Kao poslednju veliku izložbu pre nego što će nekoliko godina biti zatvoren zbog renoviranja, Centar „Žorž Pompidu“ – popularni Bobur, pripremio je povodom obeležavanja stogodišnjice, izložbu posvećenu jednom od najuticajnijih umetničkih pokreta u modernoj istoriji – nadrealizmu. Izložba u Boburu je najobimnija ikad priređena na ovu temu – preko 700 umetničkih dela, dokumenata, filmskih zapisa pruža slojevitu sliku ovog pravca čiji uticaj traje sve do danas. Izložba je podeljena na 14 delova i pokušava da trasira razvoj ovog pokreta kako tematski tako i hronološki, baci svetlo na neke nedovoljno poznate činjenice i pojave, te približi rad manje poznatih aktera.
Za godinu nastanka nadrealizma kao pokreta uzima se 1924. godina jer je tada Andre Breton objavio Nadrealistički manifest (originalni rukopis je ekskluzivno izložen). Ipak, geneza pokreta seže malo dublje u prošlost. Šok Prvog svetskog rata i obećanja Oktobarske revolucije pružili su čitavoj jednoj generaciji nadu i pokretačku snagu u pokušaju da se iz korena promene društvo i svet. Obično se kaže da je književnost odškrinula vrata nadrealizmu. Tri mlada pisca, Andre Breton, Luj Aragon i Filip Supo 1919. godine osnivaju časopis Književnost te s velikim entuzijazmom dočekuju Tristana Caru kako bi se sledeće tri godine potpuno posvetili dadaističkom pokretu koji Cara predvodi. Ipak, Carin nihilizam ne odgovara revolucionarnom duhu mladih pisaca, te se oni ubrzo razilaze. Nakon objavljivanja Manifesta, pokreće se časopis Nadrealistička revolucija, gde se mnogo detaljnije kristališu postulati pokreta. Želja je, kako se ističe, da se izbrišu granice između sna i realnosti, između svesnog i nesvesnog, i da se stvori jedna nova apsolutna realnost – nadrealnost. Cilj je potpuna emancipacija čoveka i oslobađanje od svih pritisaka koje mu nameće društvo. Da bi se došlo do takvog novog sveta, treba koristiti maštu, slobodu, čudesno, san i podsvesno.
Za vođu pokreta prirodno se tada nameće, kako po talentu, umetničkom autoritetu ali i snagom lične harizme Andre Breton, koji je najzaslužniji za uspon ovog umetničkog pravca, ali i za njegove padove, neobična umetnička i politička skretanja kao i neprestane svađe i rasprave između članova koji su često bili isključivani, uglavnom u zavisnosti od toga kakav je ličan odnos Breton s njima imao.
Vrlo brzo u definisanju šta je nadrealističko slikarstvo pojavila se izvesna kontradikcija – nadrealistička aktivnost bi trebalo, bar sudeći po famoznom Manifestu, da bude izvan svake estetske preokupacije. Ali mnogi tada već poznati umetnici čije radove danas gledamo u Boburu već su se približili pokretu – Maks Ernst, Andre Mason, Huan Miro, Žan Arp, malo kasnije i Iv Tangi, Rene Magrit i Salvador Dali, zatim fotograf Man Rej, te reditelj Luis Bunjuel. Trebalo je dati neku teorijsku osnovu nadrealističkom slikarstvu i Breton 1928. godine objavljuje studiju Nadrealizam i slikarstvo u kojoj ističe da umetnost treba da posluži pre svega za otkrivanje unutrašnjeg ja, a to se postiže ili oniričkim prizorima ili automatizmom u radu. U tom radu govori o „slici poeziji“ inspirisanoj snovima (Magrit, Dali, Tangi) i „čistoj slici“ gde apstraktne biomorfične forme nastaju improvizacijom (Miro, Arp, Mason).
Istraživanja istoričara umetnosti u međuvremenu su potvrdila da postoji čitava plejada žena koje su odbile ulogu muza i s punom svešću preuzele ulogu stvaralaca – Dora Mar, Leonor Fini, Li Miler, Valentina Igo
Kako izložba dobro ilustruje, jedna od najvažnijih zaostavština pokreta svakako je usvajanje inovativnih pristupa medijima te korišćenje novih kreativnih tehnika. Na primer, automatsko pisanje ili automatski crtež koji u potpunosti odbacuje bilo kakvu estetsku ili moralnu kontrolu, prepuštajući se diktatu nesvesnog. Jedna od najoriginalnijih tehnika je Cadavre exquis, nastala na osnovu igre koju su osmislili Žak Prever i Iv Tangi i koja podrazumeva da više umetnika sukcesivno gradi rečenicu izgovarajući reč bez znanja koja joj reč prethodi. Princip je ubrzo prenet i na kolaž i crtež, te su nastala kolektivna dela koja su plenila svojom nekoherentnošću. Nadrealistički umetnici su koristili i film i fotografiju na do tada nepoznat način, stvarajući neobične, čudne i često zastrašujuće vizije, a kolažu su dali do tada neviđenu ekspresivnu snagu.
Izložba u Boburu u pogledu internacionalizacije pokreta, posebno akcentuje španske, katalonske, meksičke i belgijske umetnike, ali daje i primere uticaja pokreta u zemljama poput Velike Britanije, Češke ili Japana. Na izložbi se ne nalazi niti jedan artefakt s ovih prostora, ali se u obimnom katalogu izdatom za ovu priliku pominju jugoslovenski, posebno srpski umetnici, sa zaključkom da se uticaj nadrealizma na ovim prostorima uglavnom ogledao u književnosti.
Na poslednjoj velikoj izložbi u Francuskoj o nadrealizmu koja je održana 2002. godine bila je uključena samo jedna žena umetnica. Tu nepravdu ispravlja ova izložba, jer kako su istraživanja istoričara umetnosti u međuvremenu potvrdila, postoji čitava plejada žena koje su odbile ulogu muza i s punom svešću preuzele ulogu stvaralaca – Dora Mar, Leonor Fini, Leonora Karington, Kej Saž, Li Miler, Valentina Igo… i još mnogo drugih.
Tokom Drugog svetskog rata pokret prelazi u emigraciju, u Njujork, a nakon toga, 1947. godine po povratku u Francusku, organizuje se izložba Nadrealizam 1947. godine koja je trebalo da udahne svež dah pokretu, s novim umetnicima, ali izložba ne doživljava uspeh. Tri godine nakon smrti Andre Bretona, 1969. godine, Žan Šuster u tekstu objavljenom u Le Monde proglašava samoukidanje pokreta.
Izložba u Boburu svakako ima svojih nedostataka (npr. malo prostora je posvećeno filmu, ne pominje se uticaj nadrealizma na popularnu kulturu, u delu posvećenom internacionalnom uticaju sve je sagledano iz „pariske“ perspektive itd) ali njena sveobuhvatnost i ambicioznost će je svakako načiniti referentnom za svako buduće sagledavanje dometa ovog pokreta. Izložba traje do 13. januara 2025. godine.
