Vlada Srbije veoma je zahvalna kompaniji Rio Tinto koja hoće i želi da u dolini Jadra kopa litijum, prerađuje ga i izvozi. Tako da nas silno obogati. Jer mi se bogatimo tako što bogatimo bogate. Poklanjajući im naša prirodna bogatstva, čiju novostvorenu vrednost upisujemo kao našu. Kao da je litijumsko bogatstvo koje ostvari kompanija Rio Tinto i naše bogatstvo. Kao da je njihov izvoz i naš izvoz.
Bogatstvo Srbije se, dakle, uvećava tako što vlast pamaže strancima da odavde iznesu što veća bogatstva. Koje ona knjiži kao da je naše. To je ekonomska alhemija aktuelne vlade, koja naše siromaštvo administrativno pretvara u naše bogatstvo. Otuda i toliko njeno nastojanje i upornost da nas što više osiromaši, kako bi nas što više obogatila rasprodajom prirodnih bogatstava strancima.
Polazna osnova ove analize je Izveštaj o proceni uticaja Projekta litijuma i borata Jadar, koji je za potrebe Rio Tinta izradila Ergo Strategy Group u septembru 2023. U njemu se navodi da bi gradnja rudnika i postrojenja za preradu trajala oko četiri godine, da bi se investiralo 2,55 milijardi evra i da bi to bila pojedinačno najveća grinfild investicija u Srbiji, da bi tokom gradnje bilo zaposleno 3.500, a u samom rudniku 1.300 radnika, da bi godišnji priliv u budžet bio 184,5 miliona evra, od čega bi 40 miliona bila rudna renta, a ostatak od 144,5 miliona razni porezi, na dobit pravnih lica (85 miliona), dividendu (50 miliona), plate (3,5 miliona) i na imovinu šest miliona. Uz to, procenjuje se da bi sa direktnim i još većim indirektnim ekonomskim efektima, ceo projekat uvećao BDP Srbije za 1,9 milijardi evra i obezbedio posao za novih 3.265 radnika…
Tamo gde je stao Rio Tinto, nastavlja ministar finansija Siniša Mali
Tamo gde je stao Rio Tinto, nastavio je ministar finansija Siniša Mali, koji pokušava da nas uveri da je litijum naša „ogromna šansa“. Uz rudnik, on već računa i na nove fabrike baterija i električnih automobila i godišnju zaradu procenjuje na 12 milijardi evra ili na 16 odsto BDP-a. Pred tim zanosnim bogatstvom gotovo da staje dah. Kao da se želi poručiti da ono zaslužuje i najveće ekološke žrtve.
U Vladi kao da niko ne shvata da su investicije i BDP dva ekonomski potpuno različita pojma i da se međusobno ne mogu upoređivati. Iz Izveštaja Ergo Strategy Group proizlazi da bi u proseku na projektu Jadar godišnje bilo zaposleno oko 1.250 radnika. Uz bruto platu od 1.500 evra, oni bi godišnje dobijali 22,5 miliona evra, a država od poreza na plate 1,8 miliona i još šest miliona evra od poreza na imovinu. Sve zajedno to je manje od 0,05 odsto BDP-a.
I uz izuzetno visoku profitnu stopu od 32 odsto, uz projektovani godišnji prihod rudnika litijuma od milijardu evra, neto dobit bi iznosila 320 miliona, pa bi u tom slučaju država od poreza na dobit mogla da računa na najviše 48 umesto obećanih 84 miliona evra
Dobit je osnovni cilj svake ekonomske aktivnosti i jedini deo novostvorene vrednosti koji se može pretvoriti u kapital. To bi morao da bude i naš cilj u ovom projektu, da se ostvari što veće učešće države u raspodeli ostvarene dobiti. Da i učešće rudne rente u dobiti bude što veće, jer ta sredstva kasnije mogu da posluže za nove investicije i otvaranje novih radnih mesta.
