Kad sudija u Srbiji ukaže na nepravilnosti u radu suda, on biva izložen progonu i disciplinskim postupcima. Primer sudije Upravnog suda Vesne Danilović pokazuje kako se autoritarna praksa vladanja prenela i na sudove.
Ona za Radar govori da je u okviru svog suda ukazivala na veštački izazvan priliv predmeta zbog čega građani sada čekaju čak i po šest godine na odluku. Nakon što je to pitanje pokretala u svom sudu protiv nje je predsednica suda Radojka Marinković podnela disciplinsku prijavu zbog navodnog „neopravdanog odugovlačenja“ u dva predmeta, tražeći kao kaznu opomenu. Sudija Danilović je protiv predsednice suda podnela krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal optužujući je za krivična dela protiv službene dužnosti. Tužilaštvo je po prijavi sudije Danilović sačinilo odbijajuću službenu belešku, dok protiv nje traje disciplinski postupak. Na disciplinskom ročištu od 18. oktobra disciplinsko veće je prihvatilo da se u postupku izvedu dokazi koje je predložila sudija Danilović. Dokazi su podaci o prilivu predmeta u Upravni sud, kao i o broju sudija i raporededu predmeta. Ovi dokazi su upravo ono na šta je ona ukazivala kao problem u sudu i na šta ne može drugačije da utiče.
Ovo je njena ispovest:
Gotovo od samog izbora za sudiju Upravnog suda krajem 2013, od trenutka kada sam sačinila nekoliko referata u kojima sam se prva bavila nekim spornim pravnim pitanjima i institutima, te jasno i glasno izražavala svoje sudijsko mišljenje, to je počelo da izaziva otpor, pa i netrpeljivost, najviše onih koji su rukovodili sudom ili organizacionim jedinicama. I to traje i danas.
Istrajavala sam na svojim odlukama, na svom sudijskom uverenju, odbijala da slepo prepisujem izašle odluke iz suda pod floskulom „ujednačene sudske prakse“. Odbijala sam da se povinujem pritiscima sudske prakse koja prekoračuje granice svoje svrhe i meša se u presuđenje i obrazloženje. Zato sam etiketirana kao konfliktna, naporna ili…
Na sednicama svih sudija, svako javljanje za reč i ozbiljno raspravljanje o spornim pravnim pitanjima razlog su za netrpeljivost. Uvek imate one kojima je „sve jasno i šta sad tu ima toliko da se priča“, a spornih pravnih pitanja gde god „zagrebete“. Konačno, sud ne postoji zbog nas sudija, već smo mi u funkciji rešavanja i razrešavanja spornih pravnih pitanja i situacija, u cilju najpravilnije zaštite prava i interesa stranaka i građenja, očuvanja i unapređenja pravnog poretka. Naročito u Upravnom sudu, s obzirom na materiju koja je u njegovoj nadležnosti.
Dakle, ubrzo po izboru za sudiju videlo se da umnogome nisam „većina“, i da ću vremenom na jedan manje-više suptilan način bivati sve više marginalizovana. Samo marginalizovanje u smislu nevidljivosti, nije nikakav problem, naprotiv. To postaje problem do visokog stepena ugroženosti, kada shvatite da ste izloženi– zlostavljanju. Kada neprestano radite, često do iscrpljenosti, do razbolevanja, a vama se predmeti gomilaju preko svake mere, a niste neiskusni, ni glupi, ni lenji. Pritom neprestano dobijate predmete koje pojedine kolege nikada nisu imale, a oni su nešto ekstremno ažurni, ističu se brojem završenih odluka, raspoređeni na rukovodeća mesta u sudu, iako izabrani davno posle vas, iako sa mnogo manje radnog iskustva, pa i znanja. U ovoj materiji sam 22 godine, počev od mesta savetnika u tadašnjem Vrhovnom sudu Srbije 2002, pa potom u Upravnom od osnivanja, pa do izbora za sudiju.
Na rukovodeća mesta raspoređivane su tek izabrane sudije bez dovoljno iskustva i znanja
Da nešto nije u redu, shvatila sam kada sam se malo pozabavila našim izveštajima. Uočila sam da jedna od sudija, sadašnja predsednica suda Radojka Marinković, izabrana kada i ja, ima u radu oko 500 predmeta. Bila je jedina sa takvom brojkom od svih sudija, a ja tri puta više, oko 1.500. Radile smo po broju predmeta uglavnom ujednačeno, što se za strukturu predmeta ne može reći, jer sam prednjačila u zatrpanosti složenijim predmetima. Počela sam da pribavljam statističke podatke i odluke koje donosi predsednik suda, a tiču se organizacije rada u sudu. Shvatila sam da određena grupa sudija ima enormna, neuravnotežena umanjenja i oslobađanje od rada na izbornim predmetima, a manja grupa pun priliv sa prilivom onih koji imaju manje predmeta. Inače sve vreme ima manje sudija od projektovanog broja.
