Izmenama Krivičnog zakona (KZ) i Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) sadašnja vlast gazi Ustav. Kako stručnjaci smatraju, nekim najnovijim predloženim izmenama smanjuju se ranije zagarantovana ljudska prava, što nije dozvoljeno Ustavom.
Predložene izmene KZ i ZKP su obimne, nepovezane i nejasne, ukazuju stručnjaci. Jedna od najproblematičnijih odredaba u KZ je „objavljivanje materijala kojim se savetuje izvršenje krivičnog dela“. Ona je nejasna i apsurdna i otvara mogućnost širokih zloupotreba, što je svojstveno totalitarnim režimima i inkviziciji. Promenjena je i odredba o iznuđivanju iskaza koja se ograničava samo u slučaju da su izazvani „veliki bol ili teške patnje“. Sužavaju se krivična dela koja se odnose na korupciju…
Brojni nedostaci
U ZKP najproblematičnije je sužavanje prava optuženog da koristi maternji jezik, jer se predlaže „jezik koji razume“, uvode se propisi kojim se narušava savremeni pravni koncept o tužilačkoj istrazi, neutralnosti suda, presumpcija nevinosti… Tu su i standardni nedostaci, izostanak prave javne debate skraćivanjem roka i isključivanje šire stručne javnosti.
O predloženim izmenama KZ i ZKP razgovarali smo sa advokatom Rodoljubom Šabićem, nekadašnjim poverenikom za informacije od javnog značaja, i advokatom Seadom Spahovićem, nekadašnjim koministrom pravde i državnim pravobraniocem.
Oni ukazuju da se čestim izmenama unosi pravna nesigurnost. Šabić kaže: „Za 12 godina aktuelne vlasti KZ se menja već šesti, a ZKP čak osmi put! A za nova rešenja u KZ kao obrazloženje se kaže da su uslovljena harmonizacijom sa međunarodnim standardima i izvršavanjem obaveza iz međunarodnih dokumenata ili usklađivanjem sa ranijim promenama u našem zakonodavstvu i u tom kontekstu navode se Protokol UN protiv nezakonite proizvodnje i prometa vatrenog oružja i naš Zakon o tajnosti podataka. Ali prvi je ratifikovan 2005, a drugi usvojen 2009, pa je neobjašnjivo zašto je propušteno toliko vremena i više prethodnih izmena zakona da se harmonizacija sprovede“.
Može se zaključiti da bi primena sile, pretnje ili drugog nedopuštenog načina od strane službenog lica u cilju iznuđivanja iskaza bila kažnjiva samo ako nanese veliki bol ili teške patnje, a inače ne
Rodoljub Šabić
Spahović navodi da su česte izmene ovih zakona postale „specijalitet kuće“. „Ovde se zakoni toliko često menjaju, a posebno oni najvažniji, da je teško snaći se koji zakon važi. To loše utiče na pravnu sigurnost, koja je jedna od osnovnih pravnih vrednosti. Za pedeset godina, u periodu od 1963. do 2006, Ustav je donošen četiri puta, a ustavnih promena je bilo najmanje još toliko. Praktično svakih sedam godina se menja ustav ili donosi novi“, kaže Spahović.
Izmene zbog konkretnih predmeta
Za predložene izmene KZ sagovornici imaju niz primedbi. „Krivični zakoni se kod nas menjaju uglavnom da bi se rešavali konkretni predmeti koji su se našli pred sudom. Prosto se jasno vidi zbog kog slučaja se zakon menja, iako je doktrinarno i ustavno zabranjena retroaktivna primena KZ. Izmena KZ koja se odnosi na nesavesno čuvanje oružja je direktna posledica problema koje pravosuđe ima sa slučajem deteta od 13 godina kao izvršioca višestrukog ubistva (škola Ribnikar). Dekriminalizacija iznuđivanja iskaza verovatno ima veze sa slučajem iznuđenog priznanja za krivično delo u Banjskom Polju (smrt u policijskoj stanici osumnjičenog u slučaju nestanka Danke Ilić)“.