E, sad, Rio Tinto planira da vrednost njegove godišnje proizvodnje bude milijardu i 21 milion evra, s tim što 904,8 miliona planira od litijuma (58.000 tona po projektovanoj ceni od 15.600 evra), 98,2 miliona od borne kiseline (160.000 tona po 614 evra) i 17,8 miliona evra od natrijum sulfata (255.000 tona po 70 evra). Za 50 godina rudarenja, dakle, planiran je ukupni prihod od oko 51 milijardu evra.
S druge strane, u Izveštaju se navodi da bi porez na dobit iznosio 85 miliona evra. S obzirom na to da je u Srbiji stopa tog poreza 15 odsto, proizlazi da će godišnja dobit biti 567 miliona evra ili čak 55 odsto ukupnog prihoda, što je nestvarno visok udeo dobiti u ukupnim prihodima. U istom dokumentu se tvrdi i da je novododata vrednost, koja uključuje i poreze, plate i otpis stalnog kapitala projekta Jadar 695 miliona, samo 128 miliona evra veća od neto dobiti. To izgleda krajnje nerealno.
Tim pre što se u Izveštaju precizira da bi samo porezi, sa rudnom rentom, godišnje iznosili 184,5 miliona. To jasno ukazuje da je dobit projekta precenjena. Ako se novododata vrednost od 695 miliona umanji za 184,5 miliona evra planiranih poreza i rudne rente, 23,4 miliona evra troškova za plate (bruto plata od 1.500 evra za 1.300 radnika) i amortizaciju od 166,8 miliona evra (stopa otpisa stalnog kapitala u rudarstvu Srbije računata na dodatu vrednost je 24 odsto), ispada da bi neto dobit pala sa 567 na 320,3 miliona. Iako je i profitna stopa od 32 odsto u odnosu na ukupni prihod izuzetno visoka, to bi značilo da država od poreza na dobit ne može da računa na 85 miliona, kao što tvrdi Rio Tinto, već na 48 miliona evra.
Kako strane kompanije iznose dobit preko transfernih cena
Na stranu što strane kompanije profite uglavnom iznose, najvećim delom preko transfernih cena, prikazujući u Srbiji samo manji deo profita. Sličan recept u Srbiji već primenjuje kineski Ziđin Koper, pa što ne bi i Rio Tinto? Najveća kineska kompanija u Srbiji materijal i opremu uglavnom nabavlja od povezanih lica iz Kine i drugih zemalja, a njima izvozi i sve što ovde proizvede. Kada bi se vrednost proizvodnje Ziđin Kopera u 2023. računala po berzanskim cenama, ukupan prihod kineske kompanije iznosio bi 2,86 milijardi, pa bi uz profitabilnost od 32,5 odsto, koju očekuje Rio Tinto, njegova neto dobit iznosila 930 miliona evra. Zvanično je, međutim, u finansijskom izveštaju kineska kompanija iskazala ukupan prihod od svega 925 miliona i neto dobit od samo 164 miliona evra. Otuda ostaje sumnja da li je preko transfernih cena iz zemlje u inostranstvo izneto 766 miliona neto dobiti, pa je u Srbiji praktično plaćen porez na samo 17,6 odsto stvarno ostvarenog profita. A i njega će, takođe, izneti u gotovini. Kao što to radi većina stranih kompanija. Može se očekivati da će to biti i modus vivendi Rio Tinta. Ako i ne bude kao Ziđin tako iznosio četiri petine već tri četvrtine profita, u finansijskim izveštajima će biti zvanično iskazana neto dobit od svega 80 miliona evra i to će biti osnovica za obračun poreza na dobit, a preko transfernih cena moći će da se umanje i ukupni prihodi, na koje se računa rudna renta.