Uočila sam da jedna od sudija, sadašnja predsednica suda, izabrana kada i ja, ima u radu oko 500 predmeta, a ja tri puta više, oko 1.500
Pritom, godišnji rasporedi su bili takvi da su ti isti bivali u favorizovanom položaju, uz maksimalno rasterećeniju poziciju, sa stalnim i uvek iskusnim savetnicima dok smo nas nekolicina raspoređivani tako da nam se otežava i usporava rad na predmetima i bez adekvatne podrške u pogledu broja i iskustva savetnika. Na rukovodeća mesta raspoređivane su tek izabrane sudije bez dovoljno iskustva, pa i znanja. Njima su umanjivani prilivi, koji su se prelivali na nas, a oni su bili u poziciji da se bave našim odlukama, neretko ne razumevajući ni predmet, ni odluku, ni razloge za odluku. Kada sam taj problem izložila na sednici svih sudija, tadašnja predsednica je prešla preko toga iako su stranke već tada čekale na odluku po tri i četiri godine.
Kovid godine 2020. i 2021, naša razbolevanja, pored svega ovoga što sam rekla, produžila su rok čekanja na odluku. Kako ništa nije preduzeto, podnela sam pritužbu protiv prethodne predsednice suda Visokom savetu sudstva – decembar 2021, sa dopunama januar 2022. godine – zbog povrede prava sudije na ravnomerno opterećenje, sa predlogom da sačini komisiju i reši taj problem. Zato što sam kao sudija pogođena i zdravstveno ugrožena, naravno, i ostale moje kolege u sličnoj situaciji, a strankama je ugroženo pravo na jednak pristup sudu, suđenje u razumnom roku, pa i pravo na pravično suđenje. Svi znamo da nekada zakasnela pravda i nije pravda.
Međutim, VSS nije ništa preduzeo i pored očiglednog štetnog rada u sudu. Naprotiv, lakonskom odlukom, bez ikakve ocene ijednog mog navoda, dokaza, statistike koju sam dostavila koje pokazuju da su višestruko protekli rokovi za odlučivanje, odbio je moju pritužbu. To je bilo osam meseci nakon što sam je podnela, u avgustu 2022. Tada je uveliko trajao postupak za izbor predsednika Upravnog suda za koje mesto sam se kandidovala u julu te godine. Istovremeno je tada sadašnja predsednica Marinković bila postavljena za v. f. predsednika suda, jer je prethodna izabrana za Vrhovni sud, pa sam joj bila protivkandidat. Smatrala sam nemoralnim da podnesem tužbu Upravnom sudu protiv te odluke dok je u toku izbor za predsednika, sa idejom da rešim probleme ako budem izabrana.
Sudije koje drže do integriteta i nezavisnosti su nezaštićeni
Od postavljanja za v. f. sadašnja predsednica suda, koja je bila prethodno predsednik Odeljenja sudske prakse, imala je „problem“ sa mnom. Nikakav pritisak i zadržavanje mojih odluka po više od godinu, pa čak dve i po godine, nisu doveli do mog drugačijeg odlučivanja. Ona je počela, a što i sada čini, da me zatrpava požurnicama, zahtevima za izjašnjenja, starim tuđim predmetima, ne vodeći računa o mojoj opterećenosti. To me iscrpljuje u svakom smislu, jer su mi na umu učesnici u postupku, koji čekaju svoje odluke, a da pritom uopšte ne znaju kakvo je nakaradno stanje u sudu i još gora organizacija, već misle da su žrtva kakvih lenjih i korumpiranih neznalica koje im namerno zadržavaju predmete i neće da odlučuju.
Sudije kao pojedinci koji su javnosti nevidljivi, a koji se strpljivo trude da održe kvalitet svog rada u užasnim okolnostima, i drže do svog integriteta, nezavisnosti i nepristrasnosti – apsolutno su nezaštićeni. Naprotiv, šikanirani su, ponižavani kao „najgori“ i „neažurni“, etiketirani da su „problem sudu“, a ako su istrajni u svom nezavisnom stavu, onda su i proganjani na manje-više suptilne ili direktne načine. Što se mene lično tiče, taj šikanozni odnos sa zaglavljenošću među mnoštvom predmeta, teretom pritužbi na tempo rada i prepuštenost samoj sebi, iskusila sam na svojoj koži. Intenzivirani su posle mog zauzimanja da se pogrešni stavovi Upravnog suda koji su doveli do veštačkog i enormnog priliva unazad nekoliko godina – uklone iz pravnog poretka. Predsednica suda je, dok sam bila na bolovanju, u februaru ove godine podnela dve disciplinske prijave protiv mene zbog navodnog „neopravdanog odugovlačenja“ u dva predmeta. To je bilo u trenutku kada sam imala preko 4.200 predmeta u radu, među njima i starije od onih u vezi sa kojima je podnela prijavu. Tada sam, na osnovu tih prijava, uvidela da ona nema nameru da sredi stanje u sudu, niti da zakaže sednicu za uklanjanje stavova, koji su izvor veštački stvorenog priliva.