Jasno se vidi zbog kog slučaja se zakon menja, iako je doktrinarno i ustavno zabranjena retroaktivna primena KZ. Izmena KZ koja se odnosi na nesavesno čuvanje oružja je direktna posledica problema koje pravosuđe ima sa slučajem deteta od 13 godina kao izvršioca višestrukog ubistva
Šabić navodi da je od predloženih izmena KZ najproblematičniji član 343 A, objavljivanje materijala kojim se savetuje izvršenje krivičnog dela. „To je nedopustivo, neprecizno i fluidno artikulisano novo krivično delo. Šta sve može biti‚ materijal koji sadrži uputstva i savete za izvršenje krivičnog dela? Da li i sudska presuda u kojoj se, u obrazloženju, detaljno opisuje način izvršenja nekog krivičnog dela? Ili kriminalistički roman? Na koja se dela savetovanje odnosi? Na sva?! Ko je posrednik? Da li svako ko podeli nečiju objavu na društvenim mrežama?! Šta je svesno pristupanje materijalu? Zar, kao u vreme inkvizicije, i samo čitanjem nekog teksta može da se izvrši krivično delo?!“, kaže Šabić. Njega ova predložena norma asocirala na reči koje pripisuju kardinalu Rišeljeu, čuvenom ministru Luja XIII: „Dajte mi nekoliko redova teksta napisanog i potpisanog rukom makar i najpoštenijeg čoveka, a ja ću u tome naći razlog da ga obesim.“ Autori izmena KZ, kaže Šabić, idu korak dalje, „ne treba ni napisati i potpisati tekst, dovoljno je i samo pročitati ga!“.
Iznuđivanje iskaza problematično samo ako nanese bol i patnju
Za Šabića je sporan i predlog brisanja člana 136 koji se odnosi na iznuđivanje iskaza i ostavljanje samo člana 137 o zlostavljanju i mučenju u kome postoji ograničenje samo za slučajeve „velikog bola ili teške patnje“. „To može da upućuje na zaključak da bi primena sile, pretnje ili drugog nedopuštenog načina od strane službenog lica u cilju iznuđivanja iskaza bila kažnjiva samo ako nanese veliki bol ili teške patnje, a inače ne bi“, kaže Šabić.
Kritikuje i predlog promene odredaba koje se odnose na korupciju. „U zemlji koja se guši u korupciji ne bi smela biti intencija ni ublažavanje instrumenata za borbu protiv korupcije, a ipak se to čini menjanjem člana 228 – zloupotrebe u postupku javnih nabavki, kojim se dekriminalizuju zloupotrebe ako im je vrednost ispod pet miliona dinara“, navodi Šabić.
On ukazuje da se predlogom člana 315 za špijunažu uvodi novo delo, odavanje tajnih podataka, a drugim predlogom se brišu članovi 316 – odavanje državne tajne, 369 – odavanje službene tajne i 415 – odavanje vojne tajne. „Tako se KZ usaglašava sa Zakonom o tajnosti podataka koji je utvrdio novu nomenklaturu tajnih podataka – interno, poverljivo, strogo poverljivo, državna tajna. To nije loše, ali samo uz uslov da se počnu poštovati i odredbe Zakona o tajnosti podataka o uslovima, nadležnosti i proceduri za klasifikovanje tajnih podataka, što nažalost najčešće nije slučaj“, zaključuje Šabić.
