Još pred pandemiju 2020. godine, koja nas je dodatno sludela, tvrdio sam – na osnovu istraživanja vršenih od 2014. i povratka na sistem sa dominantnom strankom, da smo ozbiljno oboleli. Naš društveni organizam istovremeno je napadnut od četiri vrste antidemokratskih virusa: bremena autoritarnog nasleđa i idolatrije vođa, protodemokratskih vrednosti, klime nepoverenja, kao i dominantnog duha političke pasivnosti i ignorancije.
Težina autoritarnog nasleđa
Breme autoritarizma i dan-danas nesmanjeno pritiska naše ponašanje. Tako, recimo, još istraživanje Demostata iz 2016. godine pokazuje da se sa tvrdnjom da je ovoj državi potreban jak vođa kome će narod verovati i koga će slediti, i to bez pogovora, slaže natpolovična većina anketiranih (54 odsto), dok je sa tvrdnjom da je stanje u zemlji toliko teško da se može rešiti jedino ,,čvrstom rukom”, saglasno tek nešto manje – 45 odsto ispitanika.
Frustrirajuće visok je i natpolovični zbirni udeo građana koji se ili slažu (27%) ili se praktično ne određuju (dalja trećina), prema tvrdnji da je imati jakog vođu na vlasti dobro za Srbiju čak i ako taj lider ne poštuje pravila. Naravno, pod uslovom da vešto vlada opravdanjima svojih postupaka (Lutovac, 2017). Očito, na delu je razorna kombinacija bremena autoritarnog nasleđa i prirode uspostavljenog režima.
(Ne)demokratske političke vrednosti
Kada je o bazičnim demokratskim vrednostima reč, moglo bi se zaključiti da, iako su pristalice povratka na staro i restauracije otvoreno nedemokratskog poretka danas u Srbiji retke, demokratija još uvek nije postala „jedina igra u gradu“.
Naime, reinterpretacijom nalaza istraživanja mogla bi se formulisati tri stava.
- Veoma je rašireno nezadovoljstvo funkcionisanjem krhkih institucija višepartijske demokratije, kao i njenim ostvarenim razvojnim učincima.
- Raširen je potencijalno opasan i razoran stav da je u nekim situacijama nedemokratska vlada bolja, uspešnija od demokratske.
- Dodatni problem predstavlja dominanto uverenje da „mi i nismo društvo i ljudi zreli za punu demokratiju“. Posledično, radi se o društvu neotpornom na njeno autoritarno iskrivljavanje, populističku demagogiju i „meki“ paternalizam.
Posebno važan je nalaz da postoji visoka korelacija između prihvatanja određenih političkih vrednosti i ambivalentnog odnosa prema demokratiji.
U istraživanju CeSID-a iz 2014. godine koristili smo sedam različitih vrednosnih matrica, koje su se ticale odnosa prema tradiciji, konformizmu, autoritarnosti, verskoj toleranciji, nacionalizmu, regionalizmu i decentralizaciji.
U najvećem razilaženju sa prodemokratskim stavom je posedovanje autoritarne matrice.
I građani koje definišemo kao nacionaliste imaju četiri i po puta manju sklonost ka demokratiji kao poretku u odnosu na one koje definišemo kao nacionalno tolerantne.
Za demokratiju dolaze bolji dani, odnosno krug pristalica demokratije će se širiti tek sa jačanjem neautoritarnosti, nacionalne i verske tolerancije, nonkoformizma i sklonosti decentralizaciji i regionalizmu.
Nepoverenje u institucije i aktere
Poverenje u državne institucije, uz izuzetak vojske, na nivou je ispod 50 odsto, a posebno je zabrinjavajuće što u najvažniju instituciju reprezentativne demokratije, Narodnu skupštinu i u stub vladavine prava, sudstvo – poverenje ima približno tek svaki treći građanin. Najgore u gotovo dvodecenijskom istraživačkom kontinuumu stoje, najuticajnije inače, političke partije .
Prezrene političke elite
Sudeći po nalazima istraživanja Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka iz 2017. godine, devet od deset građana smatra da je među političarima zabrinjavajuće raširena korupcija, dok slovima i brojem svega jedan odsto smatra da korupcija kod političara gotovo ne postoji.
