Tačnije, pitanje iz naslova imalo bi glasiti: šta će nama vojni rok, armija koju će služiti nevoljnici. Nevoljnici? Da, baš tako: uprkos psihološko-propagandnom kompletu (što bi rekao Antonije Pušić) zvanom spotovi i televizijske serije, izgleda da se u profesionalnu armiju ne hrli odveć rado. Pa će morati po sili zakona.
Nevoljnici, dakle, ići će na pešadijsku obuku. Jer, to je valjda smisao tog dvoipomesečnog boravka u kasarni. Tako smo, uostalom, to radili i mi, JNA nevoljnici, terani iz najlepših i potencijalno najdužih raspusta naših srednjoškolskih života: mnogi su se izvrsni bendovi raspali zbog vojnog roka, mnogi su fudbaleri ostali tek na nivou provincijalnih driblera. Samo je moj drug Miljenko Jergović profitirao od službovanja u paklu kasarni Lastova i Knina: postao je najbolji hrvatski pisac posle Krleže. A i šire. Jer šta drugo da radiš tamo, osim da se boriš sa erotskim poticajima u vidu raskupusanih starih brojeva pornografskih magazina ili da postaneš pisac.
Mnogi su se izvrsni bendovi raspali zbog vojnog roka, a mnogi fudbaleri ostali tek provincijalni dribleri. Samo je Miljenko Jergović profitirao. Jer šta drugo da radiš tamo, osim da se boriš sa erotskim poticajima iz raskupusanih pornografskih magazina ili da postaneš pisac
Gorku šalu na stranu, ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka u toliko skraćenom obliku da, osim „odeljenja u napadu“ i jednog taktičkog gađanja, ta muška omladina neće naučiti ništa, a naročito ne kako preživeti, deluje više kao politička egzibicija, nego kao preki nalog vremena u kojem valja braniti domovinu svim sredstvima, pa i priučenim regrutima.
Imamo, uostalom, dva tekuća i užasavajuća oprečna primera: ruska agresija na Ukrajinu i broj poginulih regruta pokazuju sav besmisao te vrste vojske, baš kao što izraelski protivudar na palestinske teroriste, kao, u najmanju ruku, prekoračenje nužne odbrane, a uistinu oblik krvave asanacije terena koja, uglavnom, pogađa nedužne (20.000 mrtve dece), prikazuju sve „prednosti“ apsolutno militarizovanog društva u kojem je državna ideologija važnija od humanosti. Ono prvo je blisko nama i našem poimanju vojske, ako je verovati našim očevima, dedama i pradedama kroz dvadeseti vek. Ono drugo nam nije blisko. I, rekoh li, hvala bogu da nije.
Ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka u toliko skraćenom obliku da ta muška omladina neće naučiti ništa, a naročito ne kako preživeti, deluje više kao politička egzibicija, nego kao preki nalog vremena u kojem valja braniti domovinu svim sredstvima, pa i priučenim regrutima
Čemu, dakle, pešadijska obuka bez specijalističke? Šta će ta deca naučiti u vezi sa ratnim veštinama? Atomski zdesna! – pa da se baciš na levo, jer će – šta? – atomski udar preći preko tebe i sve će biti harašo (srpskije: okay). A šta ako, kao u Nato-agresiji, neprijatelja nikad i ne budeš video dok te zasipa kasetnim bombama? Koja je to tačno naša doktrina? Onomad, to beše teorija o naoružanom narodu, zbog čega smo u srednjim školama i po fakultetima tupili ONO i DSZ, što je uglavnom služilo za poboljšanje ili kvarenje ukupnog proseka školskog uspeha. Stajaća vojska je najskuplja vojska, a ako nije profesionalna, onda je – topovsko meso. Ideja je, dakle, da komanduju i jedinicama upravljaju profesionalnci, a da deca ginu kao trećepozivci kod Duška Kovačevića u Aždahi.
Deca će naučiti ono što već znaju, kao što smo to naučili i mi, osamdesetih godina prošlog veka u JNA: sve ono što ne valja u velikoj društvenoj laži autoritarnog poretka – licemerje, korupcija, ubistvo duha i intelekta. Zato je ta armija prošla kako je prošla: obeščašćena i rasturena. Što se grbo rodi… etc.
Onaj spomenik neznanom dezerteru iz ratova devedesetih mogao je biti izvesnim znakom duhovnog zdravlja. Samo nikad nije podignut.
