Gradić Pejton na Čuburi, bio je prvi zanatsko-trgovinski centar u Beogradu, izgrađen 1970, kada je arhitekta ljupke naseobine drvenih kućica, Ranko Radović, za to remek-delo dobio Oktobarsku nagradu. Mnogo puta koloniji sitnih preduzetnika pretilo je rušenje, kako bi se na njenom mestu napravila garaža, a onda je Gradić pušten da sam od sebe propada, skupa sa zanatima.
Stabla drveća koje je Radović zaštitio projektom ipak su ga nadživela, čineći zelenu oazu u srcu izbetoniranog Vračara.
Dva kilometra odatle, na tromeđi Svetogorske, Nušićeve i Terazija, nastalo je Čumićevo sokače, kao prvi pravi tržni centar u prestonici, i arhitektonski simbol devedesetih, sav u mermeru, metalu i staklu. Mediji su ga nazivali beogradskim Sohoom, dok ga je čaršija povezivala sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, kao jednim od vlasnika tada prestižnih butika. Ipak, Sokače je zapustelo nakon otvaranja TC Milenijuma, Siti pasaža, Staklenca…
Štroka i nemar zavukli su se u prolaze ovog trgovinskog kvarta, a onda je, krajem 2010, modni tandem Punkufer pokrenuo inicijativu njegovog oživljavanja, što je rezultovalo stvaranjem Dizajn distrikta. Međutim, ma kako se zakupci trudili da zakrpe rupe, umetnički obrade popucale mermerne ploče, privuku klijentelu angažmanom na internetu, Distrikt je i dalje prazan, pružajući estetski utisak ruine. Jedino što fali u toj turobnoj slici, jesu beskućnici koji su noćivali pod staklenim krovom dokle god je kapija bila otključana nakon isteka radnog vremena radnji unikatnih modnih proizvoda.
Tržni centar Trg republike, poznatiji kao Staklenac zbog vrste materijala od kog je sazdan, danas je pandan Dolini gladnih u Novom Beogradu, zbog enormnog broja fast-food restorana u prizemlju. I to je naizgled jedino što radi punom parom: dve trećine Staklenca napušteno je zbog periodičnih najava rušenja, tokom niza prethodnih decenija. Trenutno je povod „lažne uzbune“ izgradnja metro stanice, što se „opet odlaže, zbog probijanja budžeta“, kako tvrdi jedan od zakupaca.
Kockarnice rade punom parom
Simbolično u odnosu na ovu vrstu hazarda, funkcioniše i drugi probitačan sadržaj, vidljiv pretežno noću: na prvom spratu Staklenca nižu se kockarnice. „A u ‘ono’ vreme, ovde je bila Galerija Remont i sijaset kultnih klubova“, može se čuti i poneki nostalgični komentar.
TC Sremska mnogima deluje kao najtužnija tranzicijska priča, jer sude po zarđalim armaturama što oglodani štrče iz betonskih terasa, kao i po mraku u koji je zavijena još jedna od preteča današnjih šoping-molova. I ovaj centar guši se u teškim mirisima raznih kuhinja što se konzumiraju s nogu, ali mu redovi pred šalterima bar daju privid života.
Na prvom spratu Staklenca nižu se kockarnice. A u „ono“ vreme, tamo je bila Galerija Remont i mnogo kultnih klubova. TC Sremska deluje kao najtužnija tranzicijska priča i po mraku u koji je zavijena
Tu iluziju podržava i fotokopirnica na avetinjski praznom prvom spratu, jer radi kao dragstor, ali i Srednja škola „Milena Pavlović Barili“, koju pohađaju i internacionalni đaci, prateći trendove migracija. Od bede ostatka kompleksa mlade Ruse, Kineze… štite plastične zelene girlande.
Siti pasaž na Obilićevom vencu, otvoren 1993. kao prvi poslovno-tržni centar u prestonici, tranziciju je preživeo stavljajući naglasak na sitne biznise, dok je trgovini posvećeno tek nekoliko radnji. Ostali lokali su frizeraji, saloni lepote, turističke agencije.., čije usluge nisu previše popularne osim uoči letnjih odmora, novogodišnjih praznika i sličnih svečanih prilika.
„I u sezoni matura primetan je veći promet, a tada se zakupljuju i sada prazni prostori, po sasvim razumnoj ceni“, kaže prodavačica pozamanterije. Dignitet centra ipak je sačuvan, verovatno zahvaljujući boljoj organizaciji stanara, pa radi i maleni lift od stakla, s pogledom na puste hodnike.
