Naš sagovornik se drugima često predstavlja kao Homer Simpson, uz blagi naklon, delom zbog gabarita, kako kaže – visok je i krupan – a delom jer je kao fizičar, pomalo kao njegov daleko manje obrazovani crtani parnjak, svojevremeno radio u nuklearnom postrojenju. Pedesetosmogodišnji Aleksandar Čerkasov je, međutim, međunarodno poznatiji kao borac za ljudska prava i aktivista pri najsnažnijoj i najagilnijoj ruskoj nevladinoj organizaciji Memorijal, koja je nastala potkraj osamdesetih, a čiji je rad zamrznut potkraj 2021. godine, ili u vremenu koje danas nedvosmisleno možemo okarakterisati kao pripremu za invaziju punog obima na Ukrajinu. Uostalom, kao što režim Vladimira Putina nije bitisanje Memorijala slučajno onemogućio baš pre skoro tri godine, tako ni Memorijal nije slučajno, zajedno sa beloruskom Vjasnom i ukrajinskim Centrom za građanske slobode, već 2022. godine dobio Nobelovu nagradu za mir. Čerkasov od tada živi u egzilu, mada ne odustaje od aktivističkog i novinarskog angažmana koji je pekao još od početka devedesetih, kada je budno beležio sve grozote vezane za ratove u Čečeniji, sukobe u Nagorno Karabahu, Severnoj Osetiji, ali i povlačenja demarkacionih linija u Gruziji, Moldaviji… njegova teza da je postsovjetska istorija Rusije zapravo istorija političke nedodirljivosti onih na vlasti, ali i potpaljivanja požara gde i kada zatreba – počevši od 1994. kada je prvi rat u Čečeniji trebalo da ojača ne naročito voljenog Borisa Jeljcina – zasnovana je ne samo na obilju razgovora, već i svedočanstava s terena, pa i pružanja pomoći žrtvama.
U Beogradu je boravio u okviru konferencije „Imamo li izbora“ koju je organizovao Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA).
Vladimir Putin je na predsedničkim izborima u martu po peti put postao predsednik Rusije, sa 88 odsto osvojenih glasova, što je rekordna podrška koju je neki postsovjetski političar osvojio. Kako to objašnjavate?
Ima tu više znakova navoda, počevši od reči „izbori“. Izbori nisu samo glasanje i njihovo brojanje, već mogućnost isticanja kandidata, prostor za kampanju i pristupnost masovnih medija. A mi u Rusiji, za početak, ne znamo koliko je ljudi glasalo, da li su to učinili dobrovoljno, i za koga. Neregularnosti se dešavaju već na nivou biračkih mesta, a kamoli u prebrajanju listića, na regionalnom i federalnom nivou. Taj sistem je nemoguće kontrolisati. Glasanje traje tri dana, širom ogromne zemlje, i ponekad se sprovodi na proizvoljno izabranim mestima. Komisije obilaze porodice, omogućuju im da biraju, ali i proveravaju ko je to već obavio. Široka je primena i elektronskog glasanja, što nije obavezno transparentno. Recimo, kada poslodavci od radnika traže skrinšotove listića.
Ko je Putinu izlazio na crtu, i još važnije, ko nije mogao da to uradi?
Recimo, ja. Nikad nisam mogao da učestvujem na izborima ili glasam, jer radim za organizaciju koja je proglašena za stranu agenturu. Mnogo je primera i onih koji su želeli da se upuste u trku, ali im je učestvovanje onemogućeno, pod raznim obrazloženjima. Recimo, primer Jekatarine Duncove koja se na političkoj sceni pojavila bez ikakve najave i zaleđine to pokazuje. Ljudi su joj masovno davali potpise za kandidaturu kao vid izražavanja protesta i slobodne volje. Na kraju joj nije dozvoljeno da se kandiduje. Ili slučaj Borisa Nadeždina, koji je vrlo prisutan po talk show programima i koji se otvoreno sukobljava s nasleđem, uključujući i period pretputinovske demokratije. Ljudi su mu davali potpise, ali mu je naposletku onemogućeno da se kandiduje. Na kraju ostanu samo slabi kandidati kao Putinovi nedorasli sparing-partneri. Da ne govorim o dostupnosti medija, kad su sve televizije tokom kampanje naklonjene predsedniku, a ostalima ostanu malobrojni minuti. Dakle, to na čemu je Putin pobedio ne mogu se nazvati izbori, čak ni u labavom tumačenju zakona. Nakon vrlo nedemokratski izmenjenog Ustava, Putin se po peti put kandidovao, kao da se njegova četiri prethodna mandata, što je bio ustavni limit, nisu desila. U najboljem slučaju, izbori u Rusiji se mogu smatrati delegiranom demokratijom, prema rečima argentinskog sociologa Giljerma O’Donela, jer pasivni birači glasaju nezavisno od dešavanja na političkoj sceni, po principu: „Mi verujemo onome ko odlučuje, a vi radite šta hoćete.“
Nikad nisam mogao da učestvujem na izborima ili glasam, jer radim za organizaciju koja je proglašena za stranu agenturu
Da li je i koliko je rat u Ukrajini uticao na ishod izbora?