Rio Tinto će celokupnu proizvodnju izvoziti, što ne podleže obavezi plaćanja PDV-a, a uz to neće morati da plaća PDV ni na uvoz, tako da država ne može da računa na bilo kakve prihode od PDV-a
Odmah se može primetiti da u Izveštaju nema poreza na dodatu vrednost, što sigurno nije omaška, već sastavni deo poslovne politike ove, ali i mnogih drugih kompanija. Rio Tinto će, naime, celokupnu proizvodnju izvoziti, što ne podleže obavezi plaćanja PDV-a, a uz to neće morati da plaća PDV ni na uvoz, uz obrazloženje da će sve što uveze iskoristiti za proizvodnju namenjenu izvozu. U tu svrhu može osnovati vlastitu firmu u inostranstvu, od koje će nabavljati sve što joj bude potrebno i preko nje izvlačiti dobit, tako što će od nje sve kupovati po što višim uvoznim cenama, a njoj svoje proizvode prodavati po što nižim izvoznim cenama.
Greška u računu ili…
Ne može se do kraja isključiti ni mogućnost da i Rio Tinto iskoristi priliku koju Vlada Srbije nudi svima koji zaposle više od 100 radnika i investiraju više od 85 miliona evra u vidu poreskih kredita na porez na dobit pravnih lica u trajanju od deset godina. Na neto dobit od 80 miliona, ovaj porez bi godišnje iznosio 12 miliona, tako da će za 10 godina država ostati kraća za 120 miliona evra. Sve u svemu, umesto 144,5 miliona evra, koliko Rio Tinto tvrdi da bi Srbija godišnje prihodovala po osnovu poreza, godišnje bi se u budžet slivalo svega 69,5 miliona evra.
Nedavno se vlast pohvalila da su ove godine, do kraja jula, prihodi od rudne rente bili 128 miliona evra, za 37 odsto više nego 2023, a da važe ista pravila kao u Norveškoj, samo dve kompanije bi platile više od 1,7 milijardi evra
Krajnje je nejasno i kako je Rio Tinto izračunao da će prihodi od rudne rente biti 40 miliona evra godišnje, jer se na 48. strani Izveštaja navodi da će se ona obračunavati na osnovu „neto prihoda“. U Srbiji je, po važećem zakonu, rudna renta pet odsto od ostvarenih prihoda i ako bi se tako računala, s obzirom na to da Rio Tinto očekuje godišnji prihod od oko milijardu evra, trebalo bi da iznosi 50 miliona. Ako se, pak, računa na projektovanu neto dobit od 567 miliona, onda država po tom osnovu ne može da računa na više od 28 miliona evra.
Po zakonu, sve rudarske kompanije dužne su da Ministarstvu rudarstva i energetike redovno dostavljaju podatke o količinama eksploatisanih mineralnih sirovina i prihodima od prodaje i na osnovi toga same utvrđuju koliku rudnu rentu bi trebalo da plate. Da neke od njih prikazuju manje vrednosti više puta upozoravala je i Državna revizorska institucija, navodeći da nadležni organi nisu u dovoljnoj meri kontrolisali prijavljene podatke, zbog čega se sumnja da su ti prihodi države manji nego što bi trebalo da budu.
Nedavno se resorno ministarstvo pohvalilo da je u prvih sedam meseci 2024. od rudne rente u budžet uplaćeno 37 odsto više nego u istom periodu prošle godine. Uprkos tome, u državnu kasu se slilo tek 15 milijardi dinara ili 128 miliona evra, dok je u prvih 10 meseci 2023. prihod od rudne rente bio 134,2 miliona evra. Da u Srbiji važe ista pravila kao u Norveškoj, diplomirani geolog Aca Udicki je u autorskom tekstu za Radar izračunao da bi samo Ziđin i NIS u prošloj godini platili više od 1,7 milijardi evra rudne rente, polovinu prihoda po cenama sa Londonske berze i to NIS 300 miliona, a Ziđin 1,43 milijarde evra. To dovoljno svedoči koliko je mizerna rudna renta u Srbiji.
