Za razliku od predsednika Aleksandra Vučića, koji je nedavno rekao da će Srbija već „za 15- 20 godina nadoknaditi razliku od 200 godina“, ako srpski bruto domaći proizvod nastavi da raste četiri, a u Evropi od 0,2 do 0,5 odsto godišnje, ekspert za Zapadni Balkan u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije Branimir Jovanović mnogo je veći pesimista. Sa prosečnim tempom rasta BDP-a iz prethodne decenije, građani Srbije na prosečan standard EU mogu da računaju tek za sto godina, kaže za Radar ekonomista koji je doktorirao na Univerzitetu u Rimu, od 2017. do 2019. bio savetnik ministra finansija, a pre toga istraživač u Centralnoj banci Severne Makedonije.
Kako vama iz Beča izgleda ekonomska situacija u Srbiji u odnosu na ostale zemlje iz regiona i šta vas najviše brine?
U odnosu na druge stanje nije tako loše, jer je po privrednom rastu u prvoj polovini godine od 4,5 odsto Srbija u prvih pet zemalja Evrope, a rastu i plate. Po većini indikatora bolja je od Albanije, Severne Makedonije i BiH, a tu je negde sa Crnom Gorom. S druge stranje, stanje nije baš tako sjajno, kao što vlast nastoji da predstavi. Pre 10 godina dohodak po stanovniku u Srbiji bio je 40, a sada je 44 odsto proseka EU. Za celu deceniju ta razlika smanjena je za samo četiri procentna poena. Ekonomska konvergencija je očito prespora i biće potrebno više od 100 godina da Srbija dostigne nivo razvoja EU.
Može BDP da raste i 10 odsto godišnje, a da većina građana nema nikakve koristi od toga, jer sve pare završe u rukama malog broja ljudi, bliskih vlastima. Ako biste posekli sve šume i izvezli balvane, BDP bi vam porastao 10 odsto. Da li to znači da biste živeli 10 odsto bolje
Kako u odnosu na to tumačite reči predsednika Vučića i ministra Malog da je Srbija „najbrže rastuća ekonomija u Evropi“, zbog rasta u drugom kvartalu od 4,7 odsto?
Dugoročne projekcije ne mogu se bazirati na podacima za samo dva kvartala, već na duži rok, a tako posmatrano srpska privreda sporo napreduje. Sada raste brže zato što je u prethodne dve godine rasla sporije od većine u regionu, jer zbog specifičnih odnosa sa Rusijom više oseća posledice rata u Ukrajini. Drugo, ne svodi se sve na rast BDP-a. Može on da raste i 10 odsto godišnje, a da pri tome većina građana nema nikakve koristi od toga, jer sve pare završe u rukama malog broja ljudi, bliskih vlastima. Takav rast običnim ljudima ništa ne znači. Navešću banalan primer, ako biste posekli sve šume i izvezli balvane BDP bi vam porastao 10 odsto. Da li to znači da biste živeli 10 odsto bolje? Naravno da ne biste. Veliki problem u Srbiji je socijalna nejednakost, jer svaki peti stanovnik živi u siromaštvu, a stopa siromaštva je za desetak godina smanjena sa 22 na 21 odsto. I to je dokaz da ne sme fokus biti samo na povećanju BDP-a i prosečnog dohotka po stanovniku, već i na raspodeli tog dohotka, da se smanji siromaštvo.
Početkom septembra Vlada je odlučila da do kraja oktobra smanji cene 81 proizvoda. Da li je to pravi lek za inflaciju i kakvo je iskustvo drugih zemalja koje su primenjivale slične mere, uključujući i ograničavanje kamatnih stopa na kredite?
Nikada nisam bio protiv ograničavanja cena, ali sada nije bilo potrebe za tim, jer je inflacija stabilizovana na 4,3 odsto, a prošle godine bila je 15 odsto. Tada bih podržao takvu meru, sada ne mogu, jer je zakasnela i svodi se na čist populizam. Tim pre to se cene ograničavaju na samo dva meseca, a analiza Bečkog instituta, kojom su bile obuhvaćene sve zemlje regiona, pokazala je da takva mera može imati pozitivne efekte i usporiti inflaciju samo ako se primenjuje na duži rok. Ako se zamrznu na samo dva meseca, cene posle toga mogu porasti više nego da nisu ni bile ograničene i onda ta mera nema praktično nikakvog efekta. I ograničavanje kamata je zakasnela mera, jer su one već počele da padaju u svim zemljama, osim u Rusiji i Turskoj. Čak su i kamate komercijalnih banaka na nove kredite u Srbiji već počele da padaju, a vlast se tek sada setila da ih ograniči i to na nivou koji je veći nego što su one trenutno, tako da ni ta mera neće imati nikakvog efekta, osim možda na smanjenje kamata na kreditne kartice. Jedini cilj ovih mera je da vlast stvori utisak da brine o građanima, a oni od toga neće imati nikakve koristi. Sa makroekonomskog stanovišta, država bi više trebalo da se trudi da poveća plate, nego da kontroliše cene. Logično je da sve manje razvijene zemlje teže da se približe razvijenim, i po cenama, ali i po platama. Za par decenija cene u Srbiji biće iste kao u Austriji i to ne možete sprečiti, a ono što možete je da vlast gleda kako da ubrza rast plata, da se i one izjednače. To je prevashodni posao političara, bolje da gledaju kako će stvoriti uslove koji će to omogućiti nego da smanjuju cene.
