Pristina Foto Stefan Slavkovic Radar 7
Priština Foto: Stefan Slavković/Radar
Tri dana u Prištini

Idem da vidim može li vojska na Kosovo da se vrati

Izdanje 31
43

U čvoru radova na putu i račvanja makadama, put od Merdara do Prištine traje sat vremena. Povremeno poneka kola sa srpskim registarskim tablicama. Vranje, Beograd, Kruševac, Niš. Onih iz Kosovske Mitrovice više nema. To jest, ne vide se. Ozvaničenje činjenice da žive tu gde žive

Kad su me kolege pitale kojim dobrom idem u Prištinu, odgovor se sam ponudio: idem da vidim da li vojska može da se na Kosovo vrati. Smejemo se, a ja nastavljam: ako kažu da može – javljam, ako kažu da ne biva – takođe javljam, ali ne radite ništa pre depeše, zaključujem.

Odgovor je nešto manje zanimljiv – konferencija Connecting Media Communities se pod pokroviteljstvom diplomatskih misija EU ove godine održava u glavnom gradu države koju, prema tamošnjem Ministarstvu spoljnih poslova, priznaje 117 zemalja sveta. Eto prve tačke sporenja – prema prošlogodišnjem istraživanju Fonda za nauku Srbije, Kosovo je od proglašenja nezavisnosti 2008. priznalo 89 članica UN, uz 13 zemalja čiji je stav nejasan ili kontradiktoran, naročito otkako je Beograd 2017. otpočeo kampanju otpriznavanja.

Čak i tamo gde nedorečenosti čovek ne bi očekivao, kao u slučaju pet članica EU za koje je Kosovo i dalje deo Srbije, sive zone nekako opstaju, pa kosovski državljani od 1. januara 2024. godine mogu da putuju i u Kipar, Grčku, Slovačku, Rumuniju i Španiju, sa sve pasošem zemlje koja zvanično ne postoji.

Pristina Foto Stefan Slavkovic Radar 9
Novi i stari simbol Prištine: hala Boro i Ramiz i spomenik Newborn. Foto: Stefan Slavković/Radar

U svakoj šali – makar pola šale

Samit je tokom prethodne dve godine održavan u Kišinjevu i Sarajevu, a sada sam, u zgusnutom rasporedu panela, radionica i dešavanja na margini događaja, kako se već nazivaju puš-pauze i odlasci u kafane, imao priliku da u Prištini mišljenja i iskustva razmenim s kolegama iz regiona, ali i iz karipskih krajeva, zemalja centralne Azije, Bliskog istoka, Afrike i drugih. Između ostalog, i da uveravam zabezeknute sapatnike i saborce iz Uzbekistana, Malavija i Kirgistana da ne preterujem kada kažem da se predsednik moje zemlje na televiziji od početka godine pojavio više od dve stotine puta.

„Šta se kod vas sve dešava, pa on ima toliko da priča“, pita se odgonetač, Gruzin. Redosled je u Srbiji obrnut, odgovaram, kod nas se desi ono što on kaže. Ili se ne desi, ali se svi ponašaju kao da se desilo.

1634397015 1634396777894
Spomenik Bilu Klintonu u Prištini. Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Mnogim bliskoistočnim kolegama je poletanje onemogućeno. Mnogim drugim učesnicima za dolazak treba viza. Zbog njihove brojnosti, razdeljivano je pozivno pismo koje je trebalo da im otvori sva vrata, ali to pojedinim graničarima na belosvetskim aerodromima nije bilo dovoljno. Treba lepo da otpriznate Kosovo, poručujem im povremeno, da biste, kao ja, ovde mogli da dođete samo s ličnom kartom. To je prvi korak. Neko shvati šalu, neko ne, a jedan kolega iz Beograda me u poruci pita ima li boljeg dokaza da sam samo otišao u drugi kraj svoje zemlje. U srce srca, odgovaram mu, iako je najbliže slovo srpskog jezika tek u Gračanici, srpskoj enklavi udaljenoj deset kilometara.

D(r)ugi dolazak

Merdare. Za jedne granični, za druge administrativni prelaz. Postaja je nova i velika. Na njenom zidu, beskrajni žuti zvezdani krug i u njemu plavi prostor u kojem piše: „Finansirala EU.“

Svi stariji Albanci govore srpski i rado ga koriste kada shvate odakle dolazim. Kreću priče: često sam dolazio u Beograd, ili: služio sam vojsku tu i tu, ili: imao sam devojku, mnogo smo se voleli. Mlađi se uglavnom zadržavaju na engleskom i njime neobično loše raspolažu

Put ka Prištini raskopan je, neosvetljen i nejasno obeležen. Prva velika promena u odnosu na poslednju posetu iz marta 2022. Na toj se trasi prvo nailazi na Podujevo, gradić od dvadesetak hiljada duša, čiji mnogobrojni meštani zbog posla svakodnevno prelaze tridesetak kilometara do Prištine i nazad. U čvoru radova na putu i račvanja makadama, put od Merdara do Prištine traje sat vremena.

