Da gradonačelnik Aleksandar Šapić nije potegao pitanje zasluge Beograda da ima „svoju boju“ vozila gradskog prevoza, i to „vizantijsko plavu“, povezanu sa svetom lozom Nemanjića, možda i ne bismo razmišljali o dostojanstvu prestoničkog transporta. Odavno navikli na čekanje, guranje, truckanje, tumbanje, stajanje po saobraćajnim gužvama, na tegobe presedanja i sve drugo što donosi potreba da se mrdnemo iz tačke A do tačke B, uključujući i povremene požare, zašto bismo svoje muke pothranjivali preispitivanjem?
Ali u susret toj „krucijalnoj“ promeni, red je da se podsetimo kakav turoban dan čeka korisnika usluga GSP-a, ali i privatnih prevoznika, čije je učešće u javnom saobraćaju znatno. I još će da se proširi u narednom periodu, bez uočljivih dobrih rezultata, po svemu sudeći.
Mrcvarenje počinje već pridruživanjem gomili namernika na stajalištu, ubijenim u pojam, pa tihim kao na sprovodu. Umesto krsta, još jedna od Šapićevih „istorijskih“ inovacija – digitalna info-tabla, u funkciji obaveštavanja građana o dolascima vozila za sve linije koje tuda prolaze. Na njoj „zamrznut“ logo Gradske skupštine, i nijedan je prodorni pogled budućih putnika neće podstaći da proradi.
Kad joj dođe, ispostaviće podatke, netačne ili zastrašujuće glede tajminga dolaska željenog prevoznog sredstva. I ništa, nikakva reakcija nevoljom okupljenih, sviklih na laži i pusta obećanja raznoraznih nadležnih.
Poneko puši, verujući u magično svojstvo tek upaljene cigarete, al’ čarolije ne biva, pa je trotoar prepun opušaka. Drugi nervozno šetkaju, a treći porede protok minuta na „revolucionarnom“ sokoćalu sa realnim kretanjem vremena i, uviđajući disparitet, gunđaju sebi u bradu. Promućurni otrče na početnu stanicu, gde obavezno „bleji“ bar po tri vozila.
Ako ima gde da se sedne na mestu predviđenom za čekanje, to se i radi, makar sunce pržilo kroz staklene paravane. Ako tog rešenja nema, sedi se po stepeništu okolnih zgrada. U slučaju da pada kiša, svi se guraju pod staničnu strehu, a ako ni nje nema, nikom ništa. Napraviće Šapić ostale, valjda veruju.
Kad se dati autobus, trolejbus ili tramvaj najzad pojavi, niko neće reći „evo ga“, i time podeliti radost sa drugima. Zašto? Pa i u tome ima malo sujeverja: ljudi se prosto plaše da će svojom preuranjenom srećom celu stvar da izbaksuziraju, te će i ovo vozilo prošišati stanicu, pod opravdavajućom oznakom „u kvaru“ ili „za garažu“.
Ukoliko se to desi, a velike su šanse, najnestrpljiviji ili najpotrebitiji, a svakako imućniji, zaustaviće taksi, i pokrenuti lavinu još neautovanih emocija. Prva od njih biće zavist što je ovaj uspeo da se izvuče iz pakla uzaludnog čekanja.
Amortizeri po pravilu ne rade ili je neki drugi andrak pokvaren. Znaju nesvrstana braća da se snađu i kad trasa promeni ustaljeni pravac, pa obilaze čitave četvrti
Put prenosa negativnih emocija sa realno odgovornih na svoje sapatnike, nastavlja se konačnim ulaskom u sredstvo prevoza. Sad se mrzi onaj koji sedi, i kompletnom indolencijom brani svoj privilegovani položaj. Da li će buljiti u mobilni, kroz prozor ili u prazno, sasvim je svejedno spram onog što ćemo prema njemu zborno osećati.
Neizgovoren, gnev se kuva u želucu, a kad prsne, pretvara se u teške rečenice, upućene mahom omladini. „Sram te bilo“; „znaš da se bušiš i tetoviraš, lepiš veštačke nokte, a ne znaš da ustaneš starijem“ i slične vaspitne poruke, čuju se međutim samo kad se skupi kritična masa, što se desi kad penzioneri krenu na pijacu.
Tad se njihova kuraž ispolji, mimoilazeći sve iznad dvadesetak godina, a posebno mladiće u sportskoj odeći. Jer, takvi znaju da ispolje agresiju, što su „naše bake i deke“ mnogo puta iskusile, pa se sada čuvaju konflikta. Držeći se čvršće rukohvata.