Nije, takođe, istina da će sam Rio Tinto doneti u Srbiju 2,55 milijardi evra da bi izgradio rudnik, jer će njegovu izgradnju, po svemu sudeći, finansirati država i to raznim podsticajima, poreskim kreditima i parama poreskih obveznika. Ti podsticaji su nešto što se podrazumeva i što se i na 43. strani Izveštaja i očekuje. Uz to, slovačka kompanija Ino Bat saopštila je da je sa Vladom Srbije potpisala Memorandum o namerama za izgradnju fabrike baterija za električna vozila i da je Vlada pristala da obezbedi 419 miliona evra, uključujući grantove i poreske olakšice. Ta pomoć veća je od planirane vrednosti te investicije (350 miliona evra).
A od države pomoć od nekoliko milijardi evra
Na drugoj strani tvrdi se da će ulaganja u rudnik litijuma biti 7,3 puta veća nego u fabriku baterija, što će svakako uticati i na odluku o visini podsticaja. Uz pretpostavku da će subvencija biti oko 500 miliona, toj sumi trebalo bi dodati i brojne druge pogodnosti i podsticaje. To pre svega važi za poreski kredit od 480 miliona evra. Uz to, zbog transfernih cena, država može ostati kraća za oko 1,8 milijardi evra poreza na dobit. Zajedno sa nižim prihodima od rudne rente, praktično država namerava da projekat Rio Tinta podrži sa više milijardi evra. Ne računajući u tu sumu neto dobit koju Rio Tinto planira da iznese iz Srbije.
Nije isključeno da bi izgradnju rudnika finansirala i država, raznim podsticajima, poreskim kreditima i parama poreskih obveznika. Kao što je i slovačkom Ino Batu Vlada obezbedila 419 miliona evra pomoći i to za fabriku baterija čija bi gradnja trebalo da košta 350 miliona evra
U Izveštaju Ergo Strategy Group, naime, navodi se da će Rio Tinto plaćati godišnje 50 miliona evra poreza na dividendu. S obzirom na to da se taj porez obračunava po stopi od 15 odsto, to znači da se svake godine u proseku planira isplata dividendi akcionarima od 333 miliona evra. Dok bi država Srbija, kako su izračunali biznismen Zoran Drakulić i ekonomisti Boško Mijatović, Danica Popović i Dejan Šoškić, mogla da računa na prihod od svega 17,4 miliona evra godišnje. Da bi od Rio Tinta dobila jedan evro, država je spremna da njihovim akcionarima omogući 19 puta veću zaradu. Ne računajući u to razne druge podsticaje, koji su vredni nekoliko milijardi evra. Biće da je Vlada Srbije u pravu kad tvrdi da je projekat Jadar istorijska prilika za zaradu. Zato se i toliko bori za rudnik, još samo kad bi iskreno hteli da saopšte građanima ko će se od tog projekta obogatiti. A kome, posle osiromašenog uranijuma, sleduje i osiromašeni litijum.
Iako tvrde da će angažovati lokalne dobavljače, gotovo je izvesno da bi opremu za rudnik Rio Tinto uvezao i da bi izvođače radova birao na međunarodnim tenderima, na kojima srpske firme nemaju nikakve izglede, osim da budu angažovane kao jeftini podizvođači. Posebno su nerealne procene o raskošnim indirektnim efektima na razvoj srpske privrede. Potrebnom opremom, a delom i sirovinama, rudnik bi se uglavnom snabdevao iz inostranstva, celokupnu proizvodnju bi izvozio i umnogome predstavljao izolovano ekonomsko ostrvo, bez značajnijih veza sa domaćom privredom.
Ekonomske maštarije ili priprema opasne prevare
Još manje su osnovane tvrdnje zvaničnika da bi rudnik automatski omogućio i gradnju novih fabrika baterija i električnih automobila. Da takav optimizam šire pojedinci od kojih ništa ne zavisi, toliki optimizam mogao bi da se tretira kao ekonomska maštarija. Ali, kad dopire iz Vlade, to onda dobija obeležja i moguće opasne prevare, čime se nastoji smanjiti otpor rudarenju. Obećavaju nam da će se nerazvijena zemlja, sa evropskog ekonomskog dna, jednim i to stranim rudnikom litijuma vinuti u sam industrijski i ekonomski vrh Evrope, da ćemo proizvodima najviših tehnoloških nivoa osvojiti tržišta najrazvijenijih zemalja. Sve zahvaljujući stranim investitorima, koji će razvijati Srbiju, dok njihove zemlje propadaju. E, to bi stvarno bila novost u ekonomskoj istoriji, da se jedna zemlja obogati samo zahvaljujući stranim investicijama.