Dekriminalizacija iznuđivanja iskaza verovatno ima veze sa slučajem iznuđenog priznanja za krivično delo u Banjskom Polju (smrt u policijskoj stanici osumnjičenog u slučaju nestanka Danke Ilić)
Za Seada Spahovića najgore predložene izmene odnose se na ZKP. Šabić misli da pošto se menja 218 članova bilo bi uputnije doneti kompletno novi zakon. ZKP koji sada važi donet je 2011, kaže Spahović, i predstavlja korak napred zbog principa neutralnog sudije. „Ovo podrazumeva obavezu tužioca da dokaže optužbu. To je direktna potvrda principa pretpostavke nevinosti. Od tužioca se traži da optužbe dokaže sa standardom izvan razumne sumnje, s obzirom na to da tužilac raspolaže instrumentima izvršne vlasti: policija, BIA, inspektorati, vojska… Dok okrivljeni ima samo branioca.“
Kršenje tradicije
On navodi da se u obrazloženju novog zakonskog predloga konstatuje da je važeći zakon izazvao nezadovoljstvo i probleme i da nije u skladu sa našom tradicijom jer je radikalno odstupio od „krivičnoprocesne tradicije Srbije“. „Naravno da je tačno da neutralni sudija nije u krivičnoprocesnoj tradiciji Srbije‚ i to jeste bio problem zbog kojeg ovaj zakon nije dosledno primenjiv. Jednostavno, naše sudije su vaspitane u tradiciji ZKP-a iz 1953. i 1976, po kojima je sud bio dužan da utvrdi materijalnu istinu. Savremena pravna teorija i filozofija prava stoje na principu određenja pravde kao one odluke koju je doneo neutralni sudija. Tačno je da je ova teorija u osnovi anglosaksonska, što u Srbiji izaziva odijum, ali je isto tako tačno da od nje bolje nema“, navodi Spahović.
On iznosi i dve primedbe na to što se u obrazloženju poziva na srpsku pravnu tradiciju ZKP iz 1929. „On je donet za vreme Šestojanuarske diktature, karakteristične po tome što je kralj zabranio rad Skupštine – zakonodavnog tela i sve političke stranke, tako da u tom delu predlagač zakona ima pravo. To jeste u skladu sa našom krivičnoprocesnom tradicijom. Druga primedba odnosi se na sadržinu tog zakonika, koji je za svoje vreme izuzetno kvalitetan. To je odličan ZKP jer je tekst formiran tako što je prepisan austrijski zakon o krivičnom postupku iz 1873. Moglo bi se reći da sadržina zakona, takođe, nema nikakve veze sa našom tradicijom, ali zato način donošenja zakona jeste u našoj tradiciji“, kaže Spahović.
On ukazuje i da je insistiranje na tradiciji kao temelju za zakonodavna rešenja specijalitet Nemačke istorijske pravne škole koja se zasniva na pojmu narodnog duha, „volksgeist“, iz druge polovine 19. veka, i dodaje: „Ovu teoriju je preuzeo i Hitler kada je formirao temelje svog pravnog sistema i kada je ’volksgeist-u’ dodao princip: jedan narod, jedan firer, jedan duh naroda. Toliko o obrazloženju.“
Spahović kaže i da predložene izmene ZKP, nasuprot tvrdnjama iz obrazloženja predstavljaju smanjenje i suženje ljudskih prava i ukidaju princip neutralnog sudije. „Još iz vremena komunizma, okrivljeni je imao pravo da se brani na svom jeziku. Ukoliko se ovo pravo uskrati na glavnom pretresu, sledilo je obavezno ukidanje presude. Naravno, ovo pravo okrivljenog je nerviralo sudije i tužioce, jer su smatrali da čim neko razume srpski može na srpskom i da se brani. Ovaj princip‚ jezika koji razume‚ koji dolazi iz Rimske konvencije iz 1950. postojao je i u komunizmu, ali samo za prvo ispitivanje u svojstvu okrivljenog u istrazi. Naš ZKP je davao veća ljudska prava okrivljenom nego Rimska konvencija iz 1950, koja po definiciji predstavlja minimum ljudskih prava“, kaže Spahović. Ukazuje da Ustav Srbije u članu 20. zabranjuje smanjivanje ljudskih prava, a da novi predlog ZKP okrivljenom daje „pravo da se brani na jeziku koji razume“ i dodaje: „Odredba je rogobatna, jer je pravo da se brani na svom jeziku zaista ljudsko pravo. Pravo da se brani na jeziku koji razume podrazumeva da nije dužan da se brani na jeziku koji ne razume, a to je besmislica. Ako okrivljeni razume jezik, ali ga ne govori ili ga slabo govori, on ne može dobro i efikasno da se brani. Jasno je da se radi o krivičnoprocesnom ukidanju elementarnog ljudskog prava koje je formulisano i uneto u zakon pre 50 godina.“
