Ima nečeg neobičnog u fluorescentnom sjaju teniske loptice nad crvenkastom šljakom. U vazduhu izgleda kao neidentifikovani leteći objekat, pomalo i preteće dok se uvećava u vašem vidnom polju. Zato nije vest samo kada se pojavi klasični NLO, već i kada se pojavi dete koje neidentifikovani loptasti objekt ne posmatra podozrivo. Jedno takvo rodilo se u Manakoru, na Majorki, 3. juna 1986, i u nekom trenutku 1989. hrabrošću iznenadilo strica.
„Kada sam poslao lopticu Rafaelu, krenuo je pravo na nju. Nije čekao da mu sama dođe“, prepričavao je mnogo kasnije stric, Toni Nadal.
Toni Nadal je u tom trenutku tenisu učio stotine dece, i da smo gledali taj trening, verovatno bismo na prvu loptu pomislili da je čist nepotizam to što je posle prve lopte zaključio da je njegov bratanac poseban. Međutim, i sam je Toni Nadal bio poseban. Nije slučajnost to što je, pored Rafaelovog oca, Sebastijana, bio brat i Migelu Anhelu Nadalu, koji je baš u to vreme – u dresu Majorke, naravno – jurio ka sjaju fudbalskih reflektora onako kako je njegov bratanac pojurio ka loptici. Migel Anhel Nadal u narednoj deceniji će postati stub odbrane Barselone i španske reprezentacije, a načinom igre zaslužiti upis na Tajmsovom popisu pedeset najtvrđih fudbalera u istoriji.
„Njegov nadimak vam sve govori – da li biste želeli da se suočite sa Zveri?“, pitao je Tajms 2007, dve godine nakon što se Zver povukla sa trave.
Tonijev „dril“
Zato je i Toni Nadal bio prva „zver“ sa kojom je Rafael morao da se izbori. Neki njegovi metodi danas bi možda dospeli na strane liberalnog dnevnog lista Ultima ora, najpopularnije štampe na Balearima, i to ne po dobrom. Rafael se kasnije u autobiografiji prisećao da je devedesete proveo tako što je uvek bio onaj koji je na kraju kolektivnih treninga skupljao loptice i ravnao šljaku. Toni je bratanca namerno vodio na loše terene, zakazivao termine po jakom vetru, terao ga da igra nekvalitetnim loptama, otvarao samostalne treninge četrdesetominutnim zagrevanjem bez pauze za vodu. Drugi važan Rafaelov trener i drugi važan Rafaelov Toni, Toni Kolom, govorio je da ne može da prebroji koliko je puta Rafaela video u suzama zbog diktature – ne one pokojne, Frankove, već zbog režima Tonija Prvog. Kada je Rafael postao prvak Španije u konkurenciji klinaca do dvanaest godina, Toni Nadal mu je prvo čestitao, a potom mu pokazao spisak prethodnih dvadeset pet malih šampiona, i pitao ga za koliko je njih čuo. Rafael je znao samo za petoricu.
„To znači da su šanse da postaneš profesionalac jedan prema pet. Zato nemoj mnogo da se uzbuđuješ zbog današnje pobede. Pred tobom je i dalje dug, težak put. A na njemu sve zavisi od tebe“, rekao je Toni Nadal, a preneo u knjizi o stvaranju šampiona engleski trener Martin Bolridž.
Španski as je sa Federerom i Đokovićem oformio trijumvirat koji je dominirao tenisom onako kako se planetarno popularnim sportovima nikada ne dominira. Prošlog četvrtka najavio je da će se narednog meseca povući. I tenisu i sportu i filozofiji nedostajaće poput revolucionara, poput Leonarda
O da, bilo je to na ivici okrutnosti, ali ključ je bio u poslednjoj rečenici. I tim spiskom i onim treninzima po vremenu na koje ne biste izveli ni majorkansku divlju kozu, Toni Nadal je pulena učio da pobeda ne zavisi od toga kakav je teren, kakve su strune i lopte, kakvo je vreme i svetlo, već od toga kakav je on sam. Time ga je naučio i vrednostima koje nisu samo sportske, ali su sportu neophodne.
„Stric mi je rekao da će prestati da me trenira ako budem bacio reket. Rekao mi je da reket moram da poštujem, jer u Africi postoje ljudi koji ne mogu da ga priušte, a voleli bi da ga imaju, i da je loš udarac moja krivica, a ne krivica reketa“, govorio je Rafael.
Takav tretman pretvorio je malog Rafaela u velikog Rafu, u čoveka koji je, tako se često činilo, mogao da stigne i precizno u teren vrati i topovsko đule. Džon Blejk, novinar Si-En-Ena specijalizovan za teme rase, religije, politike, ne za sport, pre dve godine se potrudio da Rafino ponašanje postavi u filozofske okvire.