Ni unutrašnji dizajn vozila nije svrsishodno nastrojen prema gužvama. Tu su neke nesuvisle niše koje samo smetaju. Uski prolazi i malecka sedišta, velika su prepreka da se putnici logično rasporede. Iz tog razloga, krkljanac se uvek stvara kod vrata, pa se i ti „hejtuju“, a slično se ponaša u obrnutim prilikama, kada neko drugi visi iz vozila.
Solidarnosti nema ni na ulici, već svi jedni drugima presecaju puteve. Na snazi je zakon jačeg, ili snalažljivijeg da zadovolji sopstvene potrebe. U samim javnim prevoznim sredstvima takav pokušaj je rizičan: ako biste da se probijete do slobodnog sedišta uz prozor, na prvo cimanje pašćete nekom u krilo. To bi ipak moglo biti i komično, da nije ponižavajuće.
Vozila vonjaju, sada na zapršku koja se širi iz jesenjih jakni, dok znoj dominira u letnjem periodu, pokrivajući smrad lamele motora, kao posledice stalne kreni-stani dinamike vožnje
Na meti netolerancije listom su i pomenute osobe sa kolicima za pijac. Više nema onog starog „gde si, baba, krenula, groblje ti je na Lešću“, već samo streljanje pogledom. Putujući kučići opet mame komentare tipa da „psima nije mesto u javnom prevozu“, jer „smrde“, između svega ostalog. Ovo onda vuče replike o higijenskom statusu podnosilaca primedbe.
Skuvani, zgurani, sažvakani, uniženi…
I zaista, vozila vonjaju, sada na zapršku koja se širi iz jesenjih jakni, dok znoj dominira u letnjem periodu, pokrivajući smrad lamele motora, kao posledice stalne kreni-stani dinamike vožnje. Ali, prvo nas sad više zanima, jer je pokazatelj opšteg nemara prema sebi, i dalje, poodmakle apatije korisnika javnog prevoza.
U tuđoj depresiji ne bismo da saučestvujemo, jer dosta nam je naše, pa su nam odvratni i prosjaci što nas redom prozivaju za „koji dinar“, vešto se probijajući između stisnutih tela putnika. Još nam je mučnije u susretu sa beskućnicima, ali oni ordiniraju isključivo u krugu „dvojke“, gde se greje i leti zbog zastarelih tehnologija izrade. Mrtvi se pravimo ako se u tom skučenom prostoru ispolji nečije ludilo, u strahu da je prelazno.
Skuvani, zgurani, sažvakani, uniženi…, prećutno ćemo stati na stranu „majstora“, koji zna da odbije da spusti rampu ako se na stanici volšebno pojavi osoba sa invaliditetom. Ko će još da gubi vreme na to nama strano zlopaćenje? Naravno, tajnu o svom duhovnom posrnuću zauvek ćemo da čuvamo, ne tražeći pravi uzrok svog moralnog pada.
Inače, ni vozači više nisu adresa za istresanje frustracija, prvo jer umeju da budu nasilni i da se fizički obruše na putnika. Poslednji, nedavni primer okršaja na liniji 51 odnosio se na putnicu koju je „majstor“ izbacio iz autobusa zbog neposlušnosti njegovoj komandi da izađe na pretposlednjoj stanici (kod šoping mola Galerija), skupa sa svima ostalima. Izbačena, ona je u nemoćnom besu šutnula vozilo, ni krivo ni dužno za njene patnje i poniženost, što je čak i policija razumela, pa joj nije napisala kaznu.
Drugi razlog neobraćanja vozačima jeste činjenica da je sve više „majstora“ iz Bangladeša, Šri Lanke, Indije i drugih država, siromašnijih od Srbije. A pristiglih ovde zahvaljujući ugovoru o javno-privatnom partnerstvu sa Gradom Beogradom. Netransparentnom po običaju, i odgovornom za upliv privatnika u domen državnog sektora, nesposobnog da sam upravlja gradskim prevozom.
Posledično, kako da se ljutiš na čovečuljka milog lika, koji te uz to i ne razume, i nemušt je da da odgovor na bilo koje pitanje, pa komunicira isključivo sa zemljacima, preko spikerfona na mobilnom?
Za njih je isprva važilo da se dobro ne snalaze u beogradskom metežu, ali drugog rešenja nije bilo, budući da je većina domaćih vozača otperjala „trbuhom za kruhom“. Nemajući ni sami druge, azijatski „majstori“ uglavnom su se privikli (samo još ne istrčavaju da kupe burek).
