19. oktobar
Šta neoliberalizam uradi zemlji – čak i kada je jedna od najbogatijih na svetu – svedoči i ova statistika: razlika u dužini životnog veka između severnog i južnog Kensingtona u Londonu ista je kao i između Severne i Južne Koreje!
Južni „Ken“ je domen globalnog kapitala, bogatih ljudi, luksuznih kuća, skupih automobila ispred njih i skupih radnji i restorana oko njih. To je slivnik, bazen bogatstva sa svih strana sveta i scena za posmatranje svega onoga što takvo bogatstvo čini ljudima i svetu oko sebe. Uglavnom razna ispoljavanja statusa…
Severni deo iste opštine je Mordor. U njemu se nalazi Grenfel, soliter u kome je u požaru 2017. izgorelo sedamdeset dvoje ljudi jer je zgrada bila obložena jeftinim i vrlo zapaljivim izolacionim materijalom. Svi su znali za to: i stanari koji su godinama zahtevali da se to zameni, i kompanije koje su upravljale zgradom, i one koje su instalirale tu izolaciju, i sama opština Kensington, i razna vladina ministarstva… Ali, skupo je to; tačnije, nije nam prioritet, nije to moj posao, moje je bilo da prodam, a vi menjajte ako vam smeta, ćuti i trpi. I onda se desio požar.
Severni „Ken“ je musav, olinjao, na mestima razvaljen, mesto muke, borbe za preživljavanje i stalnog zvuka policijskih sirena. Kao i južni deo opštine, vrlo je multirasni i internacionalan, minus pare…
Britanija je među najneravnopravnijim društvima među razvijenim zemljama. Nivoi siromaštva su šokantni baš zato jer postoje u takvoj zemlji. Pretačerovska Britanija bila je, interesantno, mnogo više socijalistička. To je i razlog da decenijama već imaju NHS – njihovo javno zdravstvo – koje je dugo bilo ponos društva i prst u oko Amerikancima: „Evo kako jedna nesumnjivo kapitalistička zemlja može da ima besplatno zdravstvo za sve! Kako ste glupi…“ Ne više, ili ne bar toliko.
Profit NIJE jedina mera svega. Kvalitetno društvo nije džungla nego bašta
NHS je formiran u jednom posebnom trenutku u istoriji zemlje, odmah nakon Drugog svetskog rata, kada je radnička klasa, oličena u velikim i jakim sindikatima, bila na vrhuncu svojih industrijskih moći; kada je mogla da jako pregovara i brani svoje interese. Više ne. Atomizacija društva kroz gvozdeni marš nove ideologije od Margaret Tačer do danas – od izvoza fabričke proizvodnje u Aziju do privatizacije svega i svačega – uspela je da kreira novu vrstu hegemonije krupnog kapitala i tehnoloških platformi, koja se sada obija o glavu i Britaniji i Americi i svakoj drugoj zemlji koja organizaciju svog društva bazira na ovom modelu.
Sve zemlje na planeti koje su svoj ideološki model, svoj „intelektualni operativni sistem“ bazirale na „filozofiji“ Ain Rend – Amerika i Britanija kao vodeći primer – danas su u problemu. Vrlo je jednostavno: ne možeš da gradiš jako društvo i zajednicu na sebičnosti i darvinizmu. Profit NIJE jedina mera svega. Kvalitetno društvo nije džungla nego bašta.
20. oktobar
Rajaner, Izidžet, Vizer i slični su „autobuske“ kompanije 21. veka, posebno u velikim putničkim centrima kao što je London.
Svakoga dana u britansku prestonicu sleti ili iz nje poleti osam hiljada aviona. London opslužuje šest aerodroma. Svakog trenutka tokom dana iznad Londona je u avionima oko petnaest hiljada ljudi. Avion za Njujork iz Londona imate svakih petnaest minuta…
U velikim centrima jeftinijih avio-linija, aerodromima kao što su Luton, Stansted ili Getvik, redovi – čak gomile – tipskih letelica kreću se u beskrajnom mimohodu ka pisti ili od nje; isti avioni, ista obeležja, iz minuta u minut… autobuska stanica u svemu sem u tipu vožnje.