Srpski BDP prošle godine bio je 70 milijardi, a Nemačke 4.500 milijardi evra, skoro 65 puta veći. BDP po stanovniku je u Srbiji 10.000, a u Nemačkoj 50.000 evra. Pa, kako onda Srbija može pomoći Nemačkoj? Ne shvatam kako je neko mogao to i da pomisli, a kamoli da kaže
Kako je moguće da su neki proizvodi u Srbiji skuplji nego u razvijenim zemljama EU, u kojima su plate i dva-tri puta veće nego kod nas i može li se otkloniti taj paradoks?
Može čokolada koja se proizvodi u Austriji da bude skuplja u Srbiji nego u Beču zbog transportnih troškova, ali je ključni problem što je u Srbiji konkurencija manja, ne samo u trgovini na veliko i malo, već i u prerađivačkoj industriji, pa su zbog toga i marže veće. Kad u Austriji jedan trgovinski lanac smanji cene nekog proizvoda, to sutra urade i svi ostali. Oni se međusobno takmiče, a u Srbiji i na Balkanu se dogovaraju da ne smanjuju ili da povećaju cene. Ono što u takvoj situaciji može da uradi država je da pojača rad Komisije za zaštitu konkurencije, da ispita sve takve slučajeve i kazni odgovorne za eventualne zloupotrebe. Kao što je antimonopolska komisija u EU kaznila Epl sa 13 milijardi evra. U EU institucije se ne plaše da rade svoj posao, a na Balkanu političari stranim kompanijama verovatno garantuju da će moći da rade šta hoće, bez posledica. Zato oni koji bi trebalo da štite konkurenciju ne rade svoj posao.
I pre nego što se u Srbiji razvila polemika za rudarenje litijuma i protiv njega, izjavili ste da je zemlje regiona pogrešan ekonomski model pretvorio u svojevrsne kolonije, u kojima oni bliski vlastima uživaju privilegije, a ostali jedva preživljavaju. U čemu je „sistemska greška“ i može li se ispraviti?
Kad smo menjali socijalizam, zadržali smo sve njegove loše strane, a sve dobre uništili. Zato sad mali broj politički moćnih ljudi kontroliše sve. Nijedna zemlja Zapadnog Balkana nije uspela da izgradi dobru, efikasnu državu. I sve su na neki način kolonije Zapada, s tim što za to niko sa strane nije kriv . Sami smo sebe kolonizovali. Naši političari strancima kažu – dođite kod nas, ovde su plate najniže u Evropi, oslobodićemo vas poreza, ne morate da poštujete nikakve standarde, ni radnička prava, daćemo vam subvencije… Ranije su Evropljani vojno osvajali Afriku i tamo pravili kolonije, a mi ih sami zovemo da dođu i nudimo uslove bolje nego što su nekada imali u tim kolonijama. Teoretski je to moguće promeniti, ali to podrazumeva i nove političare, koji stvarno žele da rade za opšte dobro. Od korumpiranih političara na vlasti ne može se očekivati da sami sebe kazne ili da se promene preko noći. Uslov da se to desi je da i većina građana želi promene. Bilo je takvih primera i u Srbiji, Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, kada je narod uspevao da promeni lošu vlast. U Srbiji se u međuvremenu sve vratilo na staro, zbog čega ljudi postaju apatični, dižu ruke i ne žele više da se bave politikom. Ta apatija je najveći problem u celom regionu i nisam siguran da se to može promeniti. Tim pre što zemlje Zapadnog Balkana nisu jedine nerazvijene. Pa, od oko 200 zemalja sveta razvijeno je samo 40, a čak četiri petine su ili siromašne ili zemlje u razvoju, uključujući i one najbogatije prirodnim resursima.
