„Četvoročlana banda“ bilo je ime nadenuto grupi od četvoro visokih kineskih rukovodilaca tesno povezanih s nekim od najradikalnijih mera donetih tokom Kulturne revolucije. U sveopštoj borbi za nasleđe nakon smrti Mao Cedunga oni su se našli na poraženoj strani; potom su uhapšeni, osuđeni za niz krivičnih dela i poslati na robiju.
Pedeset godina kasnije, na sceni je nova Četvoročlana banda: Kina, Iran, Severna Koreja i Rusija. Ove zemlje nisu u formalnom savezništvu koje bi ih obavezivalo da brane jedna drugu. Ali jeste reč o bliskosti iniciranoj zajedničkom antipatijom prema postojećem, Amerikom predvođenom međunarodnom poretku, a podrazumeva uzajamnu vojnu, ekonomsku i političku podršku.
Ova Četvoročlana banda na domaćem planu nastoji da spreči širenje zapadnog liberalizma, ispravno ga videći kao pretnju po njihovu moć i njihove autoritarne političke sisteme. Grupa se protivi američkom liderstvu na međunarodnom planu i normama za koje se Sjedinjene Države i njihovi partneri zalažu, a iznad svega njihovom protivljenju prisvajanju teritorija drugih zemalja pretnjom silom ili njenom upotrebom.
Vezana trgovina
Uzajamna podrška koju pripadnici ove bande pružaju jedan drugom ima različite forme. Neposredno pred invaziju na Ukrajinu u februaru 2022. Kina i Rusija potpisale su sporazum kojim se proklamuje prijateljstvo „bez granica“, uključujući i rusku podršku poziciji Kine po pitanju Tajvana. Otad Kina po pitanju rata u Ukrajini insistira na onome na čemu i Rusija, kriveći NATO za njegovo izbijanje i dajući dodatni zamah ruskoj kampanji širenja dezinformacija.
Na ekonomskom planu, Kina se protivi sankcijama uvedenim Rusiji zbog napada na Ukrajinu; najveći je uvoznik iranske nafte; i već dugo subvencioniše Severnu Koreju. Na vojnom planu, Rusiju Iran snabdeva raketama i dronovima, Severna Koreja joj šalje artiljerijsku municiju, dok joj Kina, reklo bi se, obezbeđuje dualne tehnologije (one koje se mogu koristiti i u civilne i u vojne svrhe, prim.) i industrijske inpute s vojnim primenama, koje Amerika i njeni saveznici pokušavaju da drže podalje od ruskih ruku. Rusija zauzvrat ovim trima zemljama pomaže da unaprede svoje nuklearne, raketne i podmorničke programe, i s njima razmenjuje podatke o zapadnim sistemima naoružanja u koje je uvid stekla tokom rata u Ukrajini.
Na nevolju, nijedna pojedinačna ni jednostavna mera neće biti dovoljna da bi se ovom savezništvu pariralo. Za razliku od situacije s početka sedamdesetih godina, kada su SAD kinesko-sovjetske tenzije iskoristile kako bi Kinu okrenule Zapadu, danas ne postoji diplomatski način da se eksploatišu slabe tačke u odnosima dve zemlje. Situaciju dodatno komplikuje to što je Kina temeljno drugačija u poređenju s ostale tri članice grupe. Ona je integrisana u globalnu ekonomiju i vodeći je trgovinski partner mnogih zemalja iz zapadne bezbednosne orbite. Pokušaji da se Kina ekonomski izoluje ili da se spoljna trgovina i investicije iskoriste kako bi se uticalo na njeno ponašanje imali bi limitiran uticaj.
Kina je slučaj za sebe i po tome što ne teži toliko tome da sruši postojeći međunarodni poredak koliko da ga preoblikuje i prilagodi vlastitim spoljnopolitičkim ciljevima. Iran, Severna Koreja i Rusija daleko su manje integrisane u globalnu ekonomiju, mada imaju jedna drugu kao uvoznike i tržišta, a Iran i Rusija imaju i druge trgovinske partnere. Indija je, recimo, i dalje veliki kupac ruskih energenata i ruskog naoružanja. Desetine zemalja takozvanog Globalnog Juga odbija da osudi rusku agresiju na Ukrajinu ili se priključi režimu sankcija uvedenih Rusiji.
Dijalog, odvraćanje i – s vremena na vreme – uveravanje potrebni su kako bi se uticalo na kinesko ponašanje i iskoristila zainteresovanost Pekinga da zadrži pristup tehnologijama i tržištima širom sveta
Severna Koreja najizolovanija je od ove četiri zemlje, ali njena ranjivost usled sankcija ograničena je kineskim interesom da spreči njen kolaps, jer Kina strahuje od nestabilnosti na svojim granicama i mogućnosti ujedinjenja dve Koreje u jednu državu, čvrsto povezanu sa Zapadom. S obzirom na njenu zavisnost od severnokorejske artiljerijske municije, i Rusija bi verovatno režimu Kim Džong-una u slučaju potrebe pružila veću pomoć.
