U Gruziji su 26. oktobra održani parlamentarni izbori, ključni za budućnost te kavkaske države, na kojima su i vladajući režim i četiri proevropske opozicione partije proglasili pobedu.
Gotovo je neverovatna podudarnost između Gruzije i Srbije: način na koji bahato vlada jedne partije više od deset godina, njena frankenštajn populistička ideologija, instrumenti pritiska kojima se služi da utiče na rezultate izbora, te donedavno i podrška Brisela i Vašingtona na tom putu. Čak je i nesaglasje među proevropskom opozicijom nešto što Srbija i Gruzija međusobno dele.
Glavna razlika između srpskog i gruzijskog režima jeste geografska nepodudarnost. Naime, Gruzija se graniči sa Rusijom, a Srbija je okružena NATO i EU članicama. Da, kojim slučajem, Srbija i Gruzija čarobnim putem mogu zameniti mesta, Srbija bi danas bila na putu da postane konsolidovana autokratija, a Gruzija bi bila primorana da nerado drži ravnotežu između diktature i demokratije.
Konačni zaokret
Vladajuća stranka u Gruziji nosi bajkoviti naziv – Gruzijski san. Iako je previše lako napraviti šalu o snu koji se pretvorio u košmar, data partija iza koje sve vreme stoji tajkun Bidzina Ivanišvili, dok se u Rusiji, gde zarađuje glavninu kapitala, predstavlja kao Boris, da njegovi imperijalni domaćini ne bi lomili jezik imenima kojekakvih domorodačkih naroda na periferiji carstva.
Kada je, iste 2012. godine kao i SNS, došla na vlast u koaliciji od šest partija, zaista je delovalo kao da će to pomoći Gruziji da se stabilizuje nakon poraza u ruskom napadu 2008. godine i visoke stope siromaštva usled šok terapije neoliberalnih reformi koje je sproveo, sada utamničeni, Miheil Sakašvili.
Kada su zatvorena birališta, nezavisne izlazne ankete ukazivale su da je osvojen procenat glasova za Gruzijski san iznosio nešto preko 41 posto. To nije bilo dovoljno da se ponovo formira vlada. Zvanični rezultati su, ipak, dali vladajućoj partiji oko 54 odsto glasova
Međutim, već od 2016. godine partija Ivanišvilija, koju on ne predvodi formalno, formira vlast samostalno, to jest počinje da dominira jednom parlamentarnom demokratijom sa proporcionalnim izbornim sistemom. Već ta anomalija, sama po sebi, svedoči o bolesti konkretnog političkog sistema i zarobljavanju istog od strane jednog centra moći.
Period od 2020. do izbora prošlog vikenda predstavljao je treći mandat Gruzijskog sna, a od ruske invazije na Ukrajinu put režima iz Tbilisija bio je suprotan drugim državama, što u ostatku Evrope, što na Kavkazu – prema Rusiji. Nije u pitanju isključivo finansijski interes sive eminencije gruzijske politike, Ivanišvilija. Rusija je zaštitnica autokratija na više kontinenata, od Sirije do supsaharske Afrike, a rejting Gruzijskog sna je bio u opadanju.
Jedini način da zadrži vlast za Ivanišvilija je bio da se preorijentiše od demokratske Evrope ka autokratskoj Rusiji. Nijedan spoljni činilac ga u tom pogledu nije „kupio“ niti dao ultimatum, za režim je bilo korisno napraviti konačan zaokret prema Rusiji, zaustaviti sedenje na dve stolice, gde se neprestano kune u demokratske vrednosti, a trguje i vlada uz pomoć Rusije.
Gruzija je odbila da se pridruži sankcijama protiv Rusije, iako je 20 odsto njene teritorije pod efektivnom okupacijom ruskih trupa. Ta država je zatim postala jedan od centara za uvoz zapadne robe i izvoz iste u Rusiju, to jest bitna karika u lancu za rusko zaobilaženje sankcija.
Progon po zakonu
Formalni korak učinjen je usvajanjem zakona o inostranim agentima, što faktički znači da režim može da započne postepeni progon slobodnih medija i civilnog sektora. Šta će ijednoj poštenoj diktaturi kontrolori iz redova građana, najbolje ih proglasiti špijunima i vladati slobodno. Pomenuti zakon izglasan je krajem maja tekuće godine, nakon više odlaganja i velikih demonstracija u Tbilisiju. To je bila formalna objava rata režima građanstvu.
Gruzijska opozicija nema jednog harizmatičnog lidera koji bi se suprotstavio Ivanišviliju. Koliko gruzijski režim nalikuje našem, toliko i gruzijska opozicija liči na srpsku. Sijaset vodećih ličnosti čiji se lik i delo teško pamte, a lako prenebregavaju.
