U jednoj od najupečatljivijih scena kultnog filma Dejvida Linča Hotel izgubljenih duša glavni junak, inače psihotični tip koji kroz život tumara pokušavajući da stvori novi identitet, izjavljuje: „Radije se sećam stvari na svoj način.“ Film je u tipičnom Linčovom maniru, misteriozan i mračan.
Ovakav uvod stavljamo zato što Hotel izgubljenih duša metaforički odgovara našoj stvarnosti. Kao što junak filma želi da napravi raskid sa prošlošću, tako se i ovde poništava i ruši sve što iole podseća na bivšu državu i njeno nasleđe, bilo ono dobro ili loše. Ironija je da se omraženi drug Tito, kome se zamera da je odlučivao o svemu, zapravo imitira kroz novi kult ličnosti osobe koja je kreator naše kolektivne sudbine (AV) i koja odlučuje o svemu. I posle Tita – Tito.
Nameće se pitanje da li zaista postoji makijavelistički plan da sve što je stvarano kao simbol modernizacije i emancipacije nekadašnje države, nakon vihora Drugog svetskog rata, bude sravnjeno sa zemljom i na taj način izbrisano iz kolektivnog sećanja grada/građana, države i njenih stanovnika? Ili se radi o još jednom (do sada možda najvećem) slučaju investitorskog urbanizma i nesavesnog postupanja institucija. Tako je isprepletana sudbina Jugoslavije, zemlje koja je nestala i hotela sa istim imenom koga uskoro neće biti.
Da li brisanje sećanja briše i prošlost
Spomeničko nasleđe i kulturna baština iz razdoblja Jugoslavije je dobro poznata stalna meta i decenijama trpi fizičko skrnavljenje i ideološko negiranje na prostoru čitave bivše zemlje. Ulicama i aerodromima se menjaju imena, iz udžbenika istorije nestaju ličnosti, pojmovi, i čitavi događaji. Žrtve ovih trendova su pored istorijskih ličnosti i neki od najboljih hotela iz tog perioda. U rušilačkom nagonu nestaju i ljudi i zgrade. Nekada su razlozi ideološke prirode, a nekada je u pitanju čisti materijalni interes. U konkretnom slučaju rušenje Hotela „Jugoslavija“ je najbolji primer ovog drugog. Svi novi projekti koji ovde zadnjih godina nastaju su suštinski materijalizacija novih društvenih ideja o beskrupuloznom sticanju profita i u tom smislu su slika njenih idejnih tvoraca.
Spomeničko nasleđe i kulturna baština iz razdoblja Jugoslavije je dobro poznata stalna meta i decenijama trpi fizičko skrnavljenje i ideološko negiranje na prostoru čitave bivše zemlje
Zato je velika šteta što se ruši Hotel „Jugoslavija“, koji se u arhitektonskom i ambijentalnom smislu savršeno uklapao u okruženje, i više od toga, bio je koncipiran kao njegov sastavni deo. Ovaj hotel je zajedno sa zdanjima Palate Federacije (kolokvijalno SIV, danas Palata „Srbija“, izgrađen 1959) i zgradom CK-a (Centralni komitet, danas poslovni centar Ušće, izgrađen 1964) činio celinu i bio otelotvorenje novih društvenih ideja i tokova, posebno vezanih za razvoj Novog Beograda kao nove celine nasuprot starom gradskom jezgru.
Razvoj arhitekture kroz njenu istoriju nikada nije bio van društvenog konteksta i istorijskih okolnosti. Arhitektura je možda više od drugih oblika umetnosti svedok duha vremena u kome nastaje. Radoznalost i otvorenost prema nekim postignućima Zapada odrazile su se i u arhitekturi Jugoslavije koja je zadojena modernističkim idejama i novim estetskim pravcima imala podršku sistema. Tako su se pored nedopadljivih socrealističkih stambenih zgrada gradili hoteli koji po izgledu i estetici nisu zaostajali za najboljim evropskim hotelima tog vremena u stilu internacionalizma.
U Beogradu Hotel „Metropol“ (arhitekta Dragiša Brašovan) počinje sa radom 1958. godine, a Hotel „Jugoslavija“ (arhitekta Lavoslav Horvat) prve goste prima 1969. godine. Ti hoteli „totalnog“ dizajna vidljivog u svim elementima, od fasade do hotelskog nameštaja, označavaju značajnu prekretnicu u dostizanju modernosti i kosmopolitizma.
Seta praznih hotela
Ovaj kreativan procvat Jugoslavije u svetu smele nove betonske arhitekture – bilo da se radi o nacionalnim spomenicima, muzejima, stambenim kompleksima u Le Korbizjeovom stilu, ili velikim hotelima – bio je kratkog daha.
Državna imovina je zapuštena ili napuštena kao rezultat raspada zemlje i ratova devedesetih. Tokom ratova mnogi hoteli su poslužili za smeštaj izbeglica i raseljenih lica na prostoru cele Jugoslavije. U turbulentnom periodu koji je usledio nakon ratova, hoteli su bili među prvim žrtvama privatizacije, a potom investitorskog urbanizma kome svedočimo danas.