Moguće sašiti i mantiju
TC Milenijum, dobro skriven između gradskog korzoa i Obilićevog venca, predstavlja presedan u odnosu na opisane kosturnice ranijeg života, obeleženog većom jednakošću građana. Ali, on se danas izvlači na ponudu luksuznije robe, markirane nepoznatim pa i turskim brendovima, dok dojam raskoši podvaljuje i radnja crkvenog mobilijara, uključujući i izrezbarena postolja za relikvije. Notu ekskluziviteta upriličuje i mogućnost izrade mantila od skupocenog brokata.
Ipak, najveće gužve stvaraju se oko hrane, u najrazličitijim oblicima, od kolača do kineskih specijaliteta, pa sve skupa liči na praktičnu primenu populističkog gesla „hleba i igara“, i danas aktuelnu, ali u vidu šoping-molova. Zbog smene trendova pristupa kupovini, devastirani su i pobrojani tržni centri, i svi oni na periferiji, naravno – ne tako glamurozni ni u samom startu.
Za tu šokantnu promenu odgovorna je ekonomska logika, kako kažu stručnjaci. Naime, u eri našeg Gradića Pejtona, u razvijenijem svetu uveliko su nicali šoping-molovi, nepristupačni ovdašnjem tadašnjem finansijskom kapacitetu. Devedesetih, u novom talasu modernizacije trgovine, spojene sa biznisom, država je igrala na kartu prodaje lokala pojedincima, jer imala je preča posla od održavanja onog što je izgradila.
Stoga i nije moglo biti reči o „optimizaciji šoping iskustava“, koja se danas primenjuje, pa se u današnjim molovima može sve obaviti ekspresno. Veće zadovoljstvo mušterija, a time i veći promet, garantuju i sadržaji poput kafića, bioskopa, teretana, što tim gradovima u malom omogućava da budu i sastajališta, i mesta celodnevnog boravka.
Zapravo, izgradnjom Delta sitija počela je nova epoha – kupoholije, dopuštajući propast starih trgovačkih Meka u korist nicanja novih i novih Diznilenda. Naš vrhunac trenutno je TC Galerija u Beogradu na vodi, sa oko 200.000 korisnih kvadrata, suviše velik ili suviše skup (ili ozloglašen) da bi bio posećen u vidljivoj meri. Stoga je još nejasnije zašto je bivši, ipak humaniji koncept napušten, a njegovi reprezenti urušeni.
„Šoping-molovi su najočigledniji i najrasprostranjeniji ’izum’ konzumerizma. Oni su istovremeno i simbol neoliberalnog osvajanja sveta i globalizacije, što u isti mah znači i monopol ukusa, vrednosti i materijalne koristi određenih velikih firmi“, za Radar kaže Jelena Đorđević, univerzitetska profesorka.
Sve to je povuklo masovno nestajanje malih proizvođača, sa specifičnim kulturološkim odlikama, a doprinelo „unifikaciji sveta“ i trendu okretanja imućnima. „Na svim planovima, u komercijalnim delatnostima, turizmu, pa čak i u obrazovanju, trend je da se sve radi i stvara za bogate i to se više i ne krije“, profesorka zaključuje.
Krupni kapital krojač je novih prilika, smatra i Kori Udovički, danas na čelu Centra za visoke ekonomske studije u Beogradu (CEVES), a nekad ministarka energetike i guvernerka Narodne banke Srbije. Krupni kapital vrši procene gde bi mogao da utoli svoj apetit za profitom, ne mareći „ako negde već postoje neke cigle oblikovane u tržne centre“. „To ubija date objekte, ali i naše trgovce i stvaraoce, prateći obrnutu logiku od one koja te ljude i njihove mušterije stavlja u centar ekonomskih politika“, izričita je Udovički.
Osim pobrojanog, šoping-molovi su i naše nove crkve, parkovi zabave, a zamenjuju i šetnju u prirodi, kako Đorđević zapaža. „Kad se neki novi otvori, svi idu da ga vide kao da je to neko novo čudo, a ispostavlja se da je isti kao i svi drugi i, najčešće, potpuno neprilagođen prosečnom kućnom budžetu“, ona dodaje. A kada bi nam ti artikli bili dostupniji, svi bismo bili isto odeveni i obuveni, budući da je i ponuda jednoobrazna.
Sve jedno te isto
I lokali jedni drugim sliče, pa kupac ne zna da li je u Parizu, Beogradu, Kragujevcu, Nišu.., ograđen od realnosti i nazivima svetskih konfekcijskih giganata, jedinih platežno sposobnih da pokriju cenu zakupa, mišljenje je profesorke. „Uzburkanost pijaca ili ulice sa mnogim različitim radnjama, sada zamenjuju prazni prostori, sterilni, lišeni susreta i ljudskog kontakta, jer oni su i snažan simbol otuđenja“, kaže Đorđević. Pa ipak, sve su prisutniji, i u „ovoj zemlji siromašnih“.
