Verovatno je jasan pokazatelj kvaliteta i trajne relevantnosti kada se tekst o televizijskoj seriji koja je trijumfovala na dodeli Emi nagrada optereti opsežnim razmišljanjem o piscu izvornog romana. Džejms Klavel (1921–1994) bio je Britanac rođen u Australiji, nepovratno formiran periodom koji je proveo kao ratni zarobljenik u Singapuru. Četiri godine bio je izložen najgorim manifestacijama japanskog identiteta, dok je još bolje upoznao i korumpiranost zapadnog, navodno civilizovanog čoveka kada se zatekne u bazično preživljavajućem stanju svesti kojem se ne može nazreti kraj. Tako, postao je ideolog individualizma i ekonomskog snalaženja koji će nekoliko decenija kasnije autorki Pobunjenog Atlasa Ajn Rend slati primerke svojih romana s posvetama ispunjenim poštovanjem.
Elem, Klavel se posle Drugog svetskog rata oženio glumicom i, posle nekoliko godina korišćenja mogućnosti da se iznutra spozna mehanizam filmske industrije, preselio u Ameriku i postao holivudski najamni scenarista. Zatim i reditelj, kada je to mesto na jednom filmu postalo kritično upražnjeno neposredno pred početak snimanja. Potom, kao dobar poznavalac tematike, odabran je da dopiše scenario Velikog bekstva (The Great Escape), da bi konačno iskoristio finansijsku nezavisnost i odvojio nekoliko meseci života za pisanje proze, što je rezultiralo poluautobiografskim romanom Kralj pacov (King Rat), smeštenim u japanski zarobljenički logor i izuzetno ekranizovanim nedugo nakon objavljivanja. Džejms Foks je igrao Klavelov alter ego, pristojnog čoveka u nepristojnim okolnostima, spremnog da nauči kako se opstaje i prihvata da se svet uglavnom ne sastoji od onoga što nas uče u školi.
Usledio je globalni uspeh sa filmom Gospodinu, s ljubavlju (To Sir, with Love) koji je Klavelu doneo status žanrovskog autora i mogućnost da slavno nastrada potpisujući 1971. godine veliki i danas kultni film Poslednja dolina (The Last Valley). Istorija – konkretno, Tridesetogodišnji rat katolika i protestanata vođen u kužnoj Evropi 17. veka – poslužila je kao mapa za pokušaj pronalaženja odgovora na uvek aktuelna pitanja društvenog uređenja, te prevrtljive uloge religije u usmeravanju pojedinaca ka ispravnim i pogrešnim postupcima. Majkl Kejn je retko bio bolji, a još ređe mu je bilo i toliko stalo do reči koje izgovara, ali je tadašnja publika ostala pretežno nezainteresovana. Klavel nije bio lično pogođen nezasluženim neuspehom – smatrao je da tržište daje konačni sud o zaslužnosti – te se zaputio prvo ka bibliotekama i knjižarama a zatim zaključao u radnu sobu i 1975. godine objavio papirnu „ciglu“ od preko hiljadu strana naslova Šogun. Do kraja života baviće se Azijskom sagom, serijom romana koji se ponajviše tiču pojedinca iz zapadne hemisfere uposlenog od strane industrijsko-kapitalističkog poretka, na zadatku miroljubivog osvajanja feudalne Azije (Hongkong je bio Klavelov omiljeni ogledni teren za istraživanje fenomena). Bez previše optuživanja, jer sistem je postavljen sa antropološkim razlogom; po Klavelu, uvek je i bio, a jedinka koja ume da krstari nemirnim morem društvene evolucije može postati Bog.
Drama nije poboljšana pošto je radnja i dalje postavljena u period ne preterano sadržajnog spletkarenja koje je bilo uvod u obratničku bitku kod Sekigahare 1600. godine
Kao piscu-autodidaktu, Klavelu dramaturgija nikada nije bila jača strana, prozno se spasavajući putem talenta da postavi dinamične odnose između likova, upotrebljenih u svrhu polemičkih geopolitičkih promišljanja. No, kulminacija i peripetija su bile problematične, što se ne može sakriti prilikom televizijske adaptacije. Devetosatni Šogun iz 1980. godine sa Ričardom Čembrlenom, isprva crpi potentnost iz osnovne situacije – brodskog navigatora nasukanog na obalu Japana 1598. koji, lingvistički ograničen, iz pozicije borca za svoj opstanak upoznaje zajednicu u trenutku uspostavljanja novog centra moći. Dodatno, kao engleski uposlenik Holandije okružen je i evropskim neprijateljima, španskim i portugalskim sveštenicima i trgovcima koji u tom trenutku drže monopol nad ekonomskom vezom Evrope i Japana. Ophrvan svakovrsnim stresnim situacijama, glavni lik se zapravo ne menja, a Klavel će, verovatno to primetivši tokom pisanja, jezuitskom svešteniku rođenom u Japanu dati da izgovori kako i dalje istinski ne razume ljude uz koje je rastao.
Nova, nagradama zasuta adaptacija (FX; autori Rejčel Kondo i Džastin Marks), od navigatora – mornara na kopnu – oduzima i svojstvo gledaočevog vodiča kroz svet, čime on prestaje biti glavni junak. Naime, u prethodnom Šogunu primenjen je postupak odsustva titlova, što znači da, kao i junak, publika događaje pojmi putem prevodilaca prisutnih u sceni (ili, u retkim trenucima neophodnosti, uz pomoć naratorskog uskakanja u izvođenju Orsona Velsa). Efekat je značenjski korisna dezorijentisanost, uklonjena iz nove verzije koja pažnju nakon prvih par epizoda preusmerava na japanske likove, čime se gubi jedan od retkih funkcionalnih elemenata valjane drame. Jer, pogled spolja iz prethodne serije stvarao je uznemirujuću poravnatost – svi likovi bili su naoko slični, te se za daimjoa Toranagu (Toširo Mifune) nije moglo banalno „navijati“. Sada, Toranaga (Hirojuki Sanada) dobija gledaočevu naklonost putem negativnog načina na koji su prikazani njegovi feudalni protivnici. Očekivano, drama nije poboljšana pošto je radnja i dalje postavljena u period ne preterano sadržajnog spletkarenja koje je bilo uvod u obratničku bitku kod Sekigahare 1600. godine. Ono što nam ostaje je višedimenzionalni kontekst, uputan i katkad uzbudljivo dijaloški materijalizovan, ali… ipak je bolje pogledati još jednom ili, za one srećne, prvi put Poslednju dolinu, čijih uvodnih desetak minuta po intenzivnosti nema mnogo takmaca u istoriji filma, i koja je Džonu Milijusu svakako poslužila kao jedan od osnovnih uzora za Konana. A Šogun može da posluži za manje ili više produktivno ubijanje vremena.
