Crno-bela sovjetsko-jugoslovenska koprodukcija PROVERENO MIN NJET (Provereno nema mina) bavi se danima oslobađanja Beograda 1944. Režirali su je moj pokojni profesor Zdravko Velimirović i Jurij Lisenko po scenariju Predraga Golubovića. Bilo je to one godine kada sam se rodio. Premijera se dogodila na Dan pobede 1965.
Dok ide najavna špica filma gledamo kadrove iz četrnaestominutnog sovjetskog žurnala koji su snimili hrabri snimatelji iz jedinica Trećeg ukrajinskog fronta. Uvek sam bio zadivljen profesijom ratnog snimatelja. U paklu borbi svakog trenutka razmišljaš kako da preživiš, uz pušku tegliš tada tešku filmsku kameru. Brineš da kadar bude smislen i oštar.
Nakon što su zabeležili zajedničke borbe partizana i crvenoarmejaca na Avali, Čukarici, Karađorđevom parku i Slaviji, dokumentaristi snimaju i sahranu poginulih sovjetskih vojnika na Trgu republike. Najupečatljiviji delovi dokumentarnog materijala kojim počinje PROVERENO MIN NJET ipak su nasmejana lica slobode Beograda. Hiljade ljudi oduševljeno pozdravljaju oslobodioce. Ogromna sreća isijava iz svakog kadra.
U svojoj besposličarskoj inventivnosti sledeći potez Šapića bi mogao da bude slanje gvožđurije od srušenog Savskog mosta Olafu Šolcu u Nemačku. Kad može Broz u Kumrovec, može i most u Berlin
Posle mnogo godina ponovo sam gledao taj odlično režiran žanrovski film u kome Branko Pleša sa sovjetskim drugovima i jednom drugaricom u lagumima Kalemegdana otklanja zaostale opasnosti od mina i podle planove nemačkog okupatora koji je prilikom povlačenja iz grada ostavio opasnu diverzantsku grupu.
Povod za gledanje bilo je obeležavanje 80 godina od oslobođenja Beograda. Moja intimna provera da li živim i koračam istim ulicama istog grada na kojima su se slobodi oduševljeno radovali moji sugrađani iz sovjetskog žurnala.
Jer, „ovaj grad je nekada bacao svetla daleko“, kako je pevao Milan Mladenović. A danas, šta je na toj mračnoj proslavi koja to nije ni bila, ostalo od njega?
Imali smo četničkog gradonačelnika Aleksandra Šapića koji je za svaki slučaj nestao iz grada u vreme trajanja proslave. Ne zabranjuje on ni Paradu ponosa, ni „oslobađanje Beograda“, ali bolje je da ga tih dana nema, da propadne ispod zemlje. Samo da ne ruši svoj imidž korisnog idiota koji u trenutku kada se glavni grad na svim frontovima raspada kreči „komunistička vozila“ Gradskog saobraćajnog u „nemanjićko plavu boju“. Onda po ugledu na vojvodu Šešelja ponovo glogovim kocem iskopava Titov grob i premešta ga u Kumrovec. Pa zatim kao prioritet gradskih vlasti traži mesto za spomenik Draži i seiri nad sudbinom „nemačkog Savskog mosta“. U svojoj besposličarskoj inventivnosti sledeći potez bi mogao da mu bude slanje gvožđurije od srušenog Savskog mosta Olafu Šolcu u Nemačku. Kad može Broz u Kumrovec, može i most u Berlin.
Šapića, dakle, nismo imali na proslavi koje nije ni bilo. A kako je ta imitacija života i slavlja izgledala? Imali smo predsednika države Vučića kome je proslava poslužila da demonstrira svoje znanje ruskog jezika u par kurtoaznih rečenica u Ruskom domu, gde su mu onomad otvorili člansku kartu biblioteke. Tako da možemo da zaključimo da je govorio u svojstvu „člana biblioteke“.
Onda mu je neko rekao da je Meštrovićev spomenik Neznanom junaku podignut nakon oslobađanja Beograda i da bi na Avali trebalo da položi venac.
Naravno da je znao da to nije tako, ali kako je u duši i dalje „pritajeni četnik – skriveni Evropljanin“ bilo mu je mrsko da prođe ispod one kapije s petokrakom u Ruzveltovoj ulici i oda stvarnu, ljudsku poštu za 1.386 boraca NOV i POJ i 711 boraca Crvene armije koji su iz zajedničke grobnice na Trgu republike premešteni na Groblje oslobodilaca Beograda.
I onda mu bude krivo što na obeležavanju Dana primirja u Parizu ispred Trijumfalne kapije sedi sam na tribinama kao nevoljeni gost. Govornik sa skupa u Glini 1995, branitelj i rehabilitator ratnih zločinaca se odavno odrekao antifašizma (Šapić je uostalom njegov gradonačelnik). Ovim činom su obojica napravila dodatni korak na pogrešnu stranu istorije.
U ostatku tog sumornog dana imitacije života i proslave, Vučić je zadatak prve komesarke grada dodelio Ani Brnabić. I bila je kao i uvek na visini zadatka. Čovek bi lako mogao da je zamisli u maršu sa titovkom na glavi, sa Staljinovom slikom u novčaniku, dok iz pravca Avale ulazi da oslobodi grad. Igrala je tu ulogu bolje i od Branka Pleše u PROVERENO MIN NJET.
Bila je neka opskurna proslava u Narodnom pozorištu, bez predsednika i odbeglog gradonačelnika. Ana je govorila komesarski sigurno. Očekivao sam da pozdravi prisutne sa pesnicom na titovki, ali se to ipak nije dogodilo
Bila je neka opskurna proslava u Narodnom pozorištu, bez predsednika i odbeglog gradonačelnika. Ana je govorila komesarski sigurno. Očekivao sam da pozdravi prisutne sa pesnicom na titovki, ali se to ipak nije dogodilo. Nije izvedena ni otpevana nijedna partizanska pesma jer crvenoarmejci i partizani su kao pobednici kao što je poznato ušli u grad pevajući srpske patriotske pesme poput „Tamo daleko“.
Od grada koji je nekad bacao svetla ostalo je jako malo. Ipak, ako budete šetali ovih dana Beogradom, negde dijagonalno od Londona na fasadi zgrade sadašnje AIK banke pronaći ćete autentični natpis PROVERENO MIN NJET iz oktobra 1944. Natpis je posle mnogo godina slučajno otkriven i pre četiri godine on je zaštićen i obeležen sa natpisima turistima na stranim jezicima. Sa velikim bolom u duši moram da priznam da je u tome učestvovao Šapićev formalni prethodnik Goran Vesić i da je to verovatno jedino lepo što je u svom štetočinskom mandatu uradio.
Ipak, za svaki slučaj požurite da ga vidite dok ga Šapić ne uništi, razvali, prekreči ili jednostavno vrati u Moskvu gde pripada.