Povremeno poneka kola sa srpskim registarskim tablicama. Vranje, Beograd, Kruševac, Niš. Onih iz Kosovske Mitrovice više nema. To jest, ne vide se. Ozvaničenje činjenice da žive tu gde žive.

Pristina Foto Stefan Slavkovic Radar 12
Stari deo Prištine. Foto: Stefan Slavković/Radar

Na recepciji verovatno najluksuznijeg hotela u glavnom gradu Kosova, pridošlice s elektronskog rama za slike pozdravlja slajd-šou najpoznatijih gostiju. Tifani Tramp, Hilari i Bil Klinton, Džo Bajden, pevači i glumci, a tu je i Dritan Abazović. Onih iz Srbije i Rusije nikada nije ni bilo.

Inače, stari hotel „Božur“ je 2006. kupio najbogatiji kosovski Albanac Bedžet Pacoli, biznismen, bivši predsednik Kosova i šef prištinske diplomatije. Pet godina kasnije će ga prodati jednom švajcarskom ugostiteljskom lancu, a 2017. će se na jednoj jahti slikati s Goranom Rakićem, predsednikom Srpske liste, i njenim tadašnjim potpredsednikom Milanom Radoičićem, za kojim je kosovsko tužilaštvo raspisalo poternicu zbog okršaja u Banjskoj u septembru 2023. Tek nedavno.

„Sigurno je i on ovde boravio, nego ne bi valjalo da mu slika ide posle Edija Rame“, kaže kolega iz BiH. Iako bi bio među poznatijim gostima.

Demografska (s)kretanja

Kad bi zvanična Priština i poželela da se vrati pod upravu nekih šest sati vožnje udaljenog zvaničnog Beograda, sa svojih 220.000 stanovnika bila bi četvrti najveći grad u sastavu Srbije. Budući da u njoj trenutno živi tek desetak Srba, bezmalo svako selo severno od nje bilo bi bliže tome da bude naša etnička prestonica. Naročito u Kosovskomitrovačkom okrugu. Pitanje je koliko će još biti tako, doduše.

Pored sportsko-poslovnog centra „Boro i Ramiz“, čiji je naziv slavio zajedničku pogibiju albanskog i srpskog partizana u NOB-u, nikao je spomenik Newborn u slavu tada najmlađe države na svetu

Sličan odnos snaga, mada ravnopravniji, opstaje otkad se knjige vode koliko-toliko uredno, to jest, od 1921. godine. Nijednom udeo srpskog življa nije bio veći od 28,5 odsto, koliko se beležilo 1931. godine, i niti jednom se albanska nadbrojnost nije dovodila u pitanje – kretala se od pedesetak pa do 97 odsto, koliko je trenutno. Popis su 1991. bojkotovali Albanci, onaj iz 2023. su bojkotovali Srbi, a i u međuvremenu je falilo transparentnosti.

1634397035 1634396734736
Izgradnja novog dela Prištine. Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Proseka što se tiče, plata u Prištini je između 600 i 800 evra, a troškovi života upadljivo su niži no drugde u regionu. Prosečna starost građana je oko 35 godina, što ima i dobre strane – niska smrtnost tokom vlasti korona virusa – ali i negativne, makar iz sentimentalne perspektive; otuda pandemiju nije preživelo štampano izdanje čuvene dnevne novine Koha ditore. Veća usmerenost publike na digitalne sadržaje olakšala je tranziciju Kohe na internet.

Demografski trendovi su promenili i percepciju dešavanja unazad tri decenije. Sada glasove daju i odluke donose deca i unuci svedoka iz devedesetih. „Ibrahim Rugova je najznačajniji pojedinac iz tog perioda. Ima trg, dva spomenika, murale, veliki plakat… ali mladi o njemu ne znaju mnogo. Za radikalnije je bio previše umeren, a umereniji veruju da ga Beograd nije dovoljno slušao“, kaže mi jedan albanski kolega s Kosova.

U pet članica EU za koje je Kosovo i dalje deo Srbije, sive zone nekako opstaju, pa kosovski državljani od 1. januara 2024. godine mogu da putuju i u Kipar, Grčku, Slovačku, Rumuniju i Španiju, sa sve pasošem zemlje koja zvanično ne postoji

„Kako gledaju na Tačija i Haradinaja“, pitam, i odmah se setim one narodne – ko je za jedne terorista, za druge je borac za slobodu. „Ljudi su im zahvalni zbog oslobođenja, ali im zameraju korupciju. Znaju oni za zločine nad Srbima, ali, ne zameri, znaju i za leševe po hladnjačama u Srbiji“, odgovara.

Ne zameram, kažem, ima ko voli da broji.

