo“
Čvrsti dokazi o bilo kakvom praktikovanju crne magije i čarobnjaštva praktično nisu postojali, ali to tadašnje sudije nije sprečavalo da „prepoznaju“ veštice. Profesorka prava na Tek Univerzitetu u Teksasu, Bri Šervin, piše da je Sud prihvatao praksu upotrebe spektralnih dokaza, iliti svedočenja o paranormalnim fenomenima, koja su se često svodila na priče o duhu optuženih koji je uglavnom noću pohodio žrtve. Bridžet Bišop je bila i prva koja je obešena na osnovu ovakvih „dokaza“. Tadašnjim sudijama je preporučivano da se vode Starim zavetom, i to Knjigom izlaska, koja kaže da ako je neki muškarac ili žena veštica moraju biti osuđeni na smrt. Jedno od osnovnih sredstava u borbi protiv nečastivog bio je i Veštičiji čekić (lat. Malleus Maleficarum), traktat o vešticama iz 1487. koji je napisao inkvizitor Hajnrih Kramer. Jedna od stavki ovog uputstva za prepoznavanje i progon veštica kaže: „Kada žena sama razmišlja, ona misli zlo.“
Dokumenta pokazuju da je Sud zasedao četiri puta tokom 1692. i da su suđenja obično trajala oko sat vremena. Optuženima bi na početku bila data prilika da se izjasne o krivici, sa očekivanjem da ako se izjasne kao nevini, automatski priznaju nadležnost suda da presuđuje po ovim optužbama. Dokazi na osnovu kojih bi sudije donosile presudu prvenstveno su se oslanjali na pisane izjave svedoka ili „žrtava“. Sud je kao dokaze prihvatao i svedočenja o karakteru optuženih, koji su vrlo često bili marginalizovani u društvu.
Tadašnjim sudijama je preporučivano da se vode Starim zavetom, i to Knjigom izlaska, koja kaže da ako je neki muškarac ili žena veštica moraju biti osuđeni na smrt. Jedno od osnovnih sredstava u borbi protiv nečastivog bio je i Veštičiji čekić, traktat o vešticama iz 1487. koji je napisao inkvizitor Hajnrih Kramer
Ipak, samo nekoliko dana nakon što je Sud ustanovljen, sveštenik Koton Mater uputio mu je pismo sugerišući da spektralni dokazi ne treba da budu prihvaćeni. Sud je ignorisao ovaj njegov zahtev, osuđujući petoro u julu, pa još petoro u avgustu i osmoro u septembru.
Međutim, kada se i njegova žena našla pod optužbama za veštičarenje, guverner Fips je rešio da prihvati ove sugestije tako da je u jednom trenutku zabranio dalja hapšenja i oslobodio sve koji su bili zatvoreni pod istim optužbama. Raspustio je Specijalni sud 29. oktobra i zamenio ga Vrhovnim sudom, koji je odbacio praksu spektralnih dokaza i osudio samo troje od 56 optuženih. Do maja 1693. Fips je pomilovao sve koji su u zatvoru čekali na suđenja. Ipak, šteta je već učinjena.
U godinama nakon suđenja i pogubljenja, neki od učesnika, poput sudije Semjuela Sevalanda i tužiteljke En Patnem, javno su priznali svoje greške i krivicu. Opšti sud Masačusetsa je 14. januara 1697. doneo naredbu da ceo dan bude posvećen postu i preispitivanju nad tragedijom iz Salema. Sud je 1702. godine suđenja proglasio nelegalnim. Devet godina kasnije, 1711, kolonijalne vlasti su donele zakon kojim se vraćaju prava i ime mnogima od optuženih, kao i po 600 dolara odštete njihovim naslednicima. Međutim, tek 1957, više od 250 godina kasnije, država Masačusets je uputila zvanično izvinjenje zbog ovih događaja. Elizabet Džonson, poslednja među vešticama iz Salema, iz nepoznatih razloga je izostavljena iz ove odluke tako da je ona rehabilitovana tek 2022. godine i to zahvaljujući učenicima osmog razreda lokalne škole u blizini Salema, koji su pokrenuli peticiju nakon što su učili o Elizabeti na časovima građanskog vaspitanja. Gradske vlasti Bostona su nekih 300 godina kasnije, 1988. proglasile proces i presudu protiv En Glover nepravednim, tako da se svaki 16. novembar u Bostonu obeležava kao Dan En Gudi Glover.