Odbrana u bezizlaznom položaju
Spahović kritikuje i predloženi član 7. kojim se „ukida neutralni sudija karakterističan za adverzijalni postupak i uvodi inkvizitorni pretresni sudija u skladu sa našom tradicijom“. „Sva zakonodavna rešenja, od 1976. do danas, predviđala su obavezu suda da u pismenom otpravku presude da analizu međusobno protivrečnih dokaza. U svakom krivičnom postupku, skoro bez izuzetka, postoje međusobno protivrečni dokazi. Smisao suđenja je u tome da se takvi dokazi ocene od strane suda i da se utvrdi da li je tužilac dokazao optužbu. Međutim, član 7. dozvoljava sudiji da ex officio izvodi dokaze: ‘…izuzetno ako su dokazi protivrečni…’ Bilo bi poželjno izbrisati ovu reč, ‘izuzetno’. U sada važećem zakonu autori nisu imali hrabrosti da se opredele za adverzijalni sistem do kraja već su ostavili prostor sudiji da može da izađe iz postojećeg sistema i inkvizitorno nastavi sa dokazivanjem“, kaže Spahović.
On napominje da je sve vrlo prosto, „jer ako tužilac treba da dokaže optužbu, onda pretpostavka nevinosti postoji, a ako sudija treba da dokaže optužbu, onda nema pretpostavke nevinosti i implicitno se pretpostavlja krivica“. „Ukoliko ovaj ZKP bude donet, odbrana u tom postupku nema nikakve šanse osim da moli za milost. Pozivanje predlagača na praksu zemalja kontinentalnog prava ima jedan nedostatak. Tako naime, novi ZKP predviđa tužilačku istragu, a istovremeno na glavnom pretresu predviđa inkvizitornog sudiju. Zemlje kontinentalnog prava imaju veći stepen nezavisnosti tužioca, na primer Italija i Nemačka, u odnosu na našeg tužioca koji je klasični administrativni organ bez ikakve nezavisnosti, pod direktnom kontrolom partije na vlasti, kao u SSSR-u 1936. Samim tim odbrana je u bezizlaznom položaju. Tužilac u istrazi može da radi šta hoće, a na glavnom pretresu njegovu ulogu preuzima sud. Tu se vidi ključna razlika između sistema u kojima je sudija nezavisan, a i tužilac. I onda nema nezaštićenih i nema onih koji su iznad“, navodi Spahović.
Ukoliko ovaj ZKP bude donet, odbrana u tom postupku nema nikakve šanse osim da moli za milost. On predviđa tužilačku istragu, a istovremeno na glavnom pretresu predviđa inkvizitornog sudiju
Sead Spahović
On naglašava problem efikasnosti pravosuđa jer se i ovim predlogom ne uklanja ključni razlog za duga suđenja. „Postupci dugo traju pre svega zbog toga što se presude ukidaju na drugostepenom sudu. Svojevremeno je uvedena zabrana ukidanja više od dva puta, baš zbog toga, i to je bilo dobro. Trebalo je zakonom isključiti mogućnost ukidanja presude i urediti obavezu svakog suda koji postupa da sam meritorno reši stvari bez obzira na to u kom stepenu odlučuje. To bi stvarno dovelo do ubrzanja postupka i stvar bi uglavnom bila rešena jednim udarcem“, zaključuje Spahović.
Izgleda da i ovi predlozi izmena i način usvajanja KZ i ZKP otkrivaju nameru ove vlasti da ozakoni nepravdu. Oni i potvrđuju praksu vlastodržaca da se zakoni ne donose zbog građana. Tako je izgleda ozakonjen stari zaključak da je Srbija zarobljena država sa zarobljenim institucijama.