Tada je ulazio u treću godinu trajanja i definitivno je poslužio kao platforma za održavanje na vlasti. Vanredno stanje nije proglašeno, ali je nezvanično na snazi. Usvajani su izrazito represivni zakoni, zbog kojih Rusija danas deluje deset puta represivnije nego Sovjetski Savez iz perioda pedesetih godina prošlog veka. Da ne govorim o 2000. godini, kada je Putin prvi put biran za predsednika.
Zašto se onda izbori u Rusiji i dalje održavaju?
Zato što je Putinu formalna komponenta veoma važna. Ali to s duhom zakona veze nema. Naš predsednik je svršeni student diplomatske akademije, ali i bivši KGB-ovac, i on umešno spaja spoljašnje atribute legitimiteta s nezakonitim postupcima. Jednog mog poznanika Putin je uhapsio 14. oktobra 1978. godine, zato što je u bivšem Lenjingradu hteo da organizuje miting povodom godišnjice ustanka dekabrista. Mom poznaniku je na ulici pritrčala jedna žena i optužila ga da ju je udario i iz gomile su mu prišli neki ljudi koji su ga uhvatili i prema zakonu o prekršajnom postupku ga pritvorili. Tom operacijom rukovodio je Putin. Dakle, zvanično, oni su sasvim normalno uhapsili huligana. To je uobičajena praksa sovjetskih specijalnih službi i Putin se nije od toga mnogo udaljio.
Godine 2014, kad se desila aneksija Krima i početak rata u Donbasu, ruske gradove zapljusnuli su masovni protesti kakvi su danas malo zamislivi. Šta se u međuvremenu promenilo?
Početkom 2021. godine, po povratku Alekseja Navaljnog u Rusiju, a potom i njegovog hapšenja, u Moskvi se na demonstracijama u proseku hapsilo i po 3.000 ljudi. Učestvovalo ih je na desetine hiljada. Godinu dana kasnije, a naročito od invazije na Ukrajinu, demonstranti su ostali bez organizacija koje su nadgledale dešavanja i pazile na kršenja ljudskih prava, pa i Memorijala kao jednog od glavnih stubova. Tu je bio i sajt policijskastanica.info kome su se ljudi obraćali u slučaju hapšenja. Bavili smo se svi i posmatranjem izbora. Usled značajnog pritiska struktura građanskog društva, nastajali su i protesti, ali je i vlast shvatila da mora da taj pritisak smanji. Na dan početka rata, policija je uhapsila našeg kolegu kako bi se stvorilo opravdanje da nam upadnu u kancelarije i izvrše pretres. Reč je o Uzbeku, Bahromu Hamrojevu, koji je ranije pratio maltretiranje muslimana i podnosio žalbe i ruskim sudovima i u Strazburu. Osuđen je kao terorista na 13 godina i devet meseci zatvora. Tada su u Krivični zakonik unete i dve klauzule. Jedna se tiče diskreditacije ruske vojske i širenja lažnih vesti o njoj i njenom delovanju – naravno, definicije tih dela su vrlo široke i proizvoljne – a predviđena kazna kretala se od tri do sedam godina. Uporedivo je sa sovjetskim zakonodavstvom, kad je Putin radio u KGB-u. Unete su i izmene koje su predviđale da se prvo učešće na nekom mitingu kazni novčano, a drugo pritvaranjem. Više od 1.000 ljudi je od tada postalo predmet krivičnog gonjenja, a mnogi su gonjeni i po prekršajnom postupku. U okolnostima ozbiljnih pretnji, učešće u demonstracijama podrazumevalo bi hapšenje po dva ili tri puta, i to možda jeste žrtva koju je neophodno podneti za nekakve promene, ali ja nju od građana Rusije nikad ne bih mogao da tražim. Rusko društvo nije društvo koje ćuti i mnogo je puta to pokazalo. Moj prijatelj Oleg Orlov, recimo, bio je osuđen na dve i po godine zbog diskreditacije ruske vojske. U zatvoru je na kraju bio duže od pet godina, dok nije stigla nova grupa osuđenika.
