Glavni junak novog romana Vladislava Bajca, nazvan inicijalom V, sa još dva člana TV ekipe, odlazi 1984. u Njujork sa namerom da snimi desetine emisija o kulturi savremene Amerike. Tako uzbudljivi Pucanj u prazno (izdavač: Geopoetika) pričom o radu na serijalu, preciznije intervjuima sa čelnicima sveže osnovanih kablovskih kanala za vesti (CNN), gledanje filmova kod kuće (HBO), te brojnim urednicima magazina poput Vilidž vojsa, Nacionale geografije, rukovodstvom Marvela – do detalja slika na kakvom temelju stoji svet u kome danas živimo. JU video tim, kako ih naziva, smešten u hotelu Čelsi, susreće se sa brojnim umetnicima. Razgovara sa Vorholovom superzvezdom Vivom, Lu Ridom, Harijem Belafonteom, Alenom Ginzbergom, misicom Vanesom Vilijams… Takođe, dokumentuje kako se osamdesetih u SAD koriste platne kartice, plasiraju reklame, načinje problem pretplate, razgranava industrija zabave – rađa i oblikuje upravo ovo naše doba. Sravnjujući sećanja i komentarišući sa distance, naročito promene nastale u značenju reči (prava lingvistička poslastica – pogađa ga razdvajanje od intime jezika!), narator u digresiji priziva sliku ogromnog diva sa Gojinih kapričosa koji rukom u svoja usta gura majušnog čoveka ne bi li ga pojeo. „Grozio se nad dilemom da li je džin čoveka jeo ili je pokušavao da ga ispljune.“ Doista, da li nas opisano vreme guta, ili nas je odavno sažvakalo…
Odlazak u Ameriku 1984. Zašto baš sada priča o toj epizodi?
Sadašnja stvarnost, zagušena potpunim krahom svih vrednosti, zatrpala je sva prethodna dostignuća života takozvanog običnog čoveka. Dno koje dodirujemo sateralo je i kulturu i književost u neki nevidljivi, mračni zapećak da se koprca u svojoj samoći i nemoći. I književne teme su se promenile, kao i pisci sa njima: skoro da je celokupna literarna scena poprimila osobine društva. Ništa mi se to ne dopada. Zato sam prizvao vreme koje je, makar i iluzorno, pružalo šansu pojedincu da se izrazi i ostvari.
Vratili ste se u osamdesete.
Dekada osamdesetih bila je puna poleta i mogućnosti, iako su se naslućivali skori vetrovi nemira. Kako god se završila, ona je tada postojala u sopstvenom optimizmu, dakle – bila dokaziva, kao uostalom i prethodne dve decenije jedne zemlje koja je davala značaja kulturi. Iako književnost nema zadatak da bilo šta dokazuje, činilo mi se da događaji iz života jednog čoveka iz tog vremena mogu da posluže kao primer i sećanje na mogućnost da se snovi ostvaruju i to na topografski dijametralno suprotnim stranama sveta, u Jugoslaviji i Americi.
Rekli ste da su se pred vama otvarala dva rukopisa…
Preda mnom je, dakle, stajao izbor između dve knjige koje sam odavno planirao da napišem. Priznajem da je ova iskočila iz memorijske kutije kao puka potreba za makar i naivnim svetlim stranama doba koje sam i sâm proživeo. Želeo sam da budem svedok sopstvenog života, a bez „mudraca“ sa strane koji sve znaju, uvek bolje, pa čak i kako je svakome od nas bilo. Pojavila se potreba za opisom bogatog, a rasterećenog duhovnog životnog isečka, kratkog kao filmska sekvenca ili makar kao špica za knjigu – što bi rekao jedan moj prijatelj.
Likovi su smešteni u hotelu Čelsi. Znate li da je Aleksandar Tišma upravo na tome mestu 1968. imao uplaćeno prenoćište i da se pitao otkud da drže kućne ljubimce po sobama, čak divlje zveri?