U Izveštaju Ergo Strategy Group navodi se da će Rio Tinto plaćati godišnje 50 miliona evra poreza na dividendu, što znači da se svake godine akcionari te kompanije dobijati 333 miliona evra ili 19 puta više novca od države Srbije
SAD su iz budžeta američkim kompanijama za proizvodnju baterija pozajmljivale novac, nekima davale i bez obaveze da ga vrate u želji da se smanji zavisnost od uvoza iz Kine, ali su na kraju sve propale. Ako Amerika nije uspela u tome sa milijardama dolara podrške, kolike su šanse da će uspeti Srbija? Zato je vreme da vlast prestane da ovako bezočno obmanjuje narod.
Projekat Jadar je ne samo ekološki, već i ekonomski veoma rizičan
Osim ekološki, otvaranje rudnika bilo bi i ekonomski veoma rizično. Šta ako projekat ne uspe? Da bi se rizik sveo na najmanju moguću meru, neophodno je da se unapred obezbedi novac za sanaciju, a deponovana sredstva bi morala da budu dovoljna za nadoknadu svih šteta koje mogu nastati, kao i za sanaciju terena nakon zatvaranja rudnika. Takve garancije uobičajene su u mnogim zapadnim zemljama. U slučaju projekta Jadar ta deponovana sredstva trebalo bi da budu jednaka visini planirane investicije, odnosno 2,5 milijardi evra.
Tim pre što je tržište litijuma veoma nemirno. Cene naglo padaju, bez izgleda da će se taj trend preokrenuti. U drugoj polovini oktobra cena po toni pala je ispod 10.000 evra, na najniži nivo još od marta 2021. i neuporedivo je niža od projektovane (15.600 evra), po kojoj je Rio Tinto pravio svoju računicu. Uz sve to, proizvodnja litijuma iz slane vode neuporedivo je jeftinija. Otvaranje rudnika u Jadru podrazumeva ulaganje 44 miliona evra po toni (2,55 milijardi evra za godišnju proizvodnju 58.000 tona), dok kompanije koje ga proizvode iz slane vode mogu da povećaju kapacitete uz dodatna ulaganja od svega 2.500 do 3.500 evra po toni.
Posebno su nerealne procene o raskošnim indirektnim efektima na razvoj srpske privrede. Potrebnom opremom rudnik bi se uglavnom snabdevao iz inostranstva, celokupnu proizvodnju bi izvozio i umnogome predstavljao izolovano ekonomsko ostrvo, bez značajnijih veza sa domaćom privredom
Sve u svemu, umesto obećanog dvocifrenog rasta BDP-a, otvaranje rudnika litijuma moglo bi da bude jedna od najvećih prevara građana, kojima vlast obećava kule i gradove. Istina je na sasvim drugoj strani. Korist od rudnika imao bi samo Rio Tinto. Državi bi ostale samo mrvice, manje od onih koje su svojevremeno domorodačkom stanovništvu bacali bezdušni kolonizatori. To neće moći da prođe bez podrške domaćih vlasti. Pitanje je samo da li je i ko je spreman za ekonomsku izdaju ovakvih razmera. Da u ime, samo njemu poznatog interesa, napravi ovoliku štetu narodu i državi i da to još lažno prikazuje kao izuzetnu šansu za opštu dobrobit. Projekat Jadar samo je vrh ledenog brega, jer isto važi i za ostale prirodne resurse, pa bi za početak valjalo razmisliti o tome da se odluke o takvim projektima donose u Skupštini, a ne u Vladi. I to dvotrećinskom većinom.