Projekat Pravda za žrtve lova na veštice u Masačusetsu, koji su pokrenuli zaljubljenici u istoriju i potomci „veštica“, radi na tome da ubedi državu da se ozbiljnije suoči sa sopstvenom istorijom. Po podacima koje su uspeli da prikupe, samo u ovoj američkoj državi, u periodu između 1638. i 1693, najmanje 257 ljudi je optuženo za veštičarenje, barem 209 je ispitivano i pritvoreno, a protiv 117 je vođen postupak, nakon čega je 37 osuđeno, 30 pogubljeno, dok je petoro umrlo u zatvoru. Iako se najviše pažnje usmerava na rehabilitaciju onih koji su u Salemu osuđeni na smrt, većina onih koji su ranije pogubljeni zbog ovakvih optužbi je zaboravljena, poput pet žena koje su obešene u Bostonu u periodu između 1648. i 1688. godine. Džoš Hačinson, vođa ovog projekta, veruje da je vrlo važno ispraviti nepravde iz prošlosti, kao i da mora biti jasno navedeno da za lov na veštice krivicu snose ljudi. Dodaje i da ako ne naučimo ove lekcije iz prošlosti ne možemo sprečiti slične opresivne akcije u sadašnjosti i budućnosti. Veruje i da je veoma važno da svi optuženi, osuđeni i pogubljeni pored rehabilitacije, dobiju i izvinjenje.
Kultura straha
Priča o suđenjima u Salemu je pored istoričara fascinirala mnoge umetnike. Dramaturg Artur Miler je 1953. oživeo u svojoj drami Veštice iz Salema (The Crucible), koristeći ovu priču kao alegoriju za makartizam tokom kojeg je Komitet za neameričke aktivnosti, bez dokaza, pod izgovorom sprečavanja širenja komunizma, koristio optužbe za nelojalnost, subverzivnost i izdaju za razračunavanje sa političkim protivnicima. Miler je u tekstu Zašto sam napisao Veštice iz Salema za Njujorker u oktobru 1996. napisao da je drama nastala kao posledica očajanja, jer je do 1950-ih, kada je počeo da razmišlja o pisanju teksta o Makartijevom lovu na crvene u Americi, bio, velikim delom, motivisan paralizom među onima koji su pripadali liberalnim snagama, i koji su, uprkos nelagodi koju su osećali zbog kršenja ljudskih prava, bili uplašeni da će i oni biti označeni kao komunisti ako budu previše glasno protestovali.
Samo retki među nama će lako odustati od ideje da društvo mora da ima smisla. Pomisao da je država izgubila razum i da kažnjava mnoge nevine ljude je nepodnošljiva. Zbog toga i dokaz mora biti odbačen u nama samima
Rekao je i da mu se čini da su neki procesi univerzalni kao „kada su ’gentili’ u Hitlerovoj Nemačkoj gledali kako njihove komšije Jevreje odvoze kamionima, ili kada su seljaci u Sovjetskom Savezu gledali kako kulaci nestaju pred njihovim očima, čak i među onima koji nisu bili na strani nacizma ili komunizma, bilo je sasvim prirodno da okrenu glavu u strahu da ih ne poistovete sa optuženima. Kako sam saznao od nejevrejskih izbeglica, često su pokušavali sebi da objasne da ’mora da su nešto skrivili’. Samo retki među nama će lako odustati od ideje da društvo mora da ima smisla. Pomisao da je država izgubila razum i da kažnjava mnoge nevine ljude je nepodnošljiva. Zbog toga i dokaz mora biti odbačen u nama samima.“
Interesantno je da se na dan premijere predstave, 22. januara 1953, na naslovnim stranama novina pod naslovom „Svih trinaestoro ’crvenih’ su krivi“ našla priča o američkim komunistima kojima se stavljalo na teret da su podučavali i zagovarali nasilnu smenu vlasti.