Da, divno je što je i on svedočio ludosti i lepoti tog mesta. I to vam govori o značaju, važnosti alternаtivnog pogleda na svet, u kome nisu važili kriterijumi lokalnog i opšteg: svi su bili jednaki u svojoj slobodi i širini. Svi stranci, i oni iz Srbije, to su prestajali da budu; postajali su Njujorčani – Čelsijevci.
Govoreći o snimanju serijala, Pucanj u prazno do detalja slika na kakvoj osnovi leži svet današnjice. Zbog čega danas živimo ovako kako živimo.
Sva ta lepota jeste bila uvod u budući globalni potrošački svet, ali njegova duhovna originalnost nije bila lažna. Dok je trajala, ona je bila autentična. Otud pravo na punokrvnu, a ne ispraznu nostalgiju. Naročito zato što je hotel Čelsi, kao svetska tačka susreta, na to imao pravo u već tada „jubilarnoj“ stogodišnjici svog iskustva. I on, i tadašnji umetnički život, bili su ogromna pozornica sa svim svojim usponima i padovima. No, uspona je nekako bilo više. On je bio i uvod u ono što će nas kasnije sustići kao aždaja koja proždire sve. Novac, površnost, novac, neznanje, novac… Upravo tamo i tada nastao je reklamni TV slogan: „Kupi sada, Kupi odmah!“
Pripovedač zaključuje 1984. da je „ekran stvorio novu, paralelnu realnost”.
Film se dobro držao kao protivteža televizije. Ona je bila ta koja se intimizirala sa gledaocem i dozvolila sebi slobodu da u domove pored novih otkrića, uvede i ekstremni konzumerizam… Tada. Kasnije, danas, iskupio se stvaranjem nove ekranske kulture koja ima i svoju kreativnu nišu. Paralelna realnost postoji kao negativna u životu i kao pozitivna u umetnosti.
Drugovali ste i sarađivali sa mnogim velikanima 20. veka. Lenard Koen, Dejvid Birn, Alen Ginzberg, bitnici – da se ograničimo na one opisane među koricama. Međutim, interesantнo je da narator neretko insistira na neuspelim razgovorima, na propuštenim prilikama. Pisac stalno mora da koška samog sebe?
Naravno. Bez tog podrivanja samog sebe nema ni napretka. Jedno od tumačenja naslova knjige nalazi se u tim neuspesima, promašajima. Ko to ne nauči da savladava, nije od prave fele. Taj ne zaslužuje ni uspeh.
Jasno je uočljiva veza Njujorka i Beograda osamdesetih. Slično „pulsiranje“?
Raznorodnost svega, pre svega kreacije i razbijanje njenih granica: ona je bila Beogradu – ograničenom u materijalnim, iako se već i u tome budio – ono što je Menhetn Njujorku bio, grad u gradu, mesto eksperimenta i avangarde u svim vidovima umetnosti, od vizuelne (likovne, filmske) preko muzike i teatra, do izdavaštva, književnosti i prevodilaštva. Mesto otkrivanja. Sebe i drugih. Svet je bio tu, iza ćoška. Ili što bi idealizovano rekao, parafraziram, urednik knjige Zoran Paunović: vreme kada je Njujork bio (ili mogao biti) predgrađe Beograda.
U istoj rečenici pominjete američki i jugoslovenski san. Buđenje nije bilo nežno.
Reč je o onim romantizovanim snovima (ne košmarima) koji se pretvaraju u pomalo naivnu stvarnost. Jer bez te naivnosti i prostodušnosti na obe strane sveta, ne bi bile stvorene mnoge dobre ideje i velika dela. Da, dobro ste to rekli: onda je došlo grubo buđenje. Nadvladao je svet primitivne, sebične politike koji je nanovo izmislio nacionalizam i šovinizam.