Tri četvrtine građana Srbije smatra da većini političara nije stalo do naroda – tek svaki deseti ne misli tako.
Sedam od deset njih smatra da je većini političara stalo samo do onih koji su bogati i moćni.
Posledično, kvalifikovana, dvotrećinska većina smatra da se političarima ne može verovati.
Neuverljivi civilni sektor
Istovremeno, poverenje u NVO i sindikate kao instrumente učestvovanja građana u političkom odlučivanju je na niskom nivou – u njih kao kanale promocije i zaštite sopstvenih interesa veruje u značajnoj meri tek približno petina građanki i građana. Odnos građana prema njima ukazuje dakle na ispražnjeno političko polje između vlasti i građana, odnosno na veliki prostor za populističko mobilisanje i „direktnu vezu“ vođe i podanika.
Mediji kao sluškinja tajkuna i politike
Za populističke režime, ideja pluralističke debate između suprotstavljenih gledišta suprotna je njihovom shvatanju homogene, uniformne narodne volje. Populisti stoga teže da eliminišu posrednike i vrlo često da se „otarase novinara“ (Miler, 2017).
Spin diktatorima su stoga mediji potrebni samo kao transmisioni mehanizam njihovih političkih poruka, a ne i kao slobodni entiteti koji te poruke kritički preispituju.
Ključnu negativnu posledicu uspešnog „minulog rada“ nastojanja politike da kolonizuje medije predstavlja činjenica da među građanima preovlađuje mišljenje da se medijima ne može verovati.
Nedospelost do politike
Sva istraživanja vršena u poslednje dve decenije otkrivaju da dominantnu skupinu čine pasivne političke analfabete – osobe lišene uticaja na politiku i uz to indiferentne i politički površno obaveštene i zainteresovane osobe. Nizak politički kapital i motivacija potvrđuju ocenu o nedospelosti do (participativne) politike.
U osnovi dominantne kulture političke pasivnosti su dva osnovna razloga: (1) duh pasivnosti i očekivanje da će sve probleme da reše država i vođa i (2) nedostatak razvijenog kulturnog obrasca i dominacija poluintelektualaca, pri njenim vrhovima.
Ima li nam leka
Nema lakog leka od boljke populizma. Terapiji moraju prethoditi anamneza i dijagnoza. Anamneza bolesti se može sažeti u stav da je u osnovi populizma sistem uzajamnog varanja u kome učestvuju vođe, ali i infantilni građani nespremni da odrastu i prestanu da tragaju za liderom koji će ih osloboditi tereta odlučivanja. Dijagnostičku istraživačku trilemu čine pitanja: kako izaći iz paklenog populističkog kruga koji čine (1) sopstvena politička neodraslost, (2) neverica u institucije i društvene aktere i (3) potraga za vođom i skrivanje iza njega. Bar dok se to kako-tako isplati.
Kombinovanjem tri leka: kritičkim obrazovanjem i refleksijom, negovanjem nežne i osetljive kulture dijaloga i tolerancije i aktivnom građanskom participacijom leči se uspešno letargija kao prvi simptom pada u populističku pošast.
Na drugoj strani, ko god ne uđe u (mutnu) vodu „demokratske javnosti“ neće ni naučiti da pliva – ostaće politički neplivač i potencijalna žrtva i davljenik.
Obrazovanju za demokratiju primerene su samo otvorene, interaktivne metode u kojima lider ne reciklira već višestruko rabljena znanja nego se postavlja u poziciju „učitelja neznalice“ – onog ko ne pretenduje da zna sve odgovore već podstiče traganje za njima.
Recept za odvikavanje od populističke „demokratske boljke“, korupcije i klijentelizma jeste snaga pravila i čvrste procedure kontrole i nadzora.
Pošto smo gotovo svake godine suočeni sa nekakvim izborima, za početak bismo sebi mogli da postavimo pitanje: imamo li pravo da znamo ko su (i koga su to do sada usrećili) i ko predlaže i plaća one koji nam se nude na političkoj trpezi?
Tek je time, po mome sudu, put do izlečenja zaista otvoren.
