Jedno nedavno istraživanje Demostata, prema kojem su dve trećine građana Srbije zadovoljne svojim životom, a istovremeno gotovo polovina ispitanika nije zadovoljna radom vlasti i nema poverenja u institucije, pokazuje u kakvoj konfuziji se Srbija nalazi. I koliko god odgovor na pitanje: „Koliko ste zadovoljni a koliko nezadovoljni svojim životom u celini“, koje je postavljeno u ovom istraživanju, bio u suštini holistički, jasno je da se ovde radi o opštoj pojmovnoj zbrci i da će svako ko pokuša da zaista sagleda stvari i ustvrdi da se ovde ništa, od politike i ekonomije do kulture i medija, ne može sagledavati izvan uloge režima i stranaca za čije interese Vučić i kompanija rade, biti proglašen neprijateljem države. Uostalom „litijumski hladni rat“ u kojem je Vučić nameran da Srbiju gurne na ivicu otvorenog sukoba zarad opstanka na vlasti, dok Ana Brnabić urla da opozicija poziva na građanski rat, to najbolje ilustruje.
Ta pojmovna zbrka, razume se, dolazi sa režimskog pola ovdašnjeg javnog prostora, od istih onih koji su nas, lakoćom svojstvenom samo njima, ubeđivali da Vučić nije predao Kosovo, da nadomak Beograda, u Jovanjici, imamo farmu organske hrane a ne najveću uzgajivačnicu marihuane u Evropi, da Belivuk nije pajtos predsednikovih ljudi, poput Novaka Nedića, da Siniša Mali nema apartmane u Bugarskoj, da Beograd na vodi nije najveća perionica para na Balkanu, a Vulin ne vozi džip od pola miliona evra, da režim nije stvorio kastu od nekoliko hiljada skotova, koji su preko noći i bez priznanice o poreklu para postali nova elita. I na koncu, naprednjaci nas još ubeđuju kako bi od Srbije da naprave moderno i stabilno društvo, dok problem pravimo mi, koji se tome nerazumno otimamo. Pa zato odbijamo ona dva evra po glavi koja nam sleduju od kopanja litijuma.
Narod je tu da trpi i plaća porez i radi šta mu se kaže. Mi smo uvek golom guzicom na ledini… Znamo da je stvar u narodu, u nama. Ali nema se kud. Njima su položaji u pitanju, a nama je život u pitanju. A dođe nekad onaj tren kad nam se smrkne, pa kom opanci, kom obojci
Ali, vratimo se onom Demostatovom istraživanju. Logično je zapitati se kako je moguće biti zadovoljan životom a ne biti zadovoljan vlašću i institucijama koje stvaraju pretpostavke za život građana? I dobar i loš. Na prvi pogled deluje, zaista, kao da je neko otključao ludnicu. S druge strane, uključimo li u ovu formulu teror režimskih propagandista i potpuno podjarmljivanje medija, postaje jasnija i ova logička nedoslednost. Na neke od ispitanika, možda i većinu, očigledno uticaj imaju anestetici nacionalnih dnevnika u kojima im se besomučno poručuje da predsednik upravo i samo radi za njihovo dobro.
Opet, s druge strane jedan Milan iz onog Demostatovog istraživanja, Srećku Mihailoviću, na molbu da mu pomogne da shvati ove nedosledne odgovore, kaže: „Tako ti je to na papiru, u životu nije tako. Šta je tu strašno ako je čovek i za jedno i za drugo? Kao da nas neko pita. Danas je na prestolu Janko, sutra će Marko, pa će se tako izređati. I šta ja tu mogu, ja jesam i za njih i za demokratiju. Kao da se narod nešto pita. Narod je tu da trpi i plaća porez i radi šta mu se kaže. Mi smo uvek golom guzicom na ledini… Znamo da je stvar u narodu, u nama. Ali nema se kud. Njima su položaji u pitanju, a nama je život u pitanju. A dođe nekad onaj tren kad nam se smrkne, pa kom opanci, kom obojci“, priča Milan.
Dakle, narod teško artikuliše svoje interese, sem onih da je bolje živeti dobro nego loše. Ali, kad se suoči sa njihovom artikulacijom, to ume na svašta da izađe. Desi li se to, taj narod doći će po svoje i tražiće da se naplati za deceniju i kusur ponižavanja, prezira, za deceniju i kusur u kojoj nije bilo razlike između partijske i državne politike, za deceniju i kusur u kojoj su stranački kuriri postali korumpirani bumbari. Taj narod su oni očajnici koje statistika o nikad većoj prosečnoj plati ne beleži. Oni se pojavljuju i nestaju i više nemaju snage da veruju u bilo kakav dogovor, prezreni od vlasti koju su sami birali. Zato prosvetari, paori, ljudi iz Gornjih Nedeljica – više nisu opomena, oni su činjenica.
I tada, zaista, ovo istraživanje neće značiti ništa. Jer, kako reče Milan, tako je na papiru, u životu nije tako.