„Um ga razdvaja od najvećih rivala. Sposobnost da igra uprkos fizičkom bolu, da se oporavi od razarajućih povreda, da rešava probleme tokom meča, deo su njegove veličine. Takav je i njegov stav, to što utrobom uživa u nadmetanju, svejedno da li pobeđuje ili gubi“, zapisao je Blejk.
Blejk i njegovi sagovornici pronašli su u Rafi tragove Konfučija, Aristotela, stoika, Tome Akvinskog. Samo jedan primer – maja 2022, dok je Blejk pisao, Rafa je, iako već u veteranskim godinama, nastupao u Madridu uprkos frakturi rebra, koja ga ni na prethodnom turniru nije sprečila da meč privede kraju.
„Nijedan savremeni sportista ne uživa poput njega u monaškoj patnji i poricanju samog sebe. Proveo je karijeru u stalnom bolu, borio se u nekim od najtežih mečeva u istoriji tenisa, a najbolji je na šljaci, na podlozi koja zahteva izdržljivost. Uživanje u patnji je tema na koju se u intervjuima često osvrće. Aristotel i drugi filozofi učili su ljude da je patnja česta pratilja moralno dobrih dela, pa čak i da najvredniji moralni izbori uvek uključuju bol“, napisao je Džon Blejk, uz pomoć Fransiska Havijera Lopeza Frijasa, profesora čuvenog Univerziteta Pensilvanije.
Nauka i strategija
Skoro deceniju pre Džona Blejka, tadašnja saradnica Atlantika Ešli Feters već je upozoravala kako Rafu ne treba posmatrati kao neuništivu mašinu, već pre kao jednog tvorca brojnih zanimljivih mašina. Za razliku od Rodžera Federera, sa razlogom slavljenog zbog neuporedive elegancije igre, i stoga, recimo, poređenog sa Barišnjikovim, Rafa je, pisala je Feters, slikan kao gola sila.
„Od prve pobede na Rolan Garosu 2005, poređen je sa piratima, pećinskim ljudima, buldozima, bikovima, bikovima, još bikova, bikovima u staklarskoj radnji, bikovima u Federerovoj staklarskoj radnji i Apačima“, duhovito je ilustrovala Feters.
Toni Nadal je bratanca namerno vodio na loše terene, zakazivao termine po jakom vetru, terao ga da igra nekvalitetnim loptama, otvarao samostalne treninge četrdesetominutnim zagrevanjem bez pauze za vodu
No nije li možda Leonardo prikladnije poređenje, pitala se Ešli Feters. Leonardo da Vinči nije bio samo umetnik – zbog čega je takođe smatran duhovnim srodnikom Rodžera Federera – već i naučnik i izumitelj.
„Leonardo je voleo da eksperimentiše i intuitivno je razumeo kako stvari rade – a isto se može reći o Rafi. Uprkos svim opaskama o njegovom ’gruvanju sa osnovne linije’ i ’ekstremno fizičkom stilu igre’, prethodnih godina je postalo jasno da je Rafa jedan od najboljih mislilaca tenisa, čovek koji zastrašujuće dobro razume njegovu nauku i strategije.“
Feters je to potkrepila mečom Otvorenog prvenstva SAD u kome je – veče pre njenog teksta – Rafa počistio sa terena odličnog Tomija Robreda, i tokom kog je Džon Mekinro uputio mlade tenisere da obrate pažnju na to kako Rafa suptilno podešava udarce prema tome kako se protivnik kreće. To je bila očigledna nastava o tome kako udariti lopticu, tvrdio je Mekinro. Ni legendarni Rafin topspin, legendaran već 2013, nije slučajno bio dvostruko brži od Agasijevog ili Samprasovog, već je Rafa „namerno ovladao čudnom, čak i neprirodnom ali efikasnom tehnikom“, zaključila je Feters.
Od prvog pogleda na onaj neprirodni leteći objekat, tamo negde u Manakoru, pa do danas, Rafael Nadal je osvojio 22 grend slem turnira. Četrnaest puta je podigao pehar na Rolan Garosu, što verovatno nikada neće biti nadmašeno, a uz to je četiri puta bio najbolji na Otvorenom prvenstvu SAD, i još po dvaput na Vimbldonu i Otvorenom prvenstvu Australije. Nije propustio da ugrabi ni zlatnu medalju Olimpijskih igara, ni u singlu ni u dublu, što njegovu kolekciju trofeja čini jedinstvenom. Sa Rodžerom Federerom i Novakom Đokovićem oformio je trijumvirat koji je dominirao tenisom onako kako se planetarno popularnim sportovima nikada ne dominira. Prošlog četvrtka najavio je da će se narednog meseca povući. I tenisu i sportu i filozofiji nedostajaće poput revolucionara, poput Leonarda.
Kraj igre: Rafael Nadal će ostati upamćen kao jedan od najvećih tenisera u istoriji
