27. septembar
Prvi put u Beču, poslom. Arhitektonski, Beč mi je mešavina Beograda, Novog Sada i Volstrita, tamo gde su posađene nove zgrade. I naravno, u komšiluku, zamak Belveder.
Pompezno, megalomansko – preteće – barokno zdanje Gornjeg Belvedera spomenik je Neupitnom Osećaju Sopstvene Veličine. U pitanju je – tipično, uz egipatske piramide, Versaj i nekoliko drugih sličnih atrakcija – jedan od najvećih materijalnih simbola nedostatka samorefleksije i normalnosti u ljudima.
Pravljen i korišćen kao rezidencija jednog od najtalentovanijih vojskovođa 17. i 18. veka, princa Eugena Savojskog, inače rođenog Francuza koji je zbog lične i karijerne osujećenosti pobegao kod neprijatelja, Belveder je lični kompleks i uobraženost u kamenu. Ako, kao što ide ona rečenica Gavrila Principa, ikakve „sjene“ lutaju bečkim dvorovima plašeći gospodu, onda to nisu duhovi jektičavih anarhista nego duhovi sujete, neograničene privilegije, beskrajnog ega i statusa. Belveder i svi njemu slični projekti, uključujući i moderne tajkunske palate, darvinistički su objekti ljudskog društva kao skupa životinja, paunovo perje „alfa“ mužjaka (u zaista ogromnoj meri mužjaka).
Neko bi rekao da bez toga nema postignuća i kreativnosti. Da su lična ambicija, status i dominacija najveće gorivo uspeha, u svakom pogledu. Hiljade robova je izgorelo na piramidama gradeći grobnicu za jedno ljudsko biće, ali vidi spektakl i domete ljudskog uma! Mikelanđelo je bio komercijalni art direktor katoličke kontrareformacije, sa Sikstinskom kapelom kao jednom od najboljih reklama svih vremena, da bi danas bila svetska kulturna baština.
Da, ali…
Isto gorivo lične ambicije je i u samom Belvederu (ali ne i sama zgrada) takođe na delu. Glavni razlog zašto svetski turisti hrle u zdanje nije ono po sebi nego Gustav Klimt. Zdanje je samo školjka za fizički mnogo manje, ali duhovno beskrajno veće postignuće: umetnost.
Kao i u Luvru, gužva je ispred ikonične slike, u ovom slučaju Klimtovog Poljupca; mobilni telefoni kao šuma kamera koja pokušava da uhvati neuhvatljivo, ne toliko zbog transcendencije, koliko zbog toga da možemo da se pohvalimo na društvenim mrežama. Status, opet, pun krug koji se zatvara u ograničenjima ljudske prirode, ali kao povod zdanje i slika ne mogu da budu različitiji.
Kreiranje i efekat umetnosti nas zavodi da gledamo dalje od svakodnevice, od drugih ljudi i njihovog odobravanja, od trivijalnosti egzistencije i materijalnog. Jedino materijalno u umetnosti su materijali od kojih je napravljena… ostalo je transcendentno. Bez Klimta, Belveder je samo lokalna atrakcija; s Klimtom, postaje globalna destinacija.
U uglu sobe s Klimtovim radovima, naša žena, redar. Tu je, kaže, već trinaest godina. Mirno, pristojno, bdi u uglu zdanja pravljenog da njoj i sličnima pokaže „njihovo mesto“ u poretku sveta, zaboravljajući na njega, ne misleći mnogo o njemu sem kao o radnom mestu, u bujici belosvetskih tela koja su se u tu sobu sjatila zbog tog poljupca, zbog tog zagrljaja, zbog tih nagnutih glava, zbog tog – u poređenju sa veličinom zgrade – mikroobjekta koji, nekako, u sebi, sadrži galaksiju svega onog što je najbolje u nama.
28. septembar
Teško mi je da se oduprem utisku – mada znam da Tolkin nije baš to imao u vidu, iako je Gospodar prstenova priča o užasima modernosti – da bi prstenovi koji su omađijali i vilenjake i patuljke i, na kraju, ljude, podla Sauronova kreacija, mogli da se tumače i kao metafora na moderni zabavno-marketinški kompleks.
Zajedničko im je to da i prstenovi i marketing smanjuju racionalnu kontrolu i stimulišu impulsivno ponašanje; ono što industrija zove „trka ka dnu moždanog stabla“, evakuaciju prefrontalnog korteksa i zakopavanje u navike, impulse i reflekse. Kao što i nosioci prstenova – razne velmože Srednjozemlja – gube sposobnost da vide realnost i postaju žrtve svojih bazičnih impulsa koji streme moći i bogatstvu, tako i moderni „mi“ – njegovo visočanstvo potrošač – postajemo otuđeni od sveta, od prirode, jedni od drugih, posebičeni i oslabljeni u svojim pohlepama i anksioznostima, pasivni i razjedinjeni, krijući se u sve većoj senci naših moždanih stabala, tamo gde koreni, beslovesno, dodiruju evoluciju.
„Jedan prsten da vlada svima“, zaista… Svevideće oko Saurona je napravljeno od piksela i bajtova i ima oblik tabele. Naš prsten slabosti je u našem novčaniku, četvrtast je i „iskovan“ je od plastike.
30. septembar
Jedna reč je postala mnogo popularna u današnjem svetu: „performativno“.
