Iako za 10 godina vlasti naprednjaci u Beogradu nisu izgradili nijedan most, Aleksandar Šapić je srećno najavio da u novembru Stari savski most konačno izlazi iz upotrebe i da će biti srušen bar dve godine pre nego što grad dobije novi. O tome da li bi građani u međuvremenu trebalo da plivaju preko reke u koju se uliva 90 odsto neprerađene fekalne vode ili da ostanu na svojoj strani obale, nije se izjašnjavao. Nadvladala je euforija koja ga obuzima kada je u mogućnosti da sruši bilo šta što predstavlja identitet Beograda, a što smo već imali priliku da vidimo kada je fontanu na Trgu Nikole Pašića pretvorio u gomilu šuta i zarđale armature. Tada je objasnio da će podići novu, gle čuda, manju od postojeće jer je „baš srećan što simbol Beograda nije fontana koja se nalazila na Trgu Marksa i Engelsa“ s obzirom na to da dobija „ospice“ od svega što ima veze sa komunizmom.
Verovatno je zbog te sprege sa komunizmom, u okviru svog znanja istorije, zaključio da bi trebalo sravniti i predratne beogradske vile (poslednja srušena je zdanje iz 1925. u Topolskoj 8, iako je investitor, firma Star Tech, imala dozvolu samo za rekonstrukciju i morala je da sačuva izvornu fasadu), Bajlonijevu pijacu iz 1927. koja je zaštitni znak starog Beograda ili kompleks zgrada u Svetozara Markovića sa Građanskom štedionicom s početka 20. veka. A da su ga novinari pritisli a on se smilovao da odgovori, sigurno bi našao i neko ideološko objašnjenje zbog čega nije obezbedio novac za besplatne udžbenike na vreme, zašto autobuse viđamo ređe nego devedesetih i koji je razlog da deca u Belom Potoku idu u vrtić koji se nalazi u ustanovi kulture na kojoj se u maju ove godine urušio krov.
Ali sve to nije bio razlog da do sada čujemo ozbiljne prigovore na njegov rad od SPS-a, pa čak ni kada ih je suočio sa svojom željom da iskopa Tita iz grobnice i da ga deportuje u Kumrovec ili da izmesti Grobnicu narodnih heroja na Kalemegdanu, zato što su u njoj sahranjeni Ivo Lola Ribar, Ivan Milutinović, Moša Pijade i predratni komunista Đuro Đaković. Ili, kada je predložio rebalans budžeta po kom sredstva nisu opredeljena za podizanje škola u naseljima Stepa Stepanović i Vojvode Vlahovića iako ih je naprednjačka vlast obećala još pre 11 godina, već su pokorno glasali za njega.
Grad nema para za novi Savski most, tunel do Dunavske padine ni metro, pa je sve prebačeno na Republiku, što znači da svi ljudi u Srbiji plaćaju Šapićevu nesposobnost. Ukidaju se tramvajski koridori da bi se neke ulice proširile, što na kraju samo dovodi do uskih grla
Svest o tome da možda radi nešto loše se probudila tek kada se obrušio na crvenu boju i najavio da će prefarbati autobuse u plavu i to poetski opisao: „Mislimo da ova plava boja, beogradsko plava boja simboliše i naše reke i naš grad. Ova vizantijsko plava, nemanjićka plava, koja ima mnogo simbolike vezane za grad Beograd, mnogo je bolja od dosadašnje soc-crvene koja nas je podsećala na kioske sa viršlama“.
Sa ili bez instrukcija iz vrha SNS
I ne, socijalistima nije zasmetalo to poređenje sa viršlama i činjenica da se na čelu grada nalazi neko ko nema pojma da je pomenuti kiosk K67 ne samo simbol Beograda već i primer inovacije i vrhunsko rešenje u dizajnu i upotrebljivosti (zbog toga je i stigao do MoMa muzeja u Njujorku), već činjenica da ogovara njihovu stranačku boju koja simbolizuje antifašizam za koji se navodno zalažu. A možda i „nemanjićku crvenu“, ako nam istoriju prezentuje Goran Vesić na mreži X gde je priložio fotografiju crvene zastave uz komentar „obrazovanje je važno“.