V. izučava „grad do ponavljanja“. Određen je gradom i jezikom. Odakle selo u celoj priči?
Akcenat jeste na uslovnom upoređenju dva kosmopolitska mesta. Ne samo duhovnom i socijalnom, već arhitektonskom i geografskom. U svakom pogledu – poređenje urbanih sredina. Tu je i ruralna sredina, pošto naša folklorna i razbarušena istorija ne može bez sela jer je iz njega štošta krenulo; čak i kada bi srpski intelektualci bili napredni i svetski ljudi, ako ništa drugo – mnogi od njih su poreklom bili iz tih istovremeno grubih i idiličnih krajeva. Zato je uvod u samu srž knjige započet simboličkom pričom o selu (kroz svinjokolj) koja vodi kroz tlo, istoriju i savremenost. Vodi do grada. A onda moj junak secira ova dva grada ne bi li došao do njihove i svoje suštine.
Bitan je, premda ne bode oči, lingvistički deo. Narator beleži kako su određene reči dobile potpuno drugačije, iskrivljeno značenje?
Ideja da u tekst ubacujem lingvističke ekskurzije stajala je ispred mene kao na tacni: već bavljenje sopstvenim i tuđim jezikom i njihovim upoređivanjem, kada se čovek suočava sa teritorijalnom i lingvističkom promenom, dovoljno je kao motiv. Ta situacija mi je ponudila i dodatnu mogućnost da osim kritike jezičkih devijacija, sopstveni jezik preinačim pomalo i u duhovitost.
Još osamdesetih „kultura“ u Americi biva preimenovana u zabavu? Tu su šou, skandal…
To je fundamentalna razlika između Amerike i Istočne Evrope, a posebno Jugoslavije iz tog perioda: SAD nisu imale ni Ministarstvo kulture i uopšte nisu posedovale tu reč kao maticu za umetnost i kreaciju. Sa druge strane, socijalizam je kulturu čak doveo do državnog značaja, a u našoj bivšoj domovini i do specifičnosti u odnosu na sve druge. Jugoslavija je bilo čedo umetničke slobode. Gledano sa distance, sve ono što se tada zvalo cenzura, zabrana i pritisak bila je često i zapravo svojevrsna igra vlasti i umetnika. Nekada zategnutija, nekada opuštenija, ali – socijalna igra. Čak gluma.
Lucidno je zapažanje da u određenom periodu razvoja zemlja počne da „melje sopstveni jezik po estradnoj meri“. Nama se to desilo devedesetih?
Devedesete su kod nas bile rasadnik blata u koje smo ulazili. Ne isključivo zbog ratova, koji su bili osnovni oroz pucnja u pad, već zbog zloupotrebe te vanredne situacije od strane političara, takozvanih nacionalnih junaka, naročito onih koji su u njoj videli šansu za sopstveno bogaćenje, a najviše za otpuštanje moralnih kočnica. Tada nastaje taj meta-jezik koji lako obrađuje tzv. narod. Eto vam nevinog primera: umesto narod treba reći građani, čime se označavaju svi stanovnici jedne zemlje, i ruralni i urbani. Ali, reč narod je simbolički izvlačila iz istorijskog naftalina sve ideje nacije, nacionalnog, nacionalističkog, folklornog i estradnog. Tako smo dobili miks jezika polupismenih vođa, od vrha do tzv. lokala (!) i povodljivog „naroda“ koji je izbrisao elitu, kreaciju i poštenje, i počeo da govori nekim nepostojećim jezikom neznanja, skarabudženih sintagmi i potpuno pogrešnih značenja. Vratilo se pokondirenje.
Pripovedač ocenjuje da je politički esnaf „polupismen“ i „nadobudan“. Vešt u pomodnom obesmišljavanju pojmova. Iz komunikološkog rečnika nestaje reč problem.