Da bi se nosile s ovim izazovom, SAD bi, u koordinaciji s Južnom Korejom, mogle da razmotre popuštanje sankcija u zamenu za korake koji bi vodili sužavanju obima severnokorejskih nuklearnih i raketnih programa. Bliske veze između SAD i Južne Koreje mogle bi da odvrate Severnu Koreju od agresivnih namera.
Kada je o Rusiji reč, ne sme se dozvoliti da odnese prevagu u Ukrajini. Ovo zahteva očuvanje dugoročne vojne podrške Ukrajini, uz istovremene bezbednosne garancije i očuvanje perspektive članstva u Evropskoj uniji, što bi Vladimiru Putinu poslalo poruku da greši ako misli da može da izdrži duže od Zapada. To ne bi donelo mir, ali bi moglo da stvori uslove da se diplomatskim putem stigne do prekida vatre i sačuva ukrajinska nezavisnost. Ostajanjem uz Ukrajinu bi se i Kini demonstriralo da ne očekuje kako će s Tajvanom moći da čini što joj je volja.
U slučaju Irana, dugoročni prioritet mora biti da se – diplomatskim putem, pretnjom vojnom silom, ili njenom upotrebom – osigura da ne razvije nuklearno naoružanje. Neposredni ciljevi trebalo bi da budu obuzdavanje podrške Teherana svojim proksijima koji izazivaju nevolje širom Bliskog istoka (što je, mora se priznati, lakše reći nego učiniti), kao i to da se spreči da rat Izraela i Hamasa preraste u širi regionalni konflikt (što Iran, s obzirom na izazove s kojima se suočava na unutrašnjem planu, verovatno i ne želi).
Američki cilj nije promena režima, već promena politike, ako ni zbog čega drugog a ono zato što je promena režima nedostižan cilj, i što bi pokušaj te vrste Četvoročlanu bandu mogao da navede da se uzdržava još manje nego sada
Kina je najkomplikovaniji izazov u ovoj četvorci, s obzirom na strateške ambicije koje ima i spremnost da svoj ekonomski uticaj i vojnu moć koristi za ostvarenje zacrtanih ciljeva. Dijalog, odvraćanje i – s vremena na vreme – uveravanje potrebni su kako bi se uticalo na kinesko ponašanje i iskoristila zainteresovanost Pekinga da zadrži pristup tehnologijama i tržištima širom sveta.
Kontrateža je ključ
Amerika i njeni partneri moraju da imaju na umu da će ovo novouspostavljeno savezništvo opstati i da će moguće biti i produbljeno. Ovo ne eliminiše potrebu diplomatskih kontakata, koji su sredstvo, a ne usluga. Diplomatija je tu da potcrta poruku da američki cilj nije promena režima, već promena politike, ako ni zbog čega drugog a ono zato što je promena režima nedostižan cilj, i što bi pokušaj te vrste Četvoročlanu bandu mogao da navede da se uzdržava još manje nego sada.
Američki i zapadni uticaj biće i refleksija snage Amerike i Zapada. Ovo podrazumeva neophodnost da se ojača baza namenske industrije širom SAD, Evrope i indo-pacifičkog regiona, te da se vojni kapaciteti ojačaju i integrišu kako bi bili pripravni za mogućnost izbijanja konflikta u više delova sveta istovremeno. Povrh toga, Zapad mora da uspostavi i lance snabdevanja kritičnim sirovinama tako da u tom pogledu ne zavisi od ove četiri zemlje.
SAD moraju i da modernizuju svoj nuklearni arsenal kako bi parirale masovnom jačanju nuklearnih kapaciteta Kine (i neprekidnom razvijanju onih Severne Koreje), te odgovorile na mogućnost da važenje sporazuma Novi START s Rusijom, koji ističe 2026, ne bude produženo. Na domaćem planu, Amerika bi trebalo da redukuje enormni dug (sada veći od njenog bruto društvenog proizvoda) i spreči da njene unutrašnje podele utiču na međunarodne obaveze zemlje.
Ključna alatka u pariranju Četvoročlanoj bandi ipak je efikasno okupljanje na suprotnom polu. Srećom, mreža savezništava i partnerstava u Evropi i u indo-pacifičkom regionu već postoji. SAD moraju da obezbede prisustvo i predvidljivost na nivou koji takvi odnosi zahtevaju. Američki partneri, pak, moraju da više doprinose zajedničkoj odbrani i da svoju politiku usklađuju u meri potrebnoj da bi se odgovorilo na izazove s kojima se suočavaju. Uključujući i one oličene u Četvoročlanoj bandi.
