Nema Beograđanina ni gosta prestonice koji se ne sećaju dreč-žutih bilborda sa neoposlovicama umetnika Dragana Radovića, alijas Magičnog čiče, koje su ovako i slično glasile: „Niko nije ono što jeste“, „Zaljubi pa vladaj“, „Sloboda je najbolja riba“… Prolaznici su se čudili, a samo upućeni znali da se radi o kampanji projekta O3ONE art spejs „Don’t believe in horoscopes. Believe in artists“ (Ne veruj u horoskop, veruj u umetnike“).
Tom kampanjom, sa ciljem da nas promrda, vrhunski domaći vizuelni stvaraoci bili su izvučeni iz obično uštogljenih, a malobrojnih galerija, na radost i nauk širokog auditorijuma. U prostoru koji im obično ne pripada, umetnička dela dobila su novi život, provocirajući građane da razmisle o smislu egzistencije, što i jeste jedan od zadataka umetnosti.
Međutim, samo su dobri znalci prilika na umetničkoj sceni znali da iza tog presedana stoji agencija Oranž studio, na čelu sa fotografom Nebojšom Babićem, javnosti poznatim po izvanrednim portretima poznatih glumaca, muzičara, sportista, ali znanog i kao majstora modnih fotografija, i beleženja prizora sa rok koncerata. Babić opet naglašava da je za sve pomake zaslužan mali ali skladan tim zaposlenih, uključujući i Branku Jovanović, izvršnu direktorku „narandžaste“ reklamne agencije.
Tim drže na okupu entuzijazam i želja za napretkom, od samog početka, podudarnog s bratoubilačkim ratovima devedesetih godina. Tad su u igri bili samo Babić i Jovanovićeva, napravivši studio „nalik stanju u zemlji“.
„U jednoj sobi našeg porodičnog stana spavala je moja sestra, i to trudna, u drugoj moji otac i majka, dok je dnevna bila Brankin i moj radni prostor, zatrpan reflektorima i drugim skalamerijama, neophodnim za rad agencije“, naš sagovornik otkriva. Dakle, sve je krenulo od štapa i kanapa, ali i ogromne volje da se svašta novo nauči i to primeni u osvajanju dela tržišta, za početak.
Sve smo činili da podržimo pokretačku stranu društva, povezujući umetnost, nauku i tehnologiju, na pogon čistog poleta. Kad bi svako dao bar minimum doprinosa, naša zemlja bi procvetala
Nebojša Babić
„Specijalizovali smo se za reklamne kampanje domaćih proizvođača jer se za svoje proizvode više vezuju od trgovaca, pa imaju i više strasti prema njihovom plasmanu“, fotograf navodi. Strast je vodila i Oranž studio, uskoro uvećan i mnogo bolje pozicioniran u moru reklamnih agencija, budući višestruko nagrađivan. To je vodilo finansijskoj stabilnosti firme, a ovo težnji da se „zavrti neka nova priča u beogradskom sivilu i siromaštvu umetničkim događajima“, uslovljenim rekonstrukcijom Muzeja savremene umetnosti.
Tako je 2004. otvorena prva galerija O3on, na Andrićevom vencu, kao projekat rehabilitacije kulture i njene ekspanzije u pravcu u kom su razvijenije države uveliko hrlile. „Dok je svet koračao krupnim koracima u tehnološkim inovacijama, mi smo do guše bili u blatu“, fotograf opisuje istorijski momenat nastanka platforme umreživanja, a preteče danas modernih kreativnih habova.
Sam njen naziv, kao lingvistička začkoljica, inkorporirao je i ćirilicu i latinicu, srpski i engleski, cifru i hemijsku formulu, dok je bio bogat i značenjima, podrazumevajući tanani deo stratosfere što nas štiti od ultravioletnog zračenja, a u kome pravimo rupe svojim štetnim uticajima. „Slično je i sa kulturom: ona se prva žrtvuje kada se kreše javni budžet, što je čini vrlo ranjivom“, naš sagovornik poručuje.
U O3onu sve je bilo nestvarno, kao da se Oranž i sam Babić kupaju u novcu, a ne da ulažu u galeriju iz prihoda od paralelnih aktivnosti. Na Andrićev venac slivali su se stvaraoci raznih žanrova, i ljubitelji umetnosti raznih preferencija, i strani i ovdašnji. Na to kultno umetničko mesto zalazili su i fanovi tehnologije, imajući jedinstvenu priliku da ovde vide kompjutere i drugu opremu marke Epl, bez prodajnog mesta u celoj državi.