Podnela sam krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal protiv nje zbog zloupotrebe službenog položaja. Dva puta sam zahtevala da tužilaštvo donese odluka po mojoj prijavi primenom ZKP-a i. Ta odluka, koliko je meni poznato, još nije doneta. Tužilaštvo mora da donese kakvu god odluku primenom zakona, a ne da samo sačini službenu belešku kao da je prijavu podneo neki laik „sa ulice“.
Shvatila sam i to da ima ozbiljnu i sada otvorenu nameru da me proganja. To radi od podnošenja prijave ozbiljnije i oštrije, uz mogućnost možda i da me skloni iz suda. Još je kao sudija i rukovodilac sudske prakse pisala neke službene beleške i sa tadašnjom predsednicom suda izlagala mene i članove moga veća nekakvim sramotnim zahtevima za izjašnjenja da bismo se privoleli i promenili odluku „u skladu sa njenim mišljenjem“. Čak i kada se predsednica moga veća povukla usled tog mrcvarenja, ja nisam i pritisak im nije prošao. Posle više od 365 dana, naša odluka je izašla neizmenjena. Ostala sam „sumnjivo lice“, koje treba držati na oku i zatrpavati predmetima i kritikama, što je prema meni činjeno svih ovih godina.
Ostaje mi da se borim kako znam i umem
S druge strane, kada pogledamo što više predmeta sud ima i što se više sudija za ovaj sud bira i predsedniku suda procentualno raste plata.
Meni lično, osim što sam zatrpana brojem predmeta i velikim brojem starih predmeta, pritisnutoj sa svih strana i bez adekvatne pomoći, ovim disciplinskim prijavama oduzima se i vreme za redovni posao. To me još više zaglibljuje u predsedničino, takođe verovatno genijalno, viđenje kako stvari u sudu treba da izgledaju i kako se postupa sa „sudijom koji nije za timski rad“. Čitaj: neposlušnim sudijom. Osim toga, kao i svih proteklih godina – nikada i nigde iz sedišta suda nisam poslata ni na kakav seminar, studijsko putovanje, verovatno jer imam „puno predmeta u radu“. Nisam uključena ni u kakvu radnu grupu, iako sam prva, a često i jedina otvarala i otvaram sporna pitanja koja su nam se javljala ili javljaju u primeni zakona ili u njihovom tumačenju od kada je ovaj sud počeo sa radom. Čak mi je uskraćena i mogućnost pisanja referata za sudijska savetovanja, jer predsednik suda određuje ko će da piše. Uglavnom određuje malobrojne i uvek iste „nekonfliktne“ i/ili nedavno izabrane sudije.
Za sada mi ostaje da se borim kako znam i umem za pravo stranke na presudu i kvalitet presuđenja i to u „razumnom roku“, iako su mnogi protekli odavno
Za sada mi ostaje da se borim kako znam i umem za pravo stranke na presudu i kvalitet presuđenja i to u „razumnom roku“, iako su mnogi rokovi protekli odavno, ne ličnom krivicom, već nečijom malicioznišću i, bukvalno, iživljavanjem nad vama. I to u ostavljenom, po svoj prilici, međuvremenu između svih izjašnjenja na silne pritužbe, podneske predsednice suda, pošte, to jest postupanja po predmetima, pripreme za suđenja, ulaganja podnesaka, diktiranja, čitanja, ispravljanja presuda, komunikacije sa savetnicima, koji su uvek inspirativni i osveženje za sudiju i pomalo ličnog života i kakvog-takvog odmora .
Međutim, i dalje – ne žalim se. Konstatujem. I nadam da će neko razuman, a nadležan, nešto preduzeti.
Advokat Sead Spahović, zastupnik sudije Danilović
„Meni se čini da do pokretanja postupka ne bi došlo da ne postoji jedan hronični lični sukob između predsednice suda i sudije Danilović. Nažalost, izgleda da je ključni momenat nastao onog trenutka kada je sudija Danilović konkurisala za mesto predsednika suda. To daje odgovor na pitanje zašto se na sve ključne funkcije u pravosuđu uvek javlja samo jedan kandidat? I to nije samo zbog toga što se unapred zna ko ima podršku i ko će biti izabran, već i zbog toga što će protivkandidat trpeti represalije. Izvođenje iskusnog sudije pred disciplinsko veće zbog odugovlačenja i neizjašnjenja na zahteve predsednika suda nema nikakvog smisla, u prisustvu činjenice da je sudija jedna od onih koji imaju preko 4.000 predmeta u radu. Pre će biti da nešto nije u redu sa organizacijom rada u Sudu“, kaže Spahović.
BIA i Upravni sud
„Upravni sud je nadležan i za kontrolu akata MUP-a i BIA. To nas dovodi do zaključka da BIA kontroliše Upravni sud, na taj način što BIA procenjuje koji sudija može da ima pristup odlukama koje oni donose. Ovo je težak oksimoron, jer tuženi bira sudiju koji će da mu sudi, a na osnovu svojih, uglavnom tajnih kriterijuma. Nenormalno je da BIA odlučuje koji sudija ima njihovo poverenje da može da ima uvid u njihova akta. Ali, to je naša procesna tradicija‚ kao i okolnost da predsednik suda predstavlja vlast među sudijama“, kaže Sead Spahović.
