Sedam godina od početka izgradnje nove autobuske stanice u glavnom gradu, građani Srbije imaju samo polazište, budući da još uvek nedostaje glavna zgrada. U nedostatku reči kojom se u srpskom jeziku označava objekat ni na nebu ni na zemlji, privremeno ćemo ga imenovati „v. d. autobuske stanice“.
Obećanje, koje je pre nekoliko dana dao gradonačelnik na svečanom otvaranju nečega što ne postoji, možemo shvatiti samo kao – blago rečeno – još jedan bezobrazluk prema građanima. U maniru iskusnog šibicara, vešto je odvlačio pažnju okupljenih budalastim informacijama, na primer da će kroz dve do tri godine Beograd imati autobusku stanicu kojoj će u Evropi biti ravna samo ona u Lisabonu. A to zdanje u novobeogradskom bloku 42, s kojim bi trebalo da se ramene najlepše zgrade autobuskih stanica Evrope, još nije ni počelo da se gradi. Uostalom, ni metro nije krenuo u izgradnju, a već su se uveliko za potrebe naprednjačke izborne kampanje prodavale karte.
I tako, otvaranjem nečega čega nema, nečega što je na dugom štapu, ponavlja se film koji smo već gledali dok se gradila železnička stanica Prokop, koja je i dalje u v. d. stanju sa montipajtonovskim nadimkom Beograd Centar. Prokop nikada neće biti centar, jer da bi nešto bilo centar mora biti u središtu, a ne na obodu. Beograd na vodi nikada neće biti grad, već kompjuterska animacija, iluzionistička podvala kojom se pljačkaju građani.
U Srbiji će doći do promena nabolje tek kada na svakih stotinu građana bude po jedan Aleksandar Obradović iz Krušika
Trenutno je u funkciji „privremena“ upravna zgrada, kako je objasnio gradonačelnik, dok će nova prema najavama biti gotova do 2027. godine. Negde se pominje i mnogo bliži rok – do kraja ove godine. Verovatno su te zbunjujuće vremenske odrednice u funkciji relativizacije rokova, bez namere da se oni sasvim tačno utvrde, i na taj način obavežu naprednjačku vlast na odgovornost.
Ono što nije sporno jeste činjenica da Beograd više nema ni Glavnu železničku, ni Glavnu autobusku stanicu u centru grada. U svim evropskim prestonicama glavna stanica je u centru, dok smo mi našoj beogradskoj otpevali „A sad, adio“. Najpre su otišli vozovi, a od nedelje, 29. septembra, iz središta prestonice prestali su da saobraćaju međugradski i međunarodni autobusi. Svedoci smo opšteg haosa i rasula u kojem se odvija, i u kojem će se tek odvijati život, kako u Beogradu, tako i u čitavoj Srbiji. Cvetaće korupcija, vrednost građevinskih i ostalih radova prelaziće astronomske visine u odnosu na početna predviđanja, lažiraće se izbori, propaganda će dobijati neslućene razmere. Građani, degradirani u podanike, biće još više manipulisani i ponižavani.
I na ovoj privremenoj autobuskoj stanici u Beogradu, kao i na svim ostalim stanicama u Srbiji, postoji obaveza kupovine peronske karte. Za iznos od tri stotine dinara, kolika je cena na novom polazištu u bloku 42, koje od milja zovemo „v. d. autobuske stanice“, ne dobija se baš ništa, čak ni upotreba toaleta. Što je samo još jedan vid pljačke građana, istina benigniji od lažiranih računa EPS-a.
Problema u Srbiji je bezbroj. Jedan od njih je i populacija koja kritikuje opoziciju, a nije iz redova naprednjaka. To su oni koji baš ništa ne bi da rizikuju, dežurni lajavci iz salona. Posle svakih demonstracija očekuju revoluciju koju će neko drugi umesto njih da izvede. To su oni koji se nikada ne suočavaju sa pitanjem u čemu je njihov doprinos da ovom društvu bude bolje. Šta su to oni rizikovali? Postoji li trenutak kada nisu bili maskote, kada su izašli iz mišjih rupa i stali na crtu?
U Srbiji će doći do promena nabolje tek kada na svakih stotinu građana bude po jedan Aleksandar Obradović iz Krušika.