Ničim neizazvana, na sednici posvećenoj litijumu, potpredsednica Skupštine i šefica poslaničkog kluba SPS Snežana Paunović je izjavila: „Da vam kažem nešto pošteno, ja se duboko kajem zbog podrške kandidatu za gradonačelnika kog smo izabrali“. Istog trenutka medijska mašinerija je počela da radi na temu – da li to Vučić smenjuje Šapića? Otvorena je kladionica da li bi se SPS usudio da tako nešto plasira bez instrukcija datih iz vrha SNS, procenjeno je da naravno ne bi, a onda se javnost prisetila i činjenice da Siniša Mali, iako sedi u fotelji ministra finansija i dalje sedi i u fotelji odbornika Skupštine grada Beograda i da verovatno čeka svojih pet minuta. Jer da nije tako, zar ne bi svoj odbornički mandat vratio, kao što je vratio u opštini Zvezdara.
Građani se voze u nebezbednim vozilima koja se samozapaljuju, otpadaju točkovi, otpadaju vrata. Rekonstrukcije su preskupe, loše urađene i beskrajno traju, a svuda su rupe na putevima
„Pozvali smo Agenciju za sprečavanje korupcije da uradi svoj posao, i reaguje na to što je Siniša Mali i dalje odbornik iako krši zakon jer obavlja ministarsku funkciju, ali ga Vučić i dalje drži na rezervnoj klupi. Međutim, oni ne mogu sada da smene Šapića pa da stave Malog ili nekog drugog iz redova već postojećih odbornika, već će morati da idu na nove izbore, ali pod fer uslovima i bez fantomskih birača. To treba da im bude jasno“, kaže za Radar Mila Popović, predsednica beogradskog odbora Stranke slobode i pravde i narodna poslanica, uz napomenu da oni u zakonskom smislu to i mogu da urade, ali da bi u pitanju bila prevara birača baš kao ona koja se odvija na republičkom nivou kada su u kampanji „zaboravili“ da kandiduju Rio Tinto.
Po svemu sudeći dve takve bitke naprednjacima u ovom trenutku ne bi odgovarale, a i veliko je pitanje da li im Šapić zbilja smeta ili i dalje korisno služi da u okviru stranke zadrži ono biračko telo koje je Vučić, kao bivši šegrt četničkog vojvode, morao delimično da zanemari. Na Šapićevo da hoće Dražu Mihailovića na Terazijama a Tita u Hrvatskoj, očinski nežno mu je objasnio: „Nikad nisam bio ljubitelj komunista i komunističkog režima, ali Josip Broz je deo naše istorije. Živeo je ovde, sahranjen je ovde i ostaće deo jugoslovenske i srpske istorije“. Šapić je to sportski prihvatio: „Moji i njegovi pogledi, barem ono što smo do sada razgovarali, suštinski se ništa na razlikuju o tom periodu, a sad ova stvar, pa ne možemo svi isto da mislimo“. Bilo je to dovoljno da se strasti smire, a SPS se povukao u ilegalu. Mada, i nisu baš vatreno insistirali da se gradonačelnik koji je njihovoj zvaničnoj ideologiji gurnuo prst u oko smeni, jer su se o njegovoj nepodobnosti izjašnjavali uglavnom sporedni igrači dok je Ivica Dačić upadljivo ćutao.
Vesićevo prevrtanje istih kocaka je nastavljeno Šapićevim betoniranjem, ali šta god radili rezultat je isti – radovi traju unedogled, ceo grad je pretvoren u gradilište, pola ulica je zatvoreno, a radnici se pojavljuju jednom nedeljno
A to saznanje nas vraća na početak – u kakvom gradu bi po meri naprednjaka Beograđani trebalo da žive?
„Građani svakodnevno gube sate u nesnosnim saobraćajnim gužvama, a voze se u nebezbednim vozilima koja se samozapaljuju, otpadaju točkovi, otpadaju vrata. Trpe rekonstrukcije koje su preskupe, loše urađene i koje beskrajno traju, a svuda su rupe na putevima. Svaka jača kiša pretvara ulice u reke, jer kišne kanalizacije praktično ne postoje. Uklanja se zelenilo, betonira svaki kvadrat, ruše se stare predratne vile, a sada hoće da unište i simbole grada kao što su stari Savski most, Sajam, Generalštab… Ne grade se škole, ne grade se vrtići, ali se Šapić bavi farbanjem autobusa i novim tablama sa imenima ulica kao da će stvarni problemi da ostanu zatrpani ispod tih slojeva farbe. Pritom ne postoji ni nemanjićko plava ni nemanjićko crvena, već samo svađa između Aleksandra Šapića i Gorana Vesića koja će Beograđane koštati 700.000 evra koliko će se potrošiti na farbu. Dok se ovi nesposobni SNS kadrovi utrkuju ko je bolji, mi im poručujemo da su obojica jednako loši. Njihovo nadmetanje u kom jedan misli da je obrazovaniji, a drugi pominje pacovske kanale prvog, nije ništa drugo nego sramota za Beograd. Jer su obojica i koruptivni i ruše naš grad i Beograd ih se stidi. Mislili smo da posle Vesića ne može gore, ali Šapić mu je dosledan naslednik“, kaže Mila Popović.
