Mesec dana do američkih izbora, srpski umetnik Branko Milisković potresao je tamošnju publiku izvоdeći na Of-Brodvej teatru The Tank performans Trust In Us (Verujte u nas), kao deo projekta Budućnost pripada njima. Ovaj po svemu specifičan umetnik ponovo je, kao i u ranijim radovima, izložio sopstveno telo koje kroz govore dosadašnjih američkih predsedničkih kandidata kritikuje manipulativnu prirodu američke politike. Odmah po završetku prvog nastupa, Branko Milisković za Radar otkriva kako je sve to izgledalo pred američkom publikom:
„Moram da priznam da, otkako sam sleteo u Njujork, nisam stekao nikakav osećaj da su im predsednički izbori za mesec dana; niko se posebno ne bavi tim pitanjem, osim što će izaći da glasaju. Ovde je koncept lične odgovornosti i dužnosti, izgleda, najvažniji. Performans Trust In Us je prevazišao moja očekivanja. Krenuo sam da iznosim delove govora bivših američkih predsednika u jednom formalnom i hladnom tonu, ali sam ubrzo shvatio da američkoj publici baš i ne prija ta forma rigidnog govora, pa sam odlučio da ih malo prodrmam. Terao sam ih da za mnom ponavljaju određene rečenice, sve glasnije i glasnije, dok nisu počeli da gube glas, a jedna od tih rečenica, na kojoj sam intervenisao, bila je: „Аmerički građani kroz plaćanje poreza finansiraju konflikte u drugim zemljama.“ Ponavljali su i ponavljali, ali se kroz smeh osećala nelagoda. Pročitane papire sam afektivno bacao na pod, neke sam gužvao i kad su se najmanje nadali, gađao ih papirnim grudvama. Često sam menjao stil i jačinu izgovaranja; od veoma glasnog izvikivanja do veoma prijatnog, zavodljivog govora. Oni su navikli na Brodvej predstave i na mjuzikle, ne umeju da posmatraju performans u trajanju koji nije dramaturški skrojen; koji kao živa slika nema ni početak, ni kulminaciju, ni kraj. Moj performans je ipak imao kraj. Dok su aplaudirali, nisu ni slutili da ću da uđem među njih i da će imati nelagodno blizak kontakt s njihovim budućim predsednikom, odnosno jednom mogućom verzijom. Mislim da su se nespremno suočili sa sobom. Ja sam takođe tek onda, u tom mraku, shvatio da pored starijih američkih građana u prvim redovima, koji su sticajem okolnosti bili belci, poslednji red moje publike čine mladi crnci i latino momci, kojima je čitav susret sa mnom delovao kao prvo seksualno iskustvo, a ja sam se na momenat zapitao da li su uopšte i stekli pravo da glasaju.@
Kako ste uopšte došli na ideju za ovako specifičan rad?
Moj rad Appointed bio je preteča ovog. Appointed sam radio kao reakciju na rezidenciji u Ženevi 2016. godine, gde sam proveo tri meseca. I od prvog dana sam pokušavao da uđem na posed Ujedinjenih nacija. Rekli su mi da postoje tri načina kako mogu da uđem tamo legalno, a to je bilo ili preko novinarske akreditacije, koju ja nisam imao ili preko guiding-a, što tek nije dolazilo u obzir jer bi to podrazumevalo da se krećem sa ostalim turistima. Treća opcija je bila da razgovaram s ambasadorom Srbije pri UN, i na kraju sam otišao kod njega. Predložio sam da uradim performans kod njih, ali dobio sam odgovor da je nemoguće to uraditi dok ne dobijem dozvolu od Ministarstva. Nakon godinu i po dana raznoraznih poziva, saznajem tako da uopšte nije bilo u pitanju Ministarstvo kulture već spoljnih poslova. I tako, taj moj rad na posedu UN nikad se nije dogodio. I onda, kao inicijalna reakcija moje čitave frustracije, jednog jutra mi se javila ideja o izradi jednog revolt rada u kome bih prosto samog sebe proglasio sekretarom UN, sa fiktivnim mandatom koji nema kraja i tako je i bilo. I taj i ovaj novi rad su time-sensitive projects. Jer u tom momentu kada sam bio u Ženevi, birali su se novi kandidati UN. I pored tih 14 kandidata, 11 je dolazilo iz jugoistočne Evrope i govorili su svi da će prvi put, konačno, biti sekretar iz ovog dela sveta, ali ni to se nije desilo. Sekretar je postao Gutereš iz Portugalije i onda čitava ta njihova priča je propala. Međutim, ja sam paralelno samog sebe proglasio sekretarom UN. A sada mi se učinilo da je baš ovo pogodan trenutak da uradim jednu pandan verziju tom radu i da postanem jedna fiktivna moguća verzija predsednika Sjedinjenih Američkih Država, tako što ću izvući sve njihove dosadašnje govore. Ja sam tako prvi neamerički građanin koji je dobio priliku da postane prvi predsednik SAD, što se po njihovom ustavu ne dešava. I to je bila inicijacija da se desi ovo novo telo.