Primetna razlika je u tome da su Gruzini 2018. uspeli da na mesto predsednika izaberu ženu koja je posvećena demokratiji, Salome Zurabišvili. Ona je najpre dobila podršku Gruzijskog sna, ali se okrenula protiv te partije usled njenih jasnih autokratskih tendencija. Iako su ingerencije Zurabišvili ograničene, kao i one predsednika Srbije po Ustavu, čije smo postojanje već davno zaboravili, budući da su nama i zakon i ustav Aleksandar Vučić, njena podrška demokratskom procesu je veoma važna za političku scenu Gruzije.
Kada su u subotu uveče zatvorena birališta širom Gruzije, nezavisne izlazne ankete, poput one koju redovno za gruzijske izbore pravi Edison Research, ukazivale su da je osvojen procenat glasova za Gruzijski san iznosio nešto preko 41 posto. To nije bilo dovoljno da Gruzijski san ponovo formira vladu. Ipak, zvanični rezultati su dali vladajućoj partiji oko 54 odsto glasova. Nezavisne statističke analize idućeg dana pokazale su veliku diskrepanciju između sadašnjih i prethodnih izbornih ciklusa na ruralnim biračkim mestima. Tu se procenat glasova za Gruzijski san kretao oko 90 odsto, dok je na prošlim izborima bio negde iznad 50 procenata u proseku.
Štelovanje rezultata
Nije naodmet napomenuti da su izlazne ankete tokom prethodnih izbornih ciklusa uvek bile u domenu od oko dva procenta razlike u odnosu na zvanične rezultate, a da je sada razlika uvećana na oko 12 odsto. Nisu profesionalni anketari i sociolozi napravili grešku, već se radi o manipulaciji izbornim rezultatima na provincijalnim glasačkim mestima, koje je veoma teško nadzirati. Pritom je sam režim već zabranio različitim nevladinim organizacijama, Transparentnosti Gruzija na primer, da prate tok izbora.
Da su izbori namešteni jasno je iz dostupnih podataka, vidi se i po tome gde i kako je to urađeno. Ipak, nije glavna borba dokazati izbornu krađu jer se unutar zarobljenog pravosudnog sistema u Gruziji to nema kome dokazivati. Nije neophodno to ni objašnjavati podrobno građanima Gruzije koji vrlo dobro razumeju pravila igre, kao što ih razumeju i naši sugrađani pod sličnim okolnostima. Da li ih treba predočiti vodećim zapadnim državama? Svakako, ali to neće puno uticati na njihov nedostatak prisustva u regionu.
Gruzija je odbila da se pridruži sankcijama protiv Rusije, iako je 20 odsto njene teritorije pod efektivnom okupacijom ruskih trupa
Naime, dok je predsednica Gruzije zajedno sa liderima ujedinjene opozicije držala govor o krađi izbora, zvanične izjave iz evropskih prestonica, kao i iz Vašingtona, pozivale su na istragu svih primećenih nepravilnosti, na dijalog dveju suprotstavljenih strana, te da je bitno da protesti i odgovor vlasti na njih ostanu mirni. To je doslovce sažetak zajedničke izjave 13 ministara spoljnih poslova država članica EU (šta misli ostalih 14 članica Unije nije jasno).
Lakonska izjava državnog sekretara SAD, Entonija Blinkena, bila je zbunjujuća. Blinken je prvo konstatovao da je gruzijski narod na izborima „prigrlio demokratiju“, a zatim pozvao gruzijsko rukovodstvo da približi zemlju EU i NATO. Štaviše, i izjave zapadnih zvaničnika poslate Gruziji gotovo su identične onima koje se šalju Srbiji posle neregularnih izbora.
U ponedeljak, 28. oktobra, neodlučna i ostavljena na cedilu gruzijska opozicija uspela je da organizuje mirne, masovne demonstracije kojima je prisustvovalo par desetina hiljada ljudi, što jeste dovoljno da se ispuni glavna avenija Rustvelija pred zdanjem parlamenta, ali ne i za dostizanje kritične masu. Ujedno je Tbilisi posetio i premijer Mađarske, Viktor Orban, valjda kako bi demonstrirao solidarnost među populističkim autokratama na panevropskom nivou.
Glavni zahtev opozicije jeste ponavljanje izbora pod međunarodnim nadzorom. U ovom trenutku čitalac može pomisliti da Gruzini jednostavno kopiraju Srbe u načinu ne odveć efikasne borbe s režimom.
Za oprez gruzijske opozicije, kao i srpske, postoji jasan razlog – ostavljeni su sami naspram režima koji se bori na život i smrt, te koji koliko sutra, ukoliko mu ustreba, može pozvati u pomoć Rusiju. Gruzini mogu mahati zastavama Evropske unije i NATO do mile volje, Brisel i Vašington nikakvu podršku ne šalju.