Ne zna se šta je gore – prevoz, infrastruktura ili radovi
Pritom trenutno imaju baš dobar poligon da se nadmeću u rušenju jer je ceo Beograd na vodi izmešten iz nadležnosti Grada i prebačen na nivo Republike, tako da Vesić kao ministar građevine može da ruši Sajam, staru železničku i autobusku stanicu, most koji Šapić baš mrzi iako su ga podigli fašisti a ne antifašisti… A gradonačelniku su ostavljene preostale vile, Kalemegdan, spomenici, muzeji, pa ako zatreba i Narodno pozorište. Sve to se može pretvoriti u beton, poslovne i stambene kvadrate od kojih će i oni i stranka dobro da žive. Za to vreme ni jedan ni drugi ne grade nešto što bi trebalo da čini strukturu glavnog grada, pa se u zgradu ugašene železničke stanice nije uselio Istorijski muzej Srbije, zgrada pošte u Savskoj nije postala dečje pozorište nego je samo ruinirana, „kreativno-inovativni multifunkcionalni centar“ Ložionica i dalje je pompezno obećanje, na Tiršovu 2 se čeka šest godina, a osnovne škole su procenjene kao besmisleni luksuz jer samo koštaju a na njima se malo zarađuje. Za 11 godina SNS vlasti u Beogradu izgrađene dve škole i 13 vrtića, dok je u periodu od 2008. do 2013. kada je Dragan Đilas bio gradonačelnik otvoreno 45 vrtića, a dve škole su građene godišnje. Tada je škola na Bežanijskoj kosi izgrađena za 100 dana, a SNS-u je samo za rekonstrukcije škole u Batajnici bilo potrebno 760 dana.
Po mišljenju Nikole Jovanovića, direktora Centra za lokalnu samoupravu, postoje tri ključne oblasti u kojima je Aleksandar Šapić podbacio, a to su javni prevoz, infrastruktura i radovi u gradu, kao i upravljanje javnim komunalnim preduzećima i katastrofalan nivo komunalnih usluga.
„Što se tiče javnog prevoza, na površini deluje da ima poboljšanja: karta je jeftinija, plaća se sve preko aplikacije, kupuju se neka nova vozila. Međutim, to je sve fatamorgana: od ove godine, dotacije iz budžeta za javni prevoz su povećane za 10 milijardi dinara, što je osnovni razlog zašto u budžetu nema para za nove škole i vrtiće, za održavanje domova zdravlja i za kapitalne projekte. Tih 10 milijardi služi da se nadomesti dramatičan pad naplate karata u javnom prevozu, pokriju dugovi GSP-a i, što je najgore, dodatno plate privatni prevoznici koji se onda, prema navodima sindikata, reketiraju i deo novca moraju da vrate na crno određenim likovima iz gradske uprave. Pritom, ta nova vozila koja se nabavljaju niko u Evropi ne bi ni pipnuo, a plaćamo ih skuplje nego što košta vozilo Iveka, Škode, Solarisa ili Mercedesa. Druga vrsta problema su radovi, odnosno nedostatak radova u gradu. Ulice se kozmetički presvlače, ali nijedan saobraćajni problem se ne rešava. Nije ni počelo spajanje Košutnjaka sa Mostom na Adi, što znači da su građani Rakovice, Vidikovca i Miljakovca odsečeni od ovog ključnog mosta. Za tunel ispod Topčidera, koji bi trebalo da spoji, preko Mosta na Adi, Novi Beograd sa Autokomandom i auto-putem, nema ni idejnog rešenja. Grad nema para za novi Savski most, tunel do Dunavske padine ni metro, pa je sve prebačeno na Republiku, što znači da svi ljudi u Srbiji plaćaju Šapićevu nesposobnost. Ukidaju se tramvajski koridori da bi se neke ulice proširile, što na kraju samo dovodi do uskih grla, gde se to sve obesmišljava. Radi se bez plana, rokova, novca, pa je Beograd pred kolapsom“, kaže Jovanović.