Razlog je jasan svakom ko hoće da gleda. Epidemijom tih pomodnih jednokratnih čudesa, podmiruje se investicioni kapitalizam, što ga jedinog i poznajemo, dok se hiljade i hiljade hektara novoizgrađenih stambenih četvrti infrastruktuira radnjama, na jednostavan i profitabilan način.
„Ali, iza te sve masovnije pojave, najčešće stoji namera vlasti da dokazuje neprekidni rast standarda građana, što dugujemo njenoj genijalnosti da nas dovede do savršene budućnosti. Ta budućnost je oličena i pretvaranjem otvaranja svakog tržnog centra ili inostranog lanca – u epohalni događaj“, Đorđević ističe.
Problem nije u tome što su vlasnici lokala neodgovorni, osim kad je reč o lokalima u vlasništvu Grada, već što im je gradska politika oduzela kontekst i smisao, ne pružajući ni soluciju održivog razvoja
Kori Udovički
Blizu je najverovatnijem naše podozrenje da se u celoj stvari „radi o pranju para“, pogotovo u kontekstu „udvoričke politike rasprodaje zemlje i resursa investitorima, i to u zemlji u kojoj su kriminal, mafija i vlast, jedno te isto“, apostrofira profesorka.
Protiv takvog diskursa ništa nije mogla prevaziđena taktika grupisanja radnji u tržne centre, jer i oni su bili unapred osuđeni na propast, kako Đorđević primećuje. Jer, em su bili iznad finansijskih mogućnosti novih malih firmi, izniklih naglo u domaćem postsocijalističkom kapitalizmu, em su, kao izolovane jedinice, mušterije lišili tradicionalnog užitka kupovine na ulici.
„Naši veliki graditelji-uništitelji pokušavaju, i nažalost, uspeće, da unište i otvorene zelene pijace kao što su učinili sa monstruoznom građevinom na bivšoj Palilulskoj pijaci“, Đorđević apeluje.
U sveopštoj stihiji, koja ima masku plana, nameće se kao nasušna bar neka regulacija urbanog srca grada, makar i merom prinude da vlasnici lokala u postojećim tržnim centrima te prostore upriliče i koriste, ili da ih sve otuđe, tj. prepuste Gradu, pa da se pomenuti konglomerati zaista i sruše.
„Takva politika bila bi prebacivanje odgovornosti na žrtvu, i to nije ni fer a ni svrsishodno ako ne nudite neku alternativu, tj. viziju i instrumente da se ona realizuje“, smatra Udovički. „Problem nije u tome što su vlasnici lokala neodgovorni (osim kad je reč o lokalima u vlasništvu Grada), već što im je gradska politika oduzela kontekst i smisao, ne pružajući ni soluciju održivog razvoja za one koji imaju volje i ideje da ga ostvare“, ona podvlači. „Ovako, samo bi se ubrzalo stvaranje pustoši“, njen je zaključak.
Vlast za kršenje pravila
Premda smo od razvijenog sveta odvojeni po raznim aspektima, pa i brojem građana pod pretnjom gladi, volimo da pogledamo „preko tarabe“, da bismo našli modele rešenja, prilagodljive srpskim uslovima. Ali, i tu primećujemo različite predloške, od „pustošenja centara gradova u SAD, usled nesputane logike krupnog kapitala“. „Ali tamo gradske vlasti sada ulažu značajna javna sredstva, udružujući ih sa privatnima, da se takvi kvartovi vrate u život“, Udovički daje primer.
S druge strane, „Evropa je puna gradova koji su i te kako umeli da usmere svoj razvoj, a mi smo u Evropi“, ona zapaža sarkastično. Pa, imamo li mi neku ideju razvoja? Prema informacijama kojima Udovički raspolaže, a potiču iz „pouzdanog izvora“, „beogradski oci upravo su tražili od investitora da naruši urbanistička, estetska i etička pravila da bi mogli da im naplate za više kvadrata“.
Od bilo kakve intervencije u ranijim tržnim centrima, uključujući i ustupanje lokala umetnicima po receptu Dizajn distrikta, naši vladaoci ne bi imali nikakvog ćara. Zato možda gledaju i da se domognu vlasništva nad zemljištem na kome će nešto novo i „glamurozno“ da nikne, a gde će „igre“ prevagnuti nad „hlebom“.