Na dan početka rata, policija je uhapsila našeg kolegu. Reč je o Uzbeku, Bahromu Hamrojevu, koji je ranije pratio maltretiranje muslimana i podnosio žalbe i ruskim sudovima i u Strazburu. Osuđen je kao terorista na 13 godina i devet meseci zatvora
Izbori su nelegalni, protesti kriminalizovani, a Rusija se u februaru 2022. godine udaljila od zapadnog dela međunarodne zajednice, čini se nepovratno… koji bi bili preduslovi za promenu vlasti u Rusiji, i šta posle?
Vidite, vratimo se u 1984, godinu Džordža Orvela, kad je delovalo da je situacija potpuno beznadežna. Biologija je tu već odradila svoje – umro je Brežnjev, a umesto njega došao je Jurij Andropov, onda je umro Andropov, pa je došao Konstantin Černjenko. Tada se prepričavao vic da Černjenko nije ni bio svestan da je došao na čelo države, toliko su se brzo starci iz Kremlja smenjivali, kao na traci, i nije delovalo da će ma koji od njih povesti u neku promenu. Tek potom je došao Gorbačov. I uvek se pitam – kako li je bilo onima koji su se tada suprotstavljali sovjetskoj vlasti? Balis Gajauskas, Robertas Grigas… neki od njih su možda mislili i da će ceo život provesti u zavorima. Svakako nisu mislili da će sve biti gotovo kroz koju godinu, negde u logorima u Permskoj oblasti. Tad je počeo i rat u Avganistanu, slično ovome u Ukrajini, i došlo je do međunarodne izolacije Sovjetskog Saveza. Uz to ste imali i velike nerede po Evropi. Delovalo je da smo na tri minuta od kraja sveta. Ljudi su gubili razum, svaki dan smo prvo otvarali čitulje da vidimo ko je preminuo. Ali život nije sprint u kome se dah uvek izgubi, već maraton. Neki su razmišljali: možda Amerikanci sutra počnu nuklearni rat i možda nas neko oslobodi. Uopšte nisu dobacivali do ideje da će i oni nastradati. Ljudi su ludeli. Gajauskas nije verovao u čuda, nego je počeo da uči jezike, i savladao je osam stranih jezika. Kada je 1987. pušten na slobodu, bio je apsolutno priseban čovek. Kao fizičar bih vam rekao da će, kada dođemo u situaciju da na izborima nešto može da se promeni, doći do prirodne, iako sada nezamislive bifurkacije (rastakanja). Ali prvo moramo biti spremni da se ona desi. U Čehoslovačkoj je postojala jedna izreka – zauvek sa Sovjetskim Savezom, ali ni dan više od toga. Naslov jedne knjige o SSSR-u takođe je primenljiv: Trajalo je zauvek, dok se nije završilo.
Kako gledate na odnose Srbije i Rusije? Neki članovi naše vlade sastaju se s Patruševom i Putinom, a zna se i da su ruski opozicionari u Beogradu bili prisluškivani i praćeni. Među njima i nedavno osuđeni Vladimir Kara-Murza… Zašto je Rusiji važno da ima takve odnose sa Srbijom, a zašto Srbiji s Rusijom?
Srbija nije jedina zemlja na koju Rusija pokušava da vrši uticaj, samo je možda njemu podložnija od nekih drugih zemalja. Ako se ne varam, slično je pokušala i u Crnoj Gori i nije joj pošlo za rukom. Međutim, ne poznajem srpske prilike dovoljno da bih mogao da ih komentarišem.
Da li je međunarodna zajednica propuštala priliku da spram Putina dela asertivnije, ili je uvoz ruskih energenata jednostavno bio previše važan za tako nešto?
Rusija je devedesetih i početkom dvehiljaditih ekonomski mnogo zavisila od Zapada, tada je izbio rat u Čečeniji, i Evropa je imala poluge uticaja na Rusiju koje nije iskoristila. Jesu bili formulisani strogi zahtevi, ali su se oni s vremenom smanjili. Naročito na proleće 2000. godine. Evropa je prosto odlučila da ne gleda ono na šta ne može da neposredno utiče. Ruski zločini u Čečeniji u oba rata najavili su nekažnjivost nasilja koje se ponavlja sve do danas, a onda je logično i da su jeljcinska i putinska Rusija politički postale ono što je Rusija danas, ali i da se na talasu zločina – u Somaliji, Čečeniji, Ruandi, Srebrenici, SRJ, pa i u Ukrajini – ideja tzv. humanitarne intervencije potpuno obesmisli. Ne mislim da se Zapad uvek rukovodi ekonomskim interesima, ali ne mislim ni da uvek donosi dobre odluke. Kakve god moguće posledice bile.