Radarov sagovornik upozorava i na treći problem – da su od dolaska Šapića na funkciju gradonačelnika raspisana svega tri konkursa za izbor direktora komunalnih preduzeća i gradskih sekretara, uprkos zakonskoj obavezi da se za ta mesta organizuje transparentan proces. Takođe, da je nakon kolapsa Apotekarskih ustanova Beograd Šapić krajnje neiskreno pozvao osobe koje nisu deo vladajuće koalicije da se prijave za buduće konkurse, posebno za mesto direktora i da se ispostavilo da je sve to „blef”, budući da su realne šanse za imenovanje stručnjaka izvan političke sfere minimalne.
Firme koje su kažnjene dobijaju poslove
„U većini JKP nije bilo konkursa preko dve godine, što je ogromno kršenje zakona. Tu su postavljeni neki ljudi koji ni kiosk ne bi mogli da vode. Posledica je stalni rast cene komunalnih usluga, uz povećanja njihovih dugova, što je težak paradoks. Čak su i Pogrebne usluge u gubicima. GSP duguje dobavljačima osam milijardi evra. Celokupnom upravom šefuje lice protiv koga je podignuta optužnica i koje više nema nijednu formalnu funkciju. Kao što svi vide, komunalni nerad je svugde, ulice i javne površine su prljave, gradi ko gde šta stigne, opšti je haos“, zaključuje Jovanović.
Radovi na redovnom održavanju Kumodraške su počeli početkom avgusta i realan rok za završetak je bio devet dana. Trenutno je u toku peti „produžetak“, a kraj se ne nazire
Vesićevo prevrtanje istih kocaka je nastavljeno Šapićevim betoniranjem, ali šta god radili rezultat je isti – radovi traju unedogled, ceo grad je pretvoren u gradilište, pola ulica je zatvoreno, a radnici se pojavljuju jednom nedeljno. Kao da postoje trojica u celom Beogradu koja šetaju od gradilišta do gradilišta, a sve se drži zatvoreno dok oni ne stignu. Recimo, radovi na redovnom održavanju Kumodraške su počeli početkom avgusta i realan rok za završetak je bio devet dana. Trenutno je u toku peti „produžetak“, a kraj se ne nazire. S obzirom na to da radove izvodi JKP Beograd put, teško je očekivati da grad naplati penale zbog loših radova i probijenih rokova, ali je simptomatično da ne naplaćuje nikada nikom.
„Umesto da se razvojem Beograda bavi Direkcija za gradsko građevinsko zemljište, mi imamo firme bliske vlasti koje govore gde treba, šta treba i kako treba da se gradi. To su uvek iste firme – Milenijum tim, Konkord Vest, Beograd na vodi. Pritom je odgovornost ovoj vlasti potpuno nepoznat koncept i pojam, pa firme koje su radile projekte koji su kasnili i koji su kasnije morali da se popravljaju i da se radi rekonstrukcija rekonstrukcije nikada nisu bile kažnjene, nego su uvek ponovo angažovane jer su u sprezi sa vladajućom strukturom. Trenutno imamo situaciju da Konkord Vest, koja je kasnila 500 dana prilikom izgradnje vrtića na Bežanijskoj kosi i 200 dana tokom izgradnje Doma zdravlja u Borči, dobija veliki broj poslova ne samo od Grada već i od Republike. Da stvar bude još gora, sada te iste firme dobijaju mogućnost da se bave planiranjem grada. Beograd na vodi, pošto su za njega otkinuli parče Beograda, širi se i postaje veći od nekih beogradskih opština. Na tim delovima oni rade šta god i kako god hoće, Milenijum tim je dobio Hotel „Jugoslaviju“ da ga ruši i oduzima drugi deo obale Beograđanima, a Novobeograđani mogu da strepe da će dobiti nove stotine hiljada kvadrata po želji raznoraznih investitora, od Konkord Vesta do Davora Macure i njegove firme iz grupacije Alta na nekadašnjem mestu propalog IMT“, kaže Popovićeva.
Siniša Mali, iako sedi u fotelji ministra finansija, i dalje sedi i u fotelji odbornika Skupštine grada Beograda i verovatno čeka svojih pet minuta. Jer da nije tako, zar ne bi svoj odbornički mandat vratio, kao što je vratio u opštini Zvezdara
Nema veze, bar je nova autobuska stanica sa sedam godina zakašnjenja zablistala u punom sjaju i konačno je svečano otvorena. Ili nije? Neki autobusi idu, postoji montažni objekat i par iscrtanih perona, ali je tender za izgradnju stanice tek raspisan. Nema baš ni zaklona od kiše svuda (oni ne mogu da se nacrtaju), ali će taj luksuz sačekati dok se ne uradi mnogo neophodnija izmena – da se latinične table zamene ćiriličnim. Eto posla za narednih sedam godina.