Reč problem postaje izazov. Lik u romanu izvodi mikro lingvističku teoriju na primeru ove i drugih reči. Jer, bože moj, kako da svemoćni vlastodržac, ma kog značaj bio, sebi priušti slabost postojanja problema; on se nosi samo sa izazovom jer njemu je svaki problem dobrodošao zato što ni ne postoji. Postoji jedino mogućnost nečega sa čim će se taj Kraljević Marko izboriti, ako treba – mrkim pogledom. Svi znamo da je najkraća i najtačnija definicija polupismenih i nadobudnih političara: Bahate neznalice.
Šta reči koje upotrebljavamo danas, one koje nerviraju vašeg junaka, govore o svakodnevici u kojoj živimo?
Pre no što vam na to odgovorim, treba da upozorim buduće čitaoce da je u ovoj knjizi sva ta kritika senka i suprotnost onoga što nju preovlađujuće čini pričom o originalnom stvaralaštvu pojedinaca i čitavih generacija u zavidno znatiželjnom dobu. Nije to bajka o poželjnom već slika mogućeg koje se događalo. Ne samo pred našim očima već „potpisano” našim očima koje su te događaje stvarale. Ja tu pričam o pojedincima i grupama ljudi koji su obogatili svoje i tuđe „biografije“ i svetsku stvarnost prilozima najboljih delova sebe. Najkraće rečeno, kroz njih sam želeo da proslavim život sa svim njegovim tegobama, ali prevashodno primerima uzdizanja tog istog života na ravan fešte i praznika. Želeo sam da se odužim vremenu koje je pokazalo, makar privremeno, pomalo naivno, kakav svet može biti.
Očigledno je da ni sa čim nećete da upoređujete osamdesete…
Poređenje sa današnjim dobom, i ovde i u svetu, neuporedivo je, pomalo neukusno. Jezik koji moj junak ismeva je jezik populizma, površnosti, neobrazovanja, ali i kvazisigurnosti u sebe – biti pred sobom jedini i najbolji. Sebičnost, bezgrešnost i samouverenost bez pokrića, posledice su tog jezika. Ili njegovog uzroka, svejedno. To je negativni perpetuum mobile.
Pisci su prvo izgubili na društvenom značaju i na uticaju koji su imali šire od literature, potom su poniženi ponudom da budu kao neki srednjovekovni minstreli – zabavljači nekada kraljevima, a sada bahatoj eliti koja ne čita, ali voli da pominje knjigu i ugosti pisca
Roman je ispunjen izuzetno duhovitim opaskama. Vraćajući se u devedesete, objašnjavate da je pojam kupoholičar imao sasvim drugo značenje. „Manična kupovina onog čega nema.“
Hvala vam na ovom zapažanju o duhovitosti. Iako sebe ne smatram duhovitim, priznajem da sam priželjkivao da se taj blagi, vrcavi humor primeti. Pre toga da ga naravno – ima. Zato što je u stanju da odagna mrak kojim bi knjiga bila opterećena. Njegovim odsustvom izdao bih početnu ideju da proslavim zajedno sa čitaocem vreme kojeg više nema, ali ga jeste bilo.
Imao sam utisak da ste u jeziku održali svet što se ruši.
Ukoliko sam dobro razumeo, ovo je kompliment. Ako jeste, onda nije na meni da ga tumačim. Možda je ovde jezik, njegova nepretenciozna analiza, hteo da kaže šta smo sve izgubili, šta smo sve imali, šta se može vratiti.
Pominjete Sajam! Kad smo već kod „rušenja“, kod mogućeg „premeštanja“, uznemiruju li vas te vesti?