Šta donosi to novo telo?
Kada govorimo o telima, vrlo je važno da naglasimo da to nisu karakteri. Ja ne glumim, već ih otelotvorujem. Ti likovi su definicije socio-političko-ideološke ličnosti u datom trenutku. Taj lik može da bude u bilo kojoj formi – može da bude muškarac, žena, androgeni lik, dete ili životinja. Lik se naprosto desi u tom momentu i više se ne ponavlja. I zato je kao neka vrsta javnog podsetnika. A ovaj novi lik je vrlo vizuelno konzervativan. Čak ide više ka republikancima. Ima crvenu kravatu, belu košulju, odelo. Sekretar je imao isto sve to, samo neboplavu kravatu. To je isto telo, na koje se šrafe različite glave.
Sada stvarno imamo i muškarca i ženu za predsedničke kandidate. Kako vi tematizujete tu polnu neodređenost vašeg američkog predsednika?
Počeo sam da spremam performans dok žena uopšte nije bila u izboru, pa mi se svojom kandidaturom Kamala Haris postavila kao neka vrsta prepreke (smeh). Pomislio sam, o dođavola, poremetiće mi koncept, ali onda sam shvatio da to nema nikakve veze, jer se pojavljujem tamo kao neko nezavisno telo, i kroz mene se zapravo ogledaju i ona i on. Ili ono. Ja zapravo samo iznosim sve ono što su oni rekli. Dakle, američka publika, kojoj se obraćam kao neko ko dolazi iz tamo neke zemlje u istočnoj Evropi, sluša moja podsećanja na ono što su oni kao nacija izjavljivali kroz svoje predsednike. Oni, kao nacija, govorili su da će da se iskoreni nuklearno naoružanje. I brojna ta obećanja ja sada samo sumiram, ali se i poigravam na perverzan način kroz te rečenice i subjekte koje iznosim, tako što uvodim vrlo često antonime i onda kroz taj govor, koji je glomazan i ima statične pauze, govorim i ono što oni ni ne žele da čuju. Ja kažem da oni podržavaju terorizam, da se zalažu za gradnju nacije ali i destrukciju… I iščitam sve to da bi se shvatilo da je to problem. Ostavljam sve otvorenim. Da li je izmišljotina ili je fakat, na drugima je da zaključe.
Šta sve čini rad?
To je fizički performans. U pozadini je jedan kontinualni monotoni zvuk, koji drži tu tenziju. Ovo je događaj koji ima jednu probu i već narednog dana je performans. To je jedno telo koje stoji za govornicom, čita i prezentuje govore. A njih ima veoma mnogo. U pozadini, na crnom zidu, projektovan je slogan TRUST IN US – HOPE FOR THE FUTURE – VOTE, koji sam dizajnirao za glavni poster, čije se male verzije u formi nalepnica nalaze na različitim banderama, konstrukcijama i hidrantima u Njujorku. Takođe sam uspeo da uradim i fotografske radove dok podignutom rukom držim ovaj isti poster velikih dimenzija na Tajms skveru i pored gigantske Ruzveltove glave na njegovom ostrvu na Ist Riveru. U Vašingtonu su takođe izvedena dva fotografska rada.
Kako je došlo do odabira govora? Američki izbori su inače cirkus i koliko god imam problem sa izborima u Srbiji, tek kad vidim njihove kampanje shvatim koliko to može urnebesno da bude.
Istina da je tamo veći cirkus, jer je u Americi sve zabava. Zato mi nije bilo potrebno da bilo šta parodiram. Oni imaju u svojoj arhivi političke govore svih predsednika, od Džordža Vašingtona do danas. Ti prvi govori su bili na engleskom koji uopšte nije ovaj današnji engleski i veoma su teški za razumevanje i čitanje. Mi ne znamo kako su izgledali njihovi izbori u to vreme. Tada je SAD činilo svega nekoliko država. Kasnije su se priključile i druge kroz civilne ratove. I govore iz tih perioda nisam uspeo da inkorporiram. Ali kasnije, od Linkolna preko Kenedija do, naravno, Trampa i Bajdena, uvideo sam da su njihovi govori instant teze koje se ispaljuju ukrug. I toliko su banalne da zvuče neverovatno kada se izgovore. I na glup, primitivan način je moguće da se razumeju te parole. Dovoljno je sve pretvoriti u šou ili rijaliti. Mi danas uopšte nemamo dijalog. Sve su to bombardovanja monolozima. Teško je uspostaviti dijalog, a to što oni rade mora da bude bombastično i zabavno. Ovde kod nas nema dijaloga zato što mi imamo samo jednu stranku, kojoj je sve podređeno.