Sve zemlje Zapadnog Balkana su na neki način kolonije Zapada. Naši političari strancima kažu – dođite kod nas, plate su najniže u Evropi, ne morate da poštujete standarde… Ranije su Evropljani osvajali Afriku, a mi im nudimo uslove bolje nego što su imali u tim kolonijama
Stiče se utisak da su najveći promoteri rudnika litijuma predsednik Vučić i ministar Mali, koji tvrdi da taj projekat može da poveća BDP Srbije za 10 do 12 milijardi evra. Da li vama to deluje realno?
Ni sam Rio Tinto ne navodi takve brojke. Ali, čak i ako se BDP Srbije poveća za 12 milijardi evra, ko će dobiti te pare, hoće li ih dobiti svi građani ili Rio Tinto? Možda bi rudnik imao pozitivan uticaj na BDP, ali ne i na život građana, jer oni od tih para neće dobiti gotovo ništa. Osim za plate 1.000 radnika u rudniku, koliko je planirano. A šta dobija država? Rudnu rentu, možda neke poreze na plate i na dobit. Sve zajedno, nekoliko desetina miliona evra godišnje. Premalo. Tim pre ako je, kao što vlast tvrdi, litijum srpsko zlato. Ako jeste, zašto ga daju strancima? Zar nije pametnije da ga Srbija zadrži za sebe, da se vi obogatite, a ne da ga date drugima, da oni ubiraju profit? To pitanje svaki građanin bi trebalo da postavi sam sebi, ali i ljudima iz državnog vrha. Pri tome pričam samo o ekonomskom aspektu tog projekta, a o ekološkim posledicama neka pričaju stručnjaci za životnu sredinu.
Bečki institut je svojevremeno objavio publikaciju Jugoslavija, 30 godina kasnije: Pobednici i gubitnici tranzicije. Većina građana sebe smatra gubitnicima, ko su onda dobitnici?
To su pre svega oni koji su se obogatili tokom privatizacije, tranzicije i ratova, a takvih je manje od pet odsto. I to je ta nova elita, bliska vlastima. Uz njih, u dobitnike ubrajam i strance koji su profitirali od raspada bivše Jugoslavije, po principu „zavadi pa vladaj“. I danas se mi u regionu svađamo između sebe, a svi zaboravljamo na suštinska pitanja, da li su ljudi gladni, zašto nam obrazovanje tone sve dublje. Pri tome, nisam protivnik stranih investicija, svako može da investira, ko voli nek` izvoli. Ali ne može ekonomski rast da se bazira samo na stranim investicijama, a u svim zemljama Zapadnog Balkana je prihvaćen upravo taj model. Kao da ništa sami ne možemo da investiramo, već se naši političari ponižavaju i mole strance za sve.
Aktuelna vlast ubeđuje građane Srbije da nikada nisu živeli bolje i da će prosečna plata već 2027. dostići 1.400 evra. Da li je realno da za tri i po godine poraste skoro 70 odsto i šta takav rast sve podrazumeva?
Nema šanse. Da bi se to desilo plate bi morale svake godine da rastu 20 odsto. To se desilo samo jednom u poslednjih 10 godina, ali je te godine inflacija bila 15 odsto. Niko ne očekuje da će se takav rast cena ponoviti, pa nije ni realno da za tri godine plate dostignu 1.400 evra. Ali, u tome i jeste fora, vlast želi da ljudi pričaju o platama, a ne o tome da su cene rasle brže i da njihov standard već tri godine stagnira. Realna kupovna moć sadašnje prosečne plate u Srbiji, iako je dostigla 96.000 dinara, ista je kao u decembru 2021, pre nego što je inflacija počela da ubrzava. Političari su kao šibicari, dok se trudite da vidite gde je loptica, ne vidite suštinske probleme. To je način vladanja trenutne garniture u Srbiji.
Ako je litijum, kao što vlast tvrdi, srpsko zlato, zašto ga daju strancima? Zar nije pametnije da ga zadržite za sebe, da se vi obogatite, a ne neko drugi? I da vam se BDP poveća za 12 milijardi evra, država će dobiti samo nekoliko desetina miliona, a građani gotovo ništa
Javni dug je premašio 38 milijardi evra, porasla je i cena zaduživanja, a trošak kamata do kraja jula od 916 miliona evra je veći nego za celu 2022. Šta to znači za srpske javne finansije, pogotovo ako se ima u vidu i novi talas zaduživanja za Ekspo 2027?