Od svih zaboravljenih i napuštenih mesta pored kojih prolazimo, postoji nešto posebno setno u napuštenim hotelima i odmaralištima. Nekada puni gostiju i života, gde se iz barova čulo kuckanje kockica leda, sada su to prazna i napuštena mesta.
Zajednička je nesrećna sudbina beogradskog Hotela „Jugoslavija“ i drugih bisera hotelske arhitekture u bivšim jugoslovenskim republikama. Ma koliko se sada insistiralo na našim različitostima, sve ukazuje da nas nemar prema sopstvenoj baštini spaja više nego nekada bratstvo i jedinstvo. To je vidljivo u odnosu prema vrednom nasleđu modernističkih hotelskih kompleksa i odmarališta koji propadaju ili se ruše, a na njihovom mestu divlja korov ili niču nekakve zgradurine bez ikakve estetske vrednosti, a bogami i sumnjivog građevinskog kvaliteta.
Devastirani i neobnovljeni propadaju nekadašnji hedonistički rajevi socijalizma. Palata Haludovo na hrvatskom ostrvu Krk je verovatno najpoznatiji napušteni hotel u bivšoj Jugoslaviji, gde sada dolaze turističke ture i fotografske ekipe iz celog sveta da gledaju i snimaju to nekadašnje, pa i sadašnje, čudo. Neslavnu sudbinu dekadentnog Haludova (arhitekte Borisa Magaša) deli mediteranski šik Hotel „Grand“ na Lopudu (arhitekte Nikole Dobrovića) kao i brojna napuštena dečija odmarališta i lečilišta poput Beogradskog dečjeg odmarališta u Jelsi na Hvaru.
Zakon štiti, ali privremeno
Za razliku od tih kompleksa vrhunske arhitekture i estetike koji u Hrvatskoj nisu uživali zaštitu, u Srbiji zakon jeste štitio Hotel „Jugoslaviju“ kao spomenik kulture – sve donedavno.
Do 2011. godine Hotel „Jugoslavija“ je uživao status i zaštitu kao spomenik kulture. Postavlja se pitanje, da li se njegov kulturno-istorijski značaj vremenom umanjio? Da li uopšte kulturno-istorijski značaj jednog objekta vremenom može da opada, ili sledeći logiku same kategorizacije pod zaštitom – protokom vremena može isključivo samo da raste!
Kakve su to perfidne nelogičnosti i zakulisne radnje koje država vrši kako bi se svemoćni investitor dočepao lokacije! Zakon je namenski izmenjen kako bi se dozvolilo rušenje objekta Hotela „Jugoslavija“ i to što je projektantski biro obećao da će fasada novog objekta evocirati fasadu starog objekta, to je mala uteha za grad. Toliko o zaštiti kulturne baštine.
Do 2011. godine Hotel „Jugoslavija“ je uživao status i zaštitu spomenika kulture. Zakon je namenski izmenjen kako bi se dozvolilo rušenje i to što je projektantski biro obećao da će fasada novog objekta evocirati fasadu starog, mala je uteha
Grupe građana i određene stranke poput Zeleno-levog fronta (ZLF) oglašavale su se povodom planiranog rušenja, ali nisu uspele da animiraju kritičnu masu građana koja bi bila protiv toga. Vreme je izgleda isteklo i uz našu inerciju i nespremnost za akciju, odgovor znamo – „Jugoslavija“ će biti srušena ove jeseni, ono što nisu uspele ni NATO bombe u noći između 7. i 8. maja 1999. godine uspele su gradske vlasti 2024.
Trnoviti put tranzicije iz društvenih preduzeća u privatne ruke, gde je cilj samo jedan – profit, slep je za lepe primere arhitekture i umetnosti uopšte.
Paralelno sa rušenjem ide i zidanje novog. Tako je planirano da na mestu Hotela „Jugoslavija“ nikne novi hotelsko-stambeni kompleks koji će biti pod upravom grupacije Ritz-Carlton. Možemo biti sigurni da će ličiti na sve već viđeno u okviru projekata kao što su Beograd na vodi i slično. Luksuzno, ali neoriginalno.
Uz dostupnost subvencija koje država dodeljuje za izgradnju hotela pred specijalizovanu izložbu Ekspo, možemo očekivati još desetine novih hotelskih kapaciteta do 2028. godine (prema procenama za potrebe Ekspa procenjeno je da Beogradu nedostaje 4.000 hotelskih soba).
Od arhitektonskog pejzaža grada, uklapanja objekata u ambijentalne celine, do celokupne estetike, novi izgled grada Beograda, njegovih novih stambenih kvartova, pa i hotela, možemo nazvati „lasvegasovskim“ u pejorativnom smislu, jer u najboljem slučaju nude neonsku instant atrakciju koja nema veze s autentičnošću.
