Skepsa spram kvaliteta filma Džoker: Ludilo u dvoje, pokazala se neosnovanom. Film Toda Filipsa, pet godina od trijumfa Džokera, koji je Hoakinu Finiksu 2020. doneo Oskar za najbolju mušku ulogu, jedan je od najkompleksnijih filmova sezone. Istovremeno, to je trijumf filmske forme, režijska i glumačka bravura najvišeg nivoa. Status super hita bez sumnje budi podozrenje i redovno, u delu kritike, ima negativnu konotaciju. Uobičajilo se da o visokobudžetnim (holivudskim) filmovima apriori mislimo negativno, pa neretko izostaje korekcija nakon gledanja. I sam narogušen spram nastavaka proslavljenih filmova i potpisnik stoji na liniji da je to pre svega profitabilističko pitanje. No, iznimke svakako postoje i Džoker: ludilo u dvoje je jedan od onih filmova koji opravdavaju postojanje, ali i dalje od toga, gotovo da nadilaze početnu inspiraciju i postavljaju nove standarde.
Slojevitost Džokera: ludilo u dvoje je teško merljiva i malo je recentnih holivudskih filmova koji toliko idu u dubinu. Artura Fleka, Džokera (Hoakin Finiks), zatičemo nakon zločina koje je počinio (ubistvo šestoro ljudi) u prvom delu, u surovim bolničkim uslovima Državne bolnice Arkam, gde ujedno čeka na suđenje. Tokom jednog susreta sa grupom zabavljača-muzičkih terapeuta angažovanih za potrebe pacijenata, Flek upoznaje Li (Ledi Gaga), muzičku terapeutkinju, pevačicu i šoumenku. Zaljubljuje se u nju na prvi pogled. Li reaguje na njegova osećanja i dolazi do snažne interakcije. Niz povremenih bolničkih susreta u oboma razvija i stabilizuje prividno jaku emociju. Li je na izvestan način opsednuta Džokerom, vidi u njemu nesrećno, neshvaćeno i nedorečeno biće, dostojno svakog angažovanja.
Ono što je prvi veliki iskorak Toda Filipsa je radikalan način na koji on konvertira žanrovsku konstelaciju. U jednom napetom psihološkom trileru, u jednom filmu koji obiluje hororičnim situacijama, Filips bira mjuzikl kao svoju idealnu filmsku formu. Mjuzikl pritom nije supstrat nego posve prirodno formalno rešenje. U njegovom potezu, istina, ima razumljive logike s obzirom na Lijinu prirodu pevačkog i zabavljačkog poziva. Mjuzikl, sa svojim scenskim mogućnostima, njoj je posve primeren način izražavanja i to što ga Džoker prihvata za načelo komunikacije pokazuje susret u jeziku koji se za oboje pokazuje ne samo kao idealan nego i kao funkcionalan.
U napetom psihološkom trileru, u filmu koji obiluje hororičnim situacijama, reditelj bira mjuzikl kao svoju idealnu filmsku formu
Suštinska motorika filma kao i ono na čemu je zasnovan čitav njegov koncept je iluzija i njen krah. Način na koji funkcioniše iluzija u filmu, i kako se ona urušava najmaestralniji je deo filma ali i negova suština. Artur Flek živi u iluziji da je život sa Li moguć, pominje se čak i dete. Li se potpuno saživljava s idejom da je Džoker onaj bolji u bipolarnoj ličnosti. Džokerova advokatica živi u iluziji da je s pravnog stanovišta Džokerova odbrana moguća. Grupa građana koja se okuplja oko sudnice nije prisutna samo faktički, iz razloga spektakla, ona nema određene smernice očekivanja, ali je već njeno fizičko prisustvo, kao oblik podrške Džokeru, takođe izrodilo iluziju da Džoker može biti i da jeste predmet kolektivne brige i pažnje. Li je Džokeru veoma važna jer je, između ostalog, zamišljena kao verifikator njegove ljudskosti. Ona će u mračnom rudniku njegove poremećene psihe pronaći one sastojke koji omogućavaju da on funkcioniše kao ljudsko biće a ne samo kao monstrum. Svi, zapravo, žive u jednoj vrsti samoobmane i, dok ona traje, kontinuitet ove iluzije je moguć.
Međutim, suđenje poprima potpuno drugačije tokove. Džoker se izjašnjava krivim za smrt petoro, odnosno šestoro ljudi. Istog časa, Li ustaje i napušta sudnicu. To je trenutak kada se iluzija urušava i u filmu više ne postoji nijedan stepen humane nadgradnje. Nema dve ličnosti u jednoj, nema enigmatičnog Džokera, ne funkcioniše više nijedan aspekt očekivanja. Džoker je to što jeste: surovi, beskrupulozni, psihopatski ubica, koji na suđenju biva proglašen krivim i kome se izriče smrtna kazna. Ono što pritom ostaje najprimetnije u filmu Džoker: Ludilo u dvoje je njegov radikalni antipsihoanalitički okvir. Nema nesrećnog detinjstva, nema disfunkcionalne porodice (majka je takođe surovo ubijena!) i Džoker nije biće koje je svoje zločine izvršilo pomračena uma. Njegova ubistva su počinjena svesno i s predumišljajem, okrutno i bez zadrške. Džoker je razorio jednu iluziju ali najpre tako što je sebi uskratio mogućnost spasa.
Pitanje zabave je, takođe, jedno od kompleksnijih u filmu. Tod Filips se pokazuje kao izvanredan kritičar industrije zabave. Li se, mimo svih naklonosti, najpre zabavlja i onoga časa kada mogućnost te zabave prestaje, prestaje i njen interes da otprati dalju Džokerovu sudbinu. Li je daleko od toga da bude saučesnik u Džokerovom porazu. Suštinski, ona nije njegov saučesnik ni u čemu i Li je zapravo ta koja prenosi inteligentnu Filipsovu ideju da je dobra zabava zapravo najveća od svih iluzija. Onoga časa kada u sudnici porota izriče presudu Džokeru da je kriv, eksplodira ispred automobil-bomba. U strahovitoj eksploziji, zidovi sudnice više ne postoje i Džokeru se ukazuje mogućnost bekstva. Odjednom je tu njegov vodič kroz njujorške ulice, replika Džokera. No, Džoker beži od njega, ali ubrzo biva uhvaćen. Na simboličkoj ravni, Džoker beži od sebe, ali od sebe niko nikada nije pobegao…
Hoakin Finiks kao Džoker je ponovo fascinantan. Jedan od najboljih glumaca današnjice, svakom novom ulogom nadilazi sebe. Gotovo da ne postoji kadar u filmu koji nije ispunjen njegovim prisustvom. Njegovo ispijeno lice, njegova telesna ruiniranost te onaj pogled autentičnog ludaka su, sami po sebi, jedan film. A što bi rekao veliki španski klasik Migel de Unamuno: „Ludak u sebi nosi jednog mrtvaca.“