Tu stanje i nije tako loše, jer je udeo javnog duga oko 50 odsto BDP-a i niži je nego pre par godina, a ni fiskalni deficit nije previsok. Naravno, to ne znači da vlast može da radi šta god hoće, jer su kamate više nego ranije. To zahteva dodatni oprez i mora se voditi računa kako se troši svaki dinar iz budžeta. Ne sme se dozvoliti da se sve veći deo novca plaća bankama za kamate, umesto da se usmeri u obrazovanje, smanjenje siromaštva…
Šta vama govori podatak da država na javne investicije troši sedam odsto BDP-a, dok je dve prethodne godine srpski BDP rastao samo 2,5 a ove se prognozira rast od 3,5 odsto?
To pokazuje da se javni novac ne troši efikasno, a za brži privredni rast nedostaju i domaće privatne investicije. Srbija je u vrhu Erope i po javnim i po direktnim stranim investicijama, jer je udeo i jednih i drugih oko sedam odsto BDP-a. Srbiji nedostaje treći stub rasta, domaće privatne investicije i zato srpska privreda poslednjih 10 godina raste u proseku dva odsto. Za više stope rasta fale vam domaće inovativne, izvozno orijentisane firme, nacionalni šampioni. Ako želi brži rast, država bi na isti način, kao i strane, trebalo da stimuliše i domaće investicije, a to zahteva i jasnu industrijsku politiku, kojom će država definisati sektore čiji razvoj želi da podrži nizom fokusiranih mera. Takvu industrijsku politiku imale su sve razvijene zemlje. Kina je, zahvaljujući tome, od zemlje koja proizvodi jeftinu, nekvalitetnu robu postala lider u mnogim industrijama, a pre toga slično su radili Japanci, Korejanci…
Zamrzavanje cena može imati pozitivne efekte samo ako se primenjuje na duži rok, a ne na dva meseca, kao u Srbiji, jer posle toga cene mogu porasti više nego da nisu ni bile ograničene. Ta mera je zakasnela, kao i ograničavanje kamata i svodi se na čist populizam
Na velika zvona vlast je najavila „Skok u budućnost – Srbija 2027“, nove investicije od 17 milijardi evra, pa i gradnju nacionalnog stadiona. S obzirom na globalna kretanja da li je vreme za ovakve megalomanske projekte čija je ekonomska opravdanost vrlo upitna ili bi možda pametnije bilo povući ručnu kočnicu?
Nijedan ekonomista vam neće reći da nije vreme za investicije u infrastrukturu, puteve, železnicu. S tog aspekta nije loše da Srbija ima tako ambiciozan investicioni plan, ali je problem struktura tih investicija, jer mnogi projekti stvarno nisu neophodni. Uz to, jako je važno da se u tim poslovima eliminiše korupcija i da se sve radi transparentno. Nije dobro što u ovom planu nema i elemenata industrijske politike, da se deo novca usmeri da se Srbija promoviše kao visokotehnološka zemlja koja će proizvoditi čipove ili čak i te famozne leteće automobile. Iako to meni deluje suludo, ako je već obećala da će za Ekspo 2027. obezbediti i leteće automobile, zašto vlast ne pokuša da ih napravi u Srbiji, umesto da ih samo zbog te izložbe uveze iz Kine. Hoću da kažem da u svim tim pričama fali podrška domaćoj industriji.
Dok čekamo leteće automobile vlast je potrošila 2,7 milijardi evra za francuske avione rafal. Može li se ta nabavka smatrati ekonomski opravdanom?
Ne opravdavam ni dinar potrošen na oružje. Za te pare mogle su da se renoviraju sve škole, bolnice, povećaju plate zaposlenima u prosveti i nauci, reši problem siromašnih… Ima milion pametnijih načina da se potroše tri milijarde evra i to bi građanima mnogo više značilo nego što će im značiti nabavka francuskih vojnih aviona. Ali, to nije ekonomsko, čak ni bezbednosno, već geopolitičko pitanje. Vlast ovakvim aranžmanima suštinski kupuje podršku Zapada, sada Francuske, pre toga Nemačke, kroz sporazum o strateškim sirovinama, a u isto vreme flertuje sa Rusima, Kinezima… Nijedna vlast u Srbiji, uključujući i Vučića, ne može da opstane bez podrške sa strane. Zato ona vodi „keč ol“ politiku, želi da budu dobra sa svima, a neko drugi će sve to da plati.
Poseban problem je nejednakost, jer je i istraživanje Bečkog instituta pokazalo da jedan odsto najbogatijih postaju sve bogatiji, dok su siromašni sve siromašniji. Koliko to raslojavanje otežava i usporava privredni rast i izaziva nove političke probleme i podele u društvu? Da li je i to jedan od razloga uspona populista širom Evrope, pa i u regionu?