Utisak je usluge koja je toliko svedena na svakodnevno da je postala bazična komunalija, samo što je organizaciono malo komplikovanije. Letenje je za osobu takozvanog „prvog sveta“ kao iznošenje kanti za đubre: nešto redovno, trivijalno, korisno, ali ne nešto na šta se troši mnogo mentalne energije.
Kao ni na posledice tog letenja za svet. Ko mora, mora; još više od toga, toliko je jeftino da je postalo poželjno. Leti i ko ne mora, jer… može se.
Jedna od civilizacijskih posledica napredne tehnologije je da normalizuje, čak trivijalizuje, i ono što je u suštini i dalje čudo, situacije i iskustva koje naši čak i nedavni preci ne bi znali da objasne nikako drugačije sem kao magiju.
21. oktobar
„Duty free“ sekcije na aerodromima su najdarvinističkija mesta u razvijenim društvima. Mikrokosmos ljudske prirode i njenih glavnih impulsa, skoro isključivo baziranih na statusu i čulnim zadovoljstvima.
Kao i mnogi drugi darvinistički prostori u modernom kapitalizmu, zapakovani su suprotno estetici džungle: visoko stilizovani, estetski izuzetno atraktivni, u uređenim i pažljivo dizajniranim fizičkim prezentacijama, uvek uvijeni u oblandu inspirativnih strana ljudskog ponašanja – ili bar onome što kasni kapitalizam smatra inspirativnim – uspeh, lično postignuće, dobar i seksualizovan izgled, zavodljivost, hedonizam, zadovoljstvo obiljem i naizgled beskrajni repertoar sredstava za okidanje svih naših čula i svih naših neuro-hemikalija.
„Frišopovi“ su carstva emocionalnog impulsa, minska polja za detoniranje racionalnosti i slobodne volje. Zavodljiva melodija, u smislu Odisejevih sirena, konzumerizma, koja nas stalno, neumorno trenira da je život lep samo kada kupujemo, da je sreća u stimulaciji čula toliko da utrnu – da bi im onda bila potrebna nova, jača doza. „Frišopovi“ su moderne „opijumske rupe“.
Idem kroz njih kao kroz groblje, sumoran i iznerviran besmislom. Ali, očigledno, do mene je…
23. oktobar
Većina tehnoloških gurua koje sam sreo u životu – sa veštačkom inteligencijom kao novom globalnom granicom tehnološkog „udara“ na naša društva – ekstremno su inteligentni i ekstremno stručni u tome što rade.
Ali takav je bio i dr Mengele. Takvi su bili i eksperti i generalni direktori raznih investicionih banaka i drugih finansijskih institucija koje su izazvale globalnu finansijsku krizu. Takvi su i sadašnji lideri i eksperti globalnih tehnoloških platformi.
Staviti se u cipele druge strane, posebno onih za koje naša inteligencija i stručnost kreiraju posledice. Imati osećaj zajedništva, doprinosa opštoj stvari. Biti zaljubljen u tehnologiju ne zbog nje same, ne kao amoralnu, neutralnu jedinicu ljudskog delovanja, već kao konkretni alat koji ima konkretne posledice na svet oko nas
Najveći problem sa onima koji oblikuju moderni svet nije to da li su inteligentni ili stručni, nego da li su moralni i mudri.
Inteligencija i stručnost ne znače i mudrost. Za nju su potrebne moralnost i empatija.
Staviti se u cipele druge strane, posebno onih za koje naša inteligencija i stručnost kreiraju posledice. Imati osećaj zajedništva, doprinosa opštoj stvari. Biti zaljubljen u tehnologiju ne zbog nje same, ne kao amoralnu, neutralnu jedinicu ljudskog delovanja, već kao konkretni alat koji ima konkretne posledice na svet oko nas. Videti više od samo sebe, videti sebe kao jedan mali deo opšte mreže života na „trećem kamenu od Sunca“.
I tu, mislim, leži koren raznih sadašnjih problema: ne u tome da li su transformatori naših života inteligentni ili stručni, već u tome da je njihov nedostatak jasnih moralnih principa višestruko pojačan nedostatkom empatije.
Našim životima ne upravljaju mudri nego sposobni.
