10. septembar
Sa Inom i Banetom kod Popa u Ljubljani, pod bagremom, i sa konobarima koji su Jugoslavija u malom. Nigde se Srbi ne ponašaju kao Jugosloveni toliko kao u Ljubljani i nigde se ne družim sa Jugoslovenima tako dobro kao tamo i u Sarajevu.
Ina mi priča o tekstu koji je nedavno objavila, o femicidu u Srbiji i o tom čuvenom tragičnom divljačkom silogizmu da „je bijem jer je volim“, koji još tragičnije – previše često, previše olako – završava u onome što mračna poremećena logika ekstremne impulsivnosti i iracionalnosti valjda smatra vrhunskim dokazom ljubavi: ubistvom. „Ubio je iz ljubavi“, ide opravdanje sumanute čaršije i vampirskih, lešinarskih tabloida.
Kako je Ina pričala, tako mi se u glavi formirao paralelni narativ: na isti način naša vladajuća elita tretira i svoju zemlju. Ubija je jer je, navodno, voli. (O) njoj priča sve najlepše, u nju (i njoj) se kune, (o) njoj peva, nju kiti za praznike, zbog nje se bije sa drugima – ali podigne li ona malo glas, pokaže li želju za malo nezavisnosti, ukaže li na momente grubosti i kontrole, na ograničenje slobode mišljenja i osećanja, ako se uskopisti, pobuni i – što bi rekla Crkva za svakoga ko se usprotivi patrijarhalnom autoritetu – „uzoholi“ – sledi šamar. Ili gore.
Naša zemlja se ubija iznutra, od strane vlasti koja tvrdi da je voli. Politički femicid jedne države u usporenom filmu
„Zemlja“, „država“ i „otadžbina“ su imenice ženskog roda i naša neofeudalna, talibanizovana vlast je tretira baš tako: kao ženu u našem tradicionalnom patrijarhalnom braku, ženu kao vlasništvo muškarca, kao objekt za zadovoljavanje – bespogovorno, dodao bih – njegovih prohteva. Pre svega onih bazičnih, bioloških, statusnih, primitivnih: „u se, na se i poda se“. Vlast, kao i muž u takvom braku je gospodar. Ona je tu zbog njega. Dok on cveta, dok se naduvava od obesti, ona kopni. A ako se pobuni, sledi šamar. Ili gore.
Naša zemlja se ubija iznutra, od strane vlasti koja tvrdi da je voli. Politički femicid jedne države u usporenom filmu…
12. septembar
Sve je danas, sve stabilnosti starog sveta, pod udarom simboličke dekonstrukcije – kao što i treba. Najnoviji primer su čuvene medveđe šubare kraljeve garde, uobičajeni Instagram obrok legije turista oko Bakingemske palate.
Društva za zaštitu prirode i divljine su nedavno objavila mračnu stranu ovog legendarnog scenskog rekvizita, jednog od najsimboličnijih obeležja britanske imperije i njenog globalnog domašaja.
Aktivisti su izračunali da je britanska vlada, koja inače plaća za ovaj imperijalni marketing, na šubare tokom protekle decenije potrošila više od milion funti. Cena jedne je kao solidnog polovnog auta, oko dve hiljade funti, jer se već decenijama nabavljaju u Kanadi, kao bivšoj koloniji punoj medveda. Ministarstvo odbrane, pod čijom ingerencijom je ova stavka, tvrdi da se medvedi ne love po narudžbi, ali ono što prosvećenu javnost još više gadi je tvrdnja da jedna šubara znači jednog ubijenog medveda. Takav je, kažu, način pravljenja.
Trenutno, rešenja još nema jer Ministarstvo odbrane nije našlo materijal koji bi bio odgovarajuća zamena prirodnom krznu, po „tehničkim“ karakteristikama. Možda bi mogli da sugestiju o promeni navika dobiju od kraljice Kamile, koja od ove godine više neće kupovati garderobu s pravim krznom. Samo „lažnim“. O nošenju starog se za sada još ne govori…
14. septembar
Vrlo malo žitelja Srbije, na svim nivoima, ima ideju o tome šta znači živeti u uređenoj državi.
Ne bi se to svidelo mnogima. Previše bi to bilo ograničenja, uzdržanosti, obraćanja pažnje na detalje i na druge, mnogo regulacija za naše raspuštene mozgove.
Previše je to otvoreno, gde svako može da kontroliše šta i kako radim, gde moram da javno objavljujem podatke za koje ne želim da se znaju, gde svako može da me proziva, gde inspekcije i lekare i policiju nije lako podmititi
Mnogo je tu život uobručen, previše bi tu bilo gledanja preko ramena, pravila, procedura, pristojnosti, zakona i primene zakona, previše obzira i poštovanja tuđih osećanja i stavova, previše ograničenja samovolje i ćefa i „kako se danas osećam“, previše profesionalnosti, previše ljudske robotike gde se bez obzira na sve „zna red“.
Previše je to otvoreno, gde svako može da kontroliše šta i kako radim, gde moram da javno objavljujem podatke za koje ne želim da se znaju, gde svako može da me proziva, gde inspekcije i lekare i policiju nije lako podmititi, gde skoro svako polaže račune skoro svakome, gde sudije ne slušaju mnogo šta im kažu država i vlada i gde se email priznaje kao legalni dokument, a kreditna kartica je često lična karta.
Gde moram da pitam mesnu zajednicu u koju boju mogu da farbam kuću, da li smem da krešem drvo u bašti da komšijama ne bih upropastio pogled, gde kuća mora da bude završena u određenom roku i gde mi dvadeset centimetara automobila u prostoru u kome ne bi smeo da bude automatski okida kaznu.
Mnogo je to za nas, brate; mnogo surovo, mnogo dosadno, mnogo nehumano…
15. septembar
Ne prija mi termin „cirkularna migracija“. Znam da je stručni i znam da treba da opiše ljude kao što sam ja: one koji odu, pa se vrate, pa opet možda odu… nas „jo-jo“ građane, one na „klackalici“…
Izraz je možda tehnički adekvatan, dobar za brojanje količine tela koja prelaze razne granice, ali je sociološki i psihološki uvredljiv jer implicira sistematsku nestalnost i nepripadanje. Kako ja mogu da se tretiram kao – i zovem – „(i)migrant“ kada sam građanin obe zemlje, kada u njih mogu da uđem kada hoću, kada u obe idem i u njima boravim dobrovoljno, govorim njihove jezike, razumem njihovu kulturu i osećam se komforno i „svoj“?
Nema u mom kretanju ničega što obično podrazumeva „imigraciju“, nema osećaja izmeštenosti, nema nepoznate društvene „fikcije“ koju treba rastumačiti, nema nečega što ti „tamo negde“ nedostaje… Ja sam „cirkularni građanin“ ili „rezident“, ne cirkularni migrant.
Kao što rekoh, izraz je tehnički adekvatan, ali psihološki traljav i čak uvredljiv. Neće mi biti žao ako nestane…