Naime, Babić je napravio „kombinaciju“ davanjem dela prostora za promociju „Mekovih“ uređaja, na ime ustupanja naprednih mašina za realizaciju programa galerije. Programe su vodili kustosi Milica Pekić i Stevan Vuković, nudeći vanserijsku dinamiku izložbi, radionica, predavanja, tribina…
Čedo O3ona bio je i Blink, festival novih komunikacija, putem kojeg se publika prvi put masovno srela i sa društvenim mrežama, približavajući se svetskim civilizacijskim tokovima. Za sve nabrojane događaje, kao i humanitarne, sredstva su se slivala kroz dodatni rad Oranž studija.
„Sve smo činili da podržimo pokretačku stranu društva, povezujući umetnost, nauku i tehnologiju na pogon čistog poleta. Uveren sam da, kad bi svako dao bar minimum doprinosa, naša zemlja bi procvetala“, naglašava Babić. Ali ovo ne biva u zemlji Srbiji, pa je O3on nakon 11 godina postao beskućnik, iznenadnim prekidom ugovora sa rentijerom prostora, a uprkos svim ispunjenim obavezama.
Novo poprište kreativnog „ludila“ postalo je prizemlje zgrade u Uzun Mirkovoj 10. Promociji noviteta konkurisali su sadržaji ponovnog osvetljavanja slavne prošlosti domaće kulture. Time su posetioci imali priliku da prisustvuju megdanu grafiti-artista, koji su se, prema svom uličnom običaju zvanom „gaženje“, nadgornjavali slikanjem prizora jednih preko drugih.
S druge strane, oživljeni su stavovi Ljubomira Micića, osnivača zenitizma, koji je početkom prošlog veka ustajalom evropocentričnom diskursu ponudio panbalkanski kulturni koncept, izgrađen na principima neoprimitivizma i tzv. barbarogenija ili balkanogenija. Programe koji su o ovom govorili vodili su Irina Subotić i Breda i Saša Pančić, podsećajući na momente kada smo kultorološki prednjačili nad Evropom. U suprotnim prilikama, tada i sada aktuelnim, papreno plaćeno gostoprimstvo na udarnoj lokaciji O3onu je opet uskraćeno.
Utopijski zanos ipak nije nestao, pronađena je i treća lokacija, u Ulici Koče Popovića kod sad bivše Autobuske stanice. O3on je postao podstanar jednom muzičkom studiju. „Ali, ni to nije dugo trajalo, zbog egzistencijalnih problema naših domaćina, koji su morali da se okrenu komercijalnijim projektima“, neveselo kaže fotograf.
Pa šta, rekao bi neko statičan, ko ne može da vizuelizuje stalne selidbe i ponovno uspostavljanje stvaralačkog ambijenta, preseljenog zatim u omanji prostor u Gavrila Principa. U sećanju publike ove inkarnacije galerije, ostale su mnoge izvrsne izložbe, kao i živi meteži na ulici. Avaj, ni ovo nije potrajalo, O3on je i odatle morao da izađe.
U zlo doba, jer došla je korona i urušila privredu, što je poljuljalo i Oranž studio, i dalje usmeren na poslovne partnere iz ove oblasti. Sva vrata na koja su zakucali ostala su zatvorena, a jedini velikodušan ispao je Dorćol plac, pozvavši kolege (po poletu) da se ovde nastane.
Uz redovnu „migracionu“ problematiku tumbanja opreme, O3onu je sledilo obračunavanje sa samim prostorom, dizajniranim izvan galerijskih pravila, s obzirom na to da se na Placu mahom organizuju koncerti, tribine i promocije. „Bela galerijska kocka“ nadomeštena je belim panelima, gde će 11. oktobra osvanuti radovi 30 najistaknutijih umetnika od više od 2.500, koliko ih je O3on promovisao tokom 20 godina postojanja.
Tako će u okviru postavke Samo kulturno, svoje poštovaoce privući Raša Todosijević, kao i Peđa Nešković, i Tadija Janjić, Magični čiča, Uroš Đurić, Vladimir Perić Talent, Aleksa Gajić, Futro, TKV… Biće tu mnogo prilika do 21. oktobra za susrete kreativaca iz najrazličitijih oblasti.
Da li su dve decenije dovoljne za praktični prikaz pokušaja promene kulturne klime, u korist udruživanju i davanju svog maksimuma za prosperitet Srbije, s umetnošću u prvom planu? Teško, jer živimo u okrutnom vremenu, bez podrške nadležnih institucija. Sreća je što znamo da će O3on da nastavi da nas spaja svojom uvek intrigantnom ponudom, ma gde našao konačno prebivalište i dobru luku za svoje nove poduhvate.