„Kurti je autohton, kad pogledaš. Njega je kao političara stvorio srpski zatvor. Ima auru bundžije, zbog kojeg ga je međunarodna zajednica prvi put i skinula s vlasti. Hteli su nekog saradljivijeg. Kad je drugi put zaseo, znali smo da će ostati. Sada mu ljudi štošta zameraju, korupciju ponajviše, ali kada bi on ili neko drugi legalizovao sve tokove novca, bankrotirali bismo za dan“, kaže on.

Pitam ga da li zato toliko udara na Srbe na severu.

„Delom“, odgovara, pa nastavlja, „ali krivica SL je tu velika. Kurtiju Srbi trebaju, da bi promenio auru od bundžije do tate Tereze. Ali pod dva uslova: da Srba ne bude mnogo i da budu poslušni. Da se Beograd ne pita. To je oduvek njegova platforma, samo njome sada maskira probleme južno od Ibra“.

shutterstock 2495989245 Sun Shine Shutterstock.com
Priština Foto: Sun Shine/Shutterstock

Prethodnog dana, koleginici iz Srbije i meni je na puš-pauzi prišao francuski diplomata. Strastveni pušač, postariji i promukao, voli da se smeje i da kašlje, pa je katkad teško razlučiti fiziološke reakcije.

„Iz Beograda ste“, pita, a nakon našeg potvrdnog odgovora dodaje: „Pre Prištine sam bio u Sarajevu. Tamo je sve komplikovano, i previše. Ovde je jednostavno, ali Kurti… mnogo težak. Mnogo tvrd. Kako kaže, tako bude.“

Kasnije u toku dana, vraćam ga na razgovor. Težak je Kurti jer mu dozvoljavate da bude težak, kažem. „Ne samo mi“, kaže on i smeje se. Ili kašlje, nikad ne znaš.

Dan nakon povratka iz Prištine, Kurti je pozvao na ponovno uspostavljanje kopnene zone bezbednosti između Srbije i Kosova od pet kilometara. Plaši se, kaže.

Slojevi istorije

Priština ima nekoliko slojeva – kasabu, gde je najstarija građevina u gradu, džamija čija je izgradnja počela 1389, posle Kosovske bitke, potom modernistička zdanja iz sedamdesetih i osamdesetih, kada je postajala pokrajinska prestonica, kao i staklene džinove koji pokazuju da sada postaje republička. Kapital je američki, nemački, iz rasejanja, i njegov ozakonjen deo čuva se po praznim prostorima.

shutterstock 2208752181 Curioso.Photography Shutterstock.com copy
Priština Foto: Curioso.Photography/Shutterstock

Pored Narodne biblioteke – remek-dela socijalističkog modernizma što zaziva vizantijsko i islamsko nasleđe – koje je na nekoj anketi 2008. osvojilo nagradu za najružniju zgradu na svetu, nalazi se nezavršeni hram SPC koji je trebalo da podražava hram Svetog Save na Vračaru. O biblioteci se u Prištini mnogo priča, o nezavršenoj crkvi koja više liči na ruinu – ne.

Pored sportsko-poslovnog centra „Boro i Ramiz“, čiji je naziv slavio zajedničku pogibiju albanskog i srpskog partizana u NOB-u, nikao je spomenik Newborn u slavu tada najmlađe države na svetu. Nekoliko puta je premalan – poslednji put u januaru, kada je siluetama Big bena, Ajfelovog tornja, Brandenburške kapije… trebalo obeležiti početak slobodnog kretanja po svetu.

Preko puta, spomenik u čast oko 20.000 silovanih Albanki tokom rata 1998-1999. godine.

Tu je i spomenik Bilu Klintonu. Mali je, ali štrči.

shutterstock 2475275525 ColorMaker Shutterstock.com
Nezavršeni hram SPC i Narodna biblioteka. Foto: Shutterstock/ColorMaker

Blizu je i katolička katedrala u slavu majke Tereze, građena u neoromaničkom stilu od 2008. do 2016. Velika je, štrči, i više služi nacionalnoj mitogradnji nego bogosluženju, uglavnom za potrebe zapadnih diplomatskih misija.

Svi stariji Albanci govore srpski i rado ga koriste kada shvate odakle dolazim. Kreću priče: često sam dolazio u Beograd, ili: služio sam vojsku tu i tu, ili: imao sam devojku, mnogo smo se voleli. Mlađi se uglavnom zadržavaju na engleskom i njime neobično loše raspolažu. O Srbiji i Srbima praktično i ne misle.

Ne znam na kom jeziku da im kažem da proteste protiv iskopavanja litijuma u Srbiji ne finansiraju Rusi, što se kao narativ u zapadnim novinarskim krugovima naveliko zapatilo.

Imam još jednu lošu vest, kažem kolegi. Vojska ipak ne može da se na Kosovo vrati. Pitao sam i ne biva.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

43 komentara
Poslednje izdanje