Sve češću ponovnu upotrebu izraza „lov na veštice“, posebno u SAD, upravo kao politički manevar, istraživala je profesorka Šervin. Kaže da je veliki broj tvitova, govora na političkim skupovima, kao i parola u kojima se koristi, pretvorio ovaj izraz u jednu vrstu metafore sa ciljem da delegitimiše određenu istragu označavajući je kao motivisanu političkim interesima. Dodaje da su žrtve pravog lova na veštice bile osuđivane bez pravog obrazloženja ili pravih dokaza, ali da ako nešto sada nazovemo lovom na veštice, to ne znači automatski da su i sadašnje „žrtve“ zaista nevine. Kontinuirana upotreba ovog izraza u političkom kontekstu gura suptilan, ali ipak snažan narativ koji dovodi do promene tradicionalnog uverenja da lov na veštice za žrtve ima one koji se ne uklapaju u široko prihvaćene društvene norme, do novog gledišta da se odnosi na one koji imaju političku moć i bogatstvo, kaže profesorka Šervin.
Ona zastupa tezu da oni koji sada (zlo)upotrebljavaju ovaj izraz to rade iz pozicije moći, dok se pod velom novouspostavljenih zakonskih rešenja progone istinske žrtve. Kao u slučajevima saslušanja Makartijevog Komiteta, interniranja Amerikanaca japanskog porekla tokom Drugog svetskog rata, Holokausta ili sličnih progona manjinskih grupa, kada su se ovakvi progoni opravdavali društvenim normama. Drugim rečima, lov na veštice se u istoriji dešavao kada bi zajednicom vladao strah. Današnja česta zloupotreba ovog izraza predstavlja dobar primer kako lažni narativi, vođeni idejom širenja straha i podela, prodiru u društvo i menjaju ono što smatramo prihvaćenim činjenicama.
Muzej veštica iz Salema, koji se tokom poslednje decenije trudi da odgovori na pitanje šta je prouzrokovalo ove mračne događaje na kraju 17. veka, strah vidi kao jedan od ključnih faktora koji su, tokom istorije, dovodili do lova na veštice: strah + okidač = žrtveno jagnje.
Ako nekim društvom vladaju strah ili nesigurnost i tada dođe do određenog događaja koji će samo uvećati taj strah, ljudi će neminovno tražiti nekog koga će optužiti za nepriliku. Profesorka Šervin kaže da joj deluje da strah utiče na to da se i u današnjim sudnicama donose odluke koje nas neminovno podsećaju na ova istorijska suđenja, dok sa druge strane, van sudnica, političari koriste strahove kako bi obezbedili pobedu na izborima. Američki sociolog Beri Glasner u trećem dopunjenom izdanju svoje knjige Kultura straha kaže kako političari, biznismeni i medijske organizacije profitiraju prenaglašavajući strah. Istraživanje Američkog udruženja psihologa iz avgusta zabeležilo je da je više od polovine Amerikanaca reklo da osećaju zabrinutost u vezi sa predstojećim predsedničkim izborima jer su zabrinuti za demokratiju, mogućnošću nemira i ekonomske nestabilnosti.
Iako u današnjem Salemu postoji malo tragova suđenja od pre više od 300 godina (zatvor je odavno srušen i izgrađene su moderne kancelarije, na mestu sudnice je put, a mesto gde su izvršavane egzekucije se sada svodi na gomilu kamenja iza jedne apoteke; jedina očuvana mesta su grobovi nekoliko sudija i Veštičija kuća u nekadašnjem domu sudije Korvina), izgleda da znaju da se strah dobro prodaje. Oktobar je poseban za ovo mesto, jer u njemu proslava Noći veštica traje čitavog meseca, ne samo poslednjeg dana. Vlasti u Salemu veruju da će ih tokom proslave posetiti rekordnih 1,2 miliona turista. Računa se da će 31. oktobar ove godina proslavljati oko 70 odsto stanovnika SAD, a da će čak 94 odsto toga dana podeliti slatkiše sa prijateljima i rođacima. Na te pripreme će potrošiti gotovo 12 milijardi dolara, jer će samo na kostime otići oko 4 milijarde, koliko i na ukrase, dok će na slatkiše potrošiti oko 3,5 milijardi.
Možda će im tu kupljene knjige magije, sastojci za različite vradžbine ili proricanje sudbine tarot kartama, runama, kristalima, lišćem čaja i čitanjem dlana pomoći da savladaju strah u narednih pet dana ili možda naredne četiri godine.