Mnogo je studija koje dokazuju da raslojavanje izaziva velike probleme. Ranije ekonomske teorije su se svodile na to da brži privredni rast doprinosi smanjenju nejednakosti, ali novija istraživanja pokazuju da to nije tako. Levo orijentisani ekonomisti se, na primer, zalažu da se torta ravnomerno podeli, da svako dobije isto parče, dok desno orijentisani kažu da nije bitno ko koliko pojede, već je važno samo da torta bude što veća, pa će samim tim svako da dobije veće parče, nebitno kome koliko sleduje. Problem je, međutim, što taj kolač ne može u nedogled da raste ako najveće parče završava u rukama jednog čoveka. Najnovija istraživanja su pokazala da velika nejednakost usporava privredni rast ispod optimalnog nivoa. To ima i svoje političke posledice, jer ljudi gube poverenje u političare, žele promene, a alternativa uglavnom dolazi sa krajnje desnog spektra i otuda jačanje populizma.
Nijedna vlast u Srbiji, uključujući i Vučića, ne može da opstane bez podrške sa strane. Zato ona vodi „keč ol“ politiku, pa nabavkom aviona kupuje podršku Francuske, litijumom Nemačke, u isto vreme flertuje sa Rusima, Kinezima… a neko drugi će sve to da plati
Koliko je tačna teza da u skoro svim zemljama regiona svaka vlast stvara svoje tajkune, s kojima država sklapa unosne poslove? Šta je preduslov da se ta veza raskine?
Apsolutno je tačna, ali se može reći i da iza svake vlasti stoje tajkuni. Ta veza između političara i tajkuna je intimna i teško je reći ko je tu glavni. Da bi se to promenilo potrebna je politička volja. Iluzorno je, međutim, tu volju očekivati od vladajućih, korumpiranih struktura. Te veze mogu raskinuti samo novi akteri na političkoj sceni, ali mi se čini da je u celom regionu premalo ljudi koji su sposobni za to, jer vlast je učinila sve da im ogadi politiku i da se oni politički ne angažuju. Otuda se čini kao da se vrtimo u začaranom krugu, iz koga je teško izaći.
Često ste upozoravali da ekonomije iz regiona u velikoj meri zavise od privrednih kretanja u Nemačkoj, odakle stižu ne baš dobre vesti. Može li ta kijavica u Nemačkoj da izazove upalu pluća privrede Srbije?
To se već dešava. Nemačka je u stagnaciji već dve godine i to je jedan od razloga što u tom periodu ni Srbija nije imala veće stope rasta. Previše se oslanjate na strane investitore, a kad oni upadnu u krizu, i vi ćete biti u krizi. Zato Srbija ne sme previše da zavisi ni od Nemačke, ni od Kine, ni od Rusije, već mora da ojača domaća preduzeća, da imate sopstvene izvore rasta i razvoja, a ne da uvek zavisite od drugih.
Navodeći da Nemačkoj i još nekim razvijenim zemljama preti recesija, ministar Tomislav Momirović kaže da je „dužnost Srbije da im pomogne“. Može li Srbija, ovakva kakva je, pomoći bilo kome?
Prosto ne mogu da verujem da je neko to rekao. Nadam se da je to šala.
Srbiji nedostaje treći stub rasta i zato srpska privreda raste u proseku dva odsto. Za više stope fale vam domaće inovativne, izvozno orijentisane firme. država bi na isti način, kao i strane investicije, trebalo da stimuliše i domaće, ali to zahteva i jasnu industrijsku politiku
Nažalost nije, ponovio je to već nekoliko puta.
Srpski BDP, kojim se vlast hvali, prošle godine bio je 70 milijardi, a Nemačke 4.500 milijardi evra, skoro 65 puta veći. BDP po stanovniku je u Srbiji 10.000, a u Nemačkoj 50.000 evra, tako da je prosečni Nemac pet puta bogatiji od građanina Srbije. Pa, kako onda Srbija može pomoći Nemačkoj? Ne shvatam kako je neko mogao to i da pomisli, a kamoli da kaže. Pri tome Nemačka jeste u krizi, Austrija je možda i u goroj situaciji, ali ljudi ovde nikad neće biti siromašni. Kriza ovde podrazumeva stagnaciju, da neće biti rasta BDP-a, da neće biti realnog povećanja plata, već će se one usklađivati samo za rast cena, ali će i dalje ovde prosečna neto plata biti oko 3.000 evra, a u Srbiji tri i po puta manja, oko 825 evra, koliko je trenutno. I ovde, uprkos krizi, još niko nije izgubio posao, stