Pre nešto više od godinu dana imao se utisak da se na Bliskom istoku sprema veliki korak napred: normalizacija diplomatskih odnosa između Saudijske Arabije i Izraela. Administracija predsednika Džoa Bajdena diskretno je radila na smanjenju tenzija širom regiona. Činilo se čak da su Sjedinjene Države postigle neku vrstu neformalnog razumevanja s Iranom da ne insistiraju na sankcijama na izvoz nafte i dopuste mu da primi nekoliko milijardi dolara iz Iraka u vidu isplata za gas i struju isporučenih toj zemlji. Iran se zauzvrat spremao da razblaži deo uranijuma koji je obogatio do nivoa od 60 odsto (blizu onog potrebnog da bi bio upotrebljen kao oružje), a svojim šiitskim proksijima u regionu zabranio je da ciljaju američke snage u Iraku i Siriji.
A onda je usledio užasavajući Hamasov napad 7. oktobra. S obzirom na duboku ukorenjenost Hamasa u gusto naseljenim delovima Gaze i činjenicu da su se vođe i borci ovog pokreta skrivali u tunelima, Izrael se suočio sa surovom dilemom: ciljati Hamasove lidere, borce i vojnu infrastrukturu i tako usput ubiti i veliki broj civila, ili poštedeti Gazu i Hamasu dati priliku da ponovo napadne.
Visoka cena i za Teheran
Nakon onog što se dogodilo 7. oktobra više nijedna izraelska vlada ne bi mogla da se uzdržava od pokušaja da uništi Hamas. Cena takvog opredeljenja po Gazu je devastirajuća; kad je o Izraelu reč, ona se meri gubitkom života nekoliko stotina vojnika i povećanom međunarodnom izolacijom zemlje.
Nejasno je hoće li se Izrael i Iran upustiti u konflikt koji bi bilo teško obuzdati, ali trenutna situacija otvara nekoliko mogućnosti za dramatičnu promenu situacije na bolje. Uslov za to je da Izrael ima na umu da njegova značajna vojna dostignuća moraju da budu transformisana u političke ishode.
U tom kontekstu treba imati na umu da je Izrael uništio 23 od 24 Hamasova bataljona, zajedno s komandnim i kontrolnim strukturama, te znatnim delom njegove vojne infrastrukture (skladišta oružja, laboratorije za ispitivanje novih tipova oružja, proizvodni pogoni i tuneli). Izraelski premijer Benjamin Netanijahu je u nedavnom istupu u Ujedinjenim nacijama naveo da je uništeno 90 odsto Hamasovih raketnih kapaciteta.
Normalizacija odnosa Izraela i Saudijske Arabije imala bi transformativni uticaj na region, ne u maloj meri i zato jer bi zahtevala ono što Entoni Blinken naziva „kredibilnim putem ka stvaranju palestinske države“, s vremenskim rokom i obavezujućim uslovima za njeno formiranje
Izrael je dramatično oslabio i Hezbolah, najvažniji od svih iranskih proksija, koji je obezbeđivao živu silu za iranske intervencije širom regiona i obučavao pripadnike drugih milicija koje uživaju podršku Irana, pomažući im i da razviju vlastitu proizvodnju oružja. Povrh toga, Hezbolahov arsenal, koji se meri desetinama hiljada raketa, služio je kao sredstvo odvraćanja protiv eventualnih izraelskih udara na iransku nuklearnu infrastrukturu.
Slabljenje Hezbolaha Iran ostavlja bez jednog od glavnih sredstava prinude i zastrašivanja, a libanskoj državi otvara mogućnost da povrati suverenitet nad čitavom teritorijom zemlje. Ono što Iran naziva „osovinom otpora“ danas deluje daleko manje zastrašujuće nego što je to doskora bio slučaj.
Dalje, iranski gubici su verovatno već pokrenuli internu debatu o visokoj ceni koju Teheran plaća za podršku svojim proksijima – što je investicija koja se sada najvećim delom čini propalom. Istina, u tim debatama glavnu reč vodi Islamska revolucionarna garda, ali sumnje koje su se pojavile na duži rok bi mogle da imaju efekta.
Naravno, izraelska odmazda za nedavni iranski raketni napad i iranski odgovor na nju mogli bi da regionu donesu dodatne strahote. Ali ako to direktno sučeljavanje bude ograničeno i brzo okončano, i Bajdenova administracija bi mogla da iskoristi okolnost da su Hamas i Hezbolah oslabljeni.
Moguće je preduzeti nekoliko koraka. Prvo, trebalo bi da Bajden pokuša da s Netanijahuom postigne dogovor oko toga šta se može smatrati uspehom, tako da izraelski premijer onda može da okonča rat u Gazi – pod uslovom da taoci koje je Hamas uzeo 7. oktobra budu oslobođeni. Netanijahu će morati da se uveri kako su uspostavljeni vrlo konkretni mehanizmi kojima će se sprečiti šverc i preseći kanali finansiranja Hamasa, tako da pokret ne bude u prilici da ponovo postane pretnja.
Osim ovoga, Netanijahu će želeti da vidi nekakav plan za raspoređivanje arapskih i međunarodnih snaga u Gazi koje bi potrajalo sve dok neka reformisana verzija Palestinske autonomije (PA) ne bude u stanju da preuzme upravljanje nad tim područjem. Netanijahu ne želi da zauvek ostane u Gazi i potrebno mu je da zna da postoji alternativa Hamasu. Da, neki od Netanijahuovih ministara, u prvom redu Itamar Ben-Gvir i Bezalel Smotrič, usprotiviće se mogućnosti da se u nekom trenutku u budućnosti Gaza ponovo stavi pod kontrolu PA. Ali Netanijahu je sada, zahvaljujući uspesima ostvarenim na bojnom polju, politički ojačao, i jasno mu je da bi bez palestinske alternative Hamasu nastao politički vakuum koji bi verovatno popunili ekstremisti.
Bajden na potezu
Isto tako, Bajden i njegov tim bi morali da dovedu do kraja dogovor o normalizaciji odnosa Saudijske Arabije i Izraela. Saudijci na to neće pristati pre nego što rat bude završen, što bi Netanijahuu trebalo da bude podsticaj da proglasi uspeh i okonča konflikt.
Donald Tramp bi sigurno voleo da on bude taj – u slučaju da se vrati u Belu kuću – koji bi finalizovao ovaj dogovor, ali temeljni saudijski uslov za normalizaciju odnosa s Izraelom je sklapanje odbrambenog pakta sa SAD. Bajden za ovo može da obezbedi neophodnu dvotrećinsku većinu u Senatu, jer bi republikanci to podržali, a Bajden bi obezbedio onoliko demokratskih glasova koliko bi za to bilo potrebno, posebno ako bi to bio njegov poslednji značajan potez pre odlaska s vlasti. Ali s obzirom na to kako demokrate gledaju na Trampa i Saudijce, nije verovatno da bi tu podršku dale i u slučaju da je Tramp na mestu predsednika. (I u najboljoj varijanti Trampu bi bili potrebni glasovi najmanje 15 demokratskih senatora da bi podrška takvom ugovoru bila izglasana, i nije verovatno da se tako nešto desi.)
Netanijahu će želeti da vidi nekakav plan za raspoređivanje arapskih i međunarodnih snaga u Gazi, koje bi potrajalo sve dok neka reformisana verzija Palestinske autonomije ne bude u stanju da preuzme upravljanje nad tim područjem
Normalizacija odnosa Izraela i Saudijske Arabije imala bi transformativni uticaj na region, ne u maloj meri i zato jer bi zahtevala ono što američki državni sekretar Entoni Blinken naziva „kredibilnim putem ka stvaranju palestinske države“, s vremenskim rokom i obavezujućim uslovima za njeno formiranje. Ovo poslednje znači da bi Palestinci morali da pokažu kako njihova država ne bi bila neuspela država, pretnja po Izrael ili Jordan, ili islamistički partner protivnicima normalizacije prilika u regionu.
U trenutnoj situaciji, kad je Izraelu pošlo za rukom da umanji pretnje kojima je izložen, proboj u vidu sporazuma sa Saudijcima omogućio bi Netanijahuu da pokaže da je – čak i kada se ima na umu katastrofa od 7. oktobra – transformisao region, uvećao bezbednost Izraela i poboljšao njegove izglede za budućnost. A s obzirom na visoke troškove rata, perspektiva velikih ulaganja zalivskih država u Izrael i saradnja s njima biće mu od vitalnog značaja.
Saudijski krunski princ Mohamed bin Salman bi profitirao sklapanjem odbrambenog pakta sa SAD – kakav u regionu ima još samo Izrael – kao i iz partnerstva s Amerikom na planu nuklearne energije, obnovljive energije i veštačke inteligencije, uz dodatni benefit u vidu otvaranja puta za formiranje palestinske države. A Bajden bi bio u prilici da kaže kako je uspeo da okonča rat i stvori veće izglede za mir u regionu.
Ništa od ovoga se ne podrazumeva. Ali poraze Hamasa i Hezbolaha – te slabljenje iranske osovine – potrebno je sagledati u strateškim okvirima. Jednostavno rečeno, ovakvim razvojem događaja otvara se mogućnost za transformaciju ne samo Gaze i Libana, već i dobrog dela Bliskog istoka.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