Naravno. Ne da me uznemiravaju već dovode do besa. Nije reč isključivo o tome što sam kao čovek sa dve profesije vezan za knjige, samim tim za Sajam knjiga. Na tom mestu i nigde drugde! Radi se i o pravu na sećanja iz detinjstva. U Pucnju u prazno objašnjavam šta je junaku i drugima značio Sajam kao institucija, kao vašar mogućnosti. Ne samo Sajam knjiga… To je individualno i nacionalno pribežište, jedno od važnih na koje ljudi polažu pravo. Ne znam šta je gore: dolazak tih dođoša-političara koji valjda ne žele da se sećaju odakle su došli, koji sve staro ruše, seku sve što ima zelenu boju i betoniraju šta god stignu, ili kada isto čine oni koji su odavde. Ne znam gde su koreni te antiestetike, nebrige za zdravim životom, nemanja ni trunke osećaja za druge. Prosto ne razumem… Onda se zadovoljim ili utešim što znam da oni mene, i ljude poput mene, tek nikako ne razumeju. Ambisi u shvatanju života; dublji od onih jezičkih i geografskih.
Kakva su prva sećanja na tu manifestaciju?
Sajam knjiga mi je prirastao za srce iz dodatnog, vrlo intimnog razloga. Moj otac je početkom sedamdesetih osnovao izdavačku kuću i bio jedan od prvih privatnih izdavača u socijalističkoj državi. Objavio je značajna izdanja u opasnim okolnostima – Solženjicina, Grosmana i slično – i osnovao časopis Književna kritika.
Gde je bio njegov štand?
Imao je takoreći štand na mestu na kojem Geopoetika prebiva već trideset godina. To preklapanje je izuzetno emotivno… Ali, Sajam kao mesto izlaganja celokupnog života – od vašara, automobila, hrane, rok koncerata, sportskih nadmetanja – za svako dete i odraslo biće označavao je toplinu od kog je sećanje sazdano. Nedopustivo je oduzimanje prava na tako nešto! Moja lična nemoć pred ovim nasiljem je utoliko veća jer sam u više navrata bio član Odbora sajma knjiga, koji se naravno bavio sadržajem te manifestacije, a nije mu bilo u moći i da odlučuje na koju ledinu (ne)će biti bačen, te sam nekako iznutra, još intimnije i mazohističnije, svedočio njegovom (budućem) kraju.
Ranije su najpoznatiji pisci i književnice bili u centru pažnje?
Jesu. Bili su to sajmovi autora, pre svega. Isključivo knjiga. Ne aksesoara, kozmetike, rublja u vidu poklona, blogera i raznih zvezdica estrade – loših knjiga. Znalo se kome je i čemu gde bilo mesto; kome na sajmu, kome u cirkusu.
Poslednjih godina nije lako pronaći i videti književnike. Promenila se njihova uloga u društvu?
Ta promena je već davna. Pisci su prvo izgubili na svom društvenom značaju i na uticaju koji su imali šire od literature, potom su poniženi ponudom da budu kao neki srednjovekovni minstreli – zabavljači nekada kraljevima, a sada bahatoj eliti koja ne čita, ali voli da pominje knjigu i ugosti pisca. Možda je to neka paradoksalna iskonska pravda… Pisanje je oduvek bilo individualni i usamljenički čin: već napisana knjiga imala je sudbinu da dalje putuje samostalno, bez autora. Pisac je bio i ostao onaj koji je ostavljen i koji dragoj (knjizi) može da maše na rastanku. Da se nada da je ona bolja od njega.
Bekstvo od biografije
Vladislav Bajac (Beograd, 1954) objavio je dve knjige pesama, tri knjige priča, osam romana. Knjige su mu prevedene na dvadesetak svetskih jezika. Dobitnik je više domaćih, stranih i međunarodnih nagrada i priznanja (Japan, Kina, Velika Britanija, Makedonija, Norveška), te posebne književne nagrade Kine. Osnivač je izdavačke kuće Geopoetika. Dobitnik je Svetske nagrade za književnu prevodilačku inicijativu Londonskog sajma knjiga i Udruženja izdavača Ujedinjenog Kraljevstva za ediciju „Srpska proza u prevodu“ na engleskom jeziku. Nosilac je Ordena Kraljevine Norveške za zasluge u rangu Zapovednika.