Familijarni sa svim starim rupama na asfaltu, razvili su instinkt da prepoznaju nove. U plodovima njihove obuke, putnici ipak ne uživaju, bacakani po vozilu na zaobilaženje svake prepreke (od ispupčenih šahtova, do nepropisno parkiranih automobila). Naime, amortizeri po pravilu ne rade ili je neki drugi andrak pokvaren, a time i naše zadovoljstvo.
Znaju nesvrstana braća da se snađu i kad trasa promeni ustaljeni pravac, pa stanu da obilaze čitave četvrti. I tad su putnicima krivi opet pogrešni: graditelji novih saobraćajnica, radnici na popravci kolovoza, organizatori parada i štrajkova, a ne oni što im haos paše za večno vladanje.
Solidarnosti nema ni na ulici, već svi jedni drugima presecaju puteve. Na snazi je zakon jačeg, ili snalažljivijeg da zadovolji sopstvene potrebe
U tu vrstu vlastoneispustačkih poluga mogu se svrstati i silni ekscesi, namnoženi poslednjih dana. Te, autobus broj 18 zalutao u pogrešni smer prometne ulice, te kod Surčina drugi tako išao po auto-putu, te jedan se tramvaj kod Univerzitetske biblioteke sudario sa putničkim kolima, te na Banovom brdu autobus udario u ženu, na pešačkom prelazu… Na Zelenom vencu drugi sam pošao nizbrdo i nasukao se na trafiku… Šta da kažu zatečeni, do „užas“ i „katastrofa“, što ih abolira od bavljenja stvarnim uzrocima svojih nevolja.
Stvarno bilo putničkog organizma može se otkriti samo putem prisluškivanja telefonskih razgovora. „Brate, zaglavljen sam u prevozu, dođe mi da iskočim kroz prozor“, šizi jedan junoša. „Dragice, mani me se, mal’ se nisam ugušila“, vajka se jedna gospođa. „Izvinite, javiću se kasnije, ovde je nastupio totalni kolaps“, izvinjava se neki sitni biznismen. „Ma, da mu ja milu majku, nepismenom Šapiću“, kivan je izvesni brkajlija, najlucidniji po pitanju adrese svog protesta.
I sve te njihove zamerke, otposlate u etar, čak i mnogo oštrije, mogu da se primene i na sledeće situacije: iskakanje tramvaja iz šina na Novom Beogradu, samozapaljivanje autobusa na Brankovom mostu, požar u vozilu na liniji 511, u Železniku, kao i u Ripnju, ali i na putu ka Lazarevcu i Avali… Šta je naspram toga otpadanje vrata na jednoj od prigradskih linija, odigrano simultano sa pobrojanim grozotama.
Ali, čak se i na društvenim mrežama sve na ovom završi, premda za sve brojnijim incidentima slede još intenzivniji saobraćajni krkljanci. Putnici zato bivaju primorani da izađu na ulicu ne bi li se domogli načina da odu na posao, kod lekara, na neki od šaltera, kući… ili gde god da su naivno krenuli. Verujući u sistem što puca po svim šavovima.
Čist ekskluzivitet je fakat da u vozilima nema tzv. ridžovana, omraženih zbog neljudskog tretmana onih što nemaju kartu, a najčešće žena. Ovo se objašnjava težnjom vlasti da GSP potpuno upropasti, da bi ga za neku siću kupio „kontroverzni“ Zvonko Veselinović, il’ neko njemu sličan, što sramotu ovog društva čini još očiglednijom.
U slučaju da pada kiša, svi se guraju pod staničnu strehu, a ako ni nje nema, nikom ništa. Napraviće Šapić, valjda veruju
Ima ipak trenutaka kad vožnja sredstvima javnog prevoza ima privid digniteta, a to su obično večernji časovi. Tad se tenzija smiri, pa i saputnik može da se otvori. Zatraži cigaretu, dobaci šalu ili zapodene razgovor, koji avaj uvek ode u pravcu tragičnih ljudskih sudbina. Od bolesti do odlaska potomstva u daleke zemlje Zapada.
Ako će sve navedeno da pokrpi promena boje vozila javnog transporta, pustimo Šapića da kreči, u pokušaju da sam dosegne sjaj Nemanjića. Ali, njemu đavo ne da mira, pa nastoji da poruši Tramvajski most preko Save, opet sa ideološkim povodom. Za Brankov ne treba da brine, on će se samourušiti pod već uveliko preopterećenim saobraćajem. A koga ćemo onda kriviti? Zlu sudbinu, sigurno, kao što je činila i sirotinja raja za stolovanja naših najslavljenijih velikana.