Nažalost, najčešće je koristimo u samo jednom smislu: kada želimo da kažemo da neko nešto radi samo zbog utiska, zbog privida, kao bajagi, da bi samo izgledalo da nešto radi, čisto zbog prezentacije, dok iza toga čuči neki drugi interes ili ništa…
Zato politika danas izgleda performativno jer postoji raskorak između reči i dela: političari se samo pretvaraju da misle to što kažu, britanski Bregzit je idiotski čin performativnog patriotizma koji je oštetio naciju. Poštovanje ljudskih prava, prirode, zakona, slobode medija, radnog i životnog balansa – sve nam danas deluje performativno. Gluma, foliranje, zamazivanje očiju, prazne reči…
Najčešće, jedino merilo koje za to imamo je šta kaže moć ili šta kaže masa: broj jedinki koje dele isti stav, kao i njihova kontrola ili podrška centrima moći. Drugim rečima, „opštepoznate istine“ i „normalno“ u najboljem slučaju mogu da budu samo „tipična“ ispoljavanja moći, ne i nekih nepromenljivih zakona prirode
Međutim, obično se ne zna da reč ima i drugo, mnogo ozbiljnije, važnije i suprotno značenje, uvedeno u moderne društvene teorije od strane lingviste Dž. L. Ostina. U ovom značenju, jezik ima „performativnu“ snagu, sposobnost reči da aktivno kreiraju stvarnost (ovo kao opozit „konstativnim“ izjavama čiji je cilj da tu stvarnost samo opišu). Čistog opisa, kaže Ostin, jednostavno nema; svaka izjava, svaki opis stvarnosti tu stvarnost na određeni način i kreira, uvodi u postojanje, materijalizuje. Izjava „ovo je riba“ znači da se neko prethodno dogovorio za postojanje termina „riba“ i da je uveo pravila za objašnjavanje šta to može da znači. Sve je u našim društvima performativno jer je stvoreno lingvističkim konsenzusom: šta je „rod“, „srednja klasa“, „normalno“ ili šta je „opštepoznata stvar“.
Sve je „opštepoznata stvar“ ili „normalno“ samo u glavama i grupama koje ovo prihvataju kao usvojeno merilo razmišljanja i ponašanja. Najčešće, jedino merilo koje za to imamo je šta kaže moć ili šta kaže masa: broj jedinki koje dele isti stav, kao i njihova kontrola ili podrška centrima moći. Drugim rečima, „opštepoznate istine“ i „normalno“ u najboljem slučaju mogu da budu samo „tipična“ ispoljavanja moći, ne i nekih nepromenljivih zakona prirode. Mi smo sami kreirali šta je „opštepoznata stvar“.
Naše „stvarnosti“ se uvek grade na živom pesku ubeđenja i interesa, koji se stvrdnjava jačinom vere, ponavljanjem i širenjem. Jezik je performativan jer kreira realnost i set pravila/narative koji moraju da se poštuju: zakone, običaje, kulture, ideologije, sisteme vlasti – ali i njihove suprotnosti, njihove promene. U tom smislu je svetac modernih levičara, Gramši, bio u pravu: glavno polje političke borbe je borba za narativ, borba za jezik, borba za reči koje proizvode ili ubijaju moć, koje prizivaju u postojanje i normalizuju ono što nam je potrebno ili što nam je korisno.
2. oktobar
Smatram – a o tome sam pisao i u tekstu o „Hiperbolidima“ iz Puteva oko znakova – da je danas najbolje mesto za vežbanje hrišćanske ljubavi prema bližnjemu svome, ujedno i najteže za to postignuće, sekcija komentara na medijskim portalima. Šokantno je koliko ljudi ne živi u sadašnjosti, neki ni u realnosti.
Komentari su nova dokumentarna fikcija modernog doba, eksperiment iz temporalne i faktografske izmeštenosti. Svaki tekst iznad njih je povod za citiranje istorijskih događaja i odgovornosti, ma koliko malo bili povezani sa sadašnjim. Kao da se svet, zemlje i ljudi nisu nimalo promenili u međuvremenu. Kao da nije bilo različitih napredaka, čak i pokajanja za nedela iz prošlosti. Ovi komentari nam kažu da promena nije moguća, da su prethodna dela i prethodni životi jedino što se meri, da transformacija ni praštanje ne postoje. Ova škola komentara je, suštinski, duboko nehrišćanska jer negira mogućnost iskupljenja.
Ona druga boravi u prostoru čiste fikcije koju danas nazivamo „teorijama zavere“. Ni taj izraz nije tačan, na ovaj način i nesvesno podrivamo zdrav razum, jer reč „teorija“ u nauci ima sasvim specifično značenje: korpus znanja baziran na proverljivoj i replikabilnoj evidenciji otvorenoj svima, koji sveobuhvatno objašnjava neku stvar. U tom smislu govorimo o teoriji gravitacije, elektriciteta, kvantne fizike ili evolucije. „Teorija“ je čvrsta strana stvarnosti.
Kada postoji nešto merljivih, proverljivih i replikabilnih dokaza, jake tendencije na bazi evidencije, ali još nemamo celu sliku, onda su u pitanju hipoteze. Ni ova reč ne znači „sumnjam ’nako“, „došlo mi“, „svi kažu“, „verujem“ i „zar nije očigledno“. Čista sumnja i nagađanje bez merljivih i proverljivih dokaza je samo to: sumnja.
U tom smislu, „teorije zavere“ ne bi smele da se tako zovu – čak ni „hipoteze zavere“; to su samo „fikcije zavere“ ili „narativi zavere“, ako ćemo da budemo neutralni… I kao i sve fikcije, najčešće bazirane na arhetipskim obrascima dramske strukture priče, one su klišeizovane: zli dušman („oni“), časni heroj („mi“), zlo delovanje (obično pokoravanje, otimanje ili kontrola), borba između dobra i zla za otklanjanje pretnje, pobeda i radovanje ili gubitak i tragedija.
„Teorije“ zavere su moderna narodna predanja, mitovi elektronskog doba. Iz kojih, kako znamo, u ovom prostoru neznanja i slepila za realnost, niko ništa nikada ne nauči…