Da li to znači da biste performans mogli da izvedete i ovde? Koliko bi naše okruženje bilo inspirativno? Možda je iritirajuće zabavno…
Velika je razlika između našeg mizanscena i njihovog. Njihov mizanscen se od samog starta bazira na optimizmu. Oni kao nova nacija morali su da imaju taj optimizam, sa sve verom u Boga, kako bi opstali. Jer nemaju kao Evropa istoriju i zato je tamo sve izveštačeno, zavijeno u boje američke zastave, čitava ta gama slike je provučena kroz plavu, crvenu ili belu. I sve je ispeglano u nešto što nema refleksiju. Tako i izgledaju njihovi izbori. A kod nas je depresija. Taj otužan, tup ton, i sve izgleda kao da nijedan dan nakon izbora ne vredi živeti… Kod njih je i u predizbornim i postizbornim tonovima prisutan taj optimizam da mi moramo, mi hoćemo, mi želimo zajedno! A kod nas toga nema. Kod nas je više zaboravite sve, posle izbora više ništa ne važi.
I to nije toliko inspirativno za umetnost?
Pa dali ste mi sad ideju. Morao bih da prođem kroz govore naših predsednika, ako uopšte postoje. Samo što kod nas nema mandata, ovde su autokratija i totalitarizam, koji mogu da traju unedogled, a kampanja se vrši svakodnevno, na svim medijima, bilo kroz propagandu u režimskim ili kroz kritiku u opozicionim medijima.
Interesantni su u vašim radovima eksperimenti sa telom. Da li postoji granica tela u funkciji umetničkog dela?
To je kompleksno pitanje, jer bismo onda morali da razdvojimo kako su umetnici u različitim dekadama na to gledali. Meni nije osnovna stvar da istražim granice telesne prisutnosti na način na koji je to radila Marina Abramović. Ja to koristim kao tehniku da telo postavim u prostor i vreme. To je telesno prisustvo koje se ne može naučiti, neka vrsta prenapregnutog ega. Ti kad staneš na scenu ili u pozorištu ili na filmu, moraš da imaš taj ego koji obuzima prostor. Meni je više interesantno koliko mogu da isprljam telo kroz performans, koliko mogu da uđem u blato i u mulj kroz politiku ili pornografiju i da vidim do koje mere taj identitet može da trpi i da se desubjektivizuje. Desubjektivizacija tela znači da si to i dalje ti, ali da te ljudi više tako ne posmatraju. U toj desubjektivizaciji čovek može i da opljačka banku, a da ga niko za to ne optuži, jer to više nije on. To su tehnike koje istražujem u svojim radovima.
Zanimljivo mi je to prljanje. Šta nama telo govori o Zemlji na kojoj živimo? Telo trpi koliko i Zemlja trpi pandemije, ratove… što se najbolje izražava kroz telesni performans.
Apsolutno, jer mi moramo da reflektujemo vreme u kome živimo. Stalno govorim o tome da umetnost mora da bude provučena kroz ne nužno dnevnu politiku, jer se tako pretvara u pamflet. Ali recimo u iščitavanju tekstova prethodnih predsednika ili sekretara UN dolazimo do toga da se suštinski ništa ne menja, to su isti tekstovi. Iste floskule. Čitavo meso tih govora je floskula i postavlja se pitanje opravdanosti tih govora. Jer ako ja izađem za govornicu i kažem – vi ste narod ove zemlje, ovo je vaš izbor, sada je pravo vreme da se promenimo – da li ja time kupujem njih ili imam zaista obavezu da to kasnije ispunim.
Vaš rad je po svemu specifičan pa ne mogu da vas ne pitam – od čega vi, koji se bavite ovakvom vrstom umetnosti, uopšte živite?
Pa ne živimo. Ne živimo zato što moramo da budemo ili deo nekog projektnog finansiranja ili da nasilno prodajemo radove. Ovde najbolje prolaze slikari koji se bave onim što ja zovem „kolačarsko slikarstvo“, oni koji slikaju te neke lepe mazalice, koje kupuju neki nazovikolekcionari iz ko zna kojih pobuda, bave se preprodavanjem za lično onanisanje, a onda ih kače po nekim ordinacijama ili skupim stanovima. Ali, ako zaista radiš nešto što voliš i imaš osećaj da je to toliko bitno da ne postoji ništa drugo, onda se suočavaš s tim da će jednom neko to i prihvatiti. Ja stalno bivam odbijan, jer se bavim temama koje su subverzivne. Iz ovog rada se, recimo, ne vidi da li sam ja levičar, desničar ili centrista. Da li sam gej ili strejt. I onda svi ti festivali ne znaju za šta da se konkretno zakače i ne znaju šta mogu da očekuju od mene. Ovo je vreme određenosti. Svi moramo da ispunimo „fioke“ gde ko pripada. A ja ne pripadam nikome. I zato kad me pitate kako živim, odgovor bi bio da mi koji nismo u stalnom radnom zaposlenju, živimo kao divlje životinje od onoga šta nam dođe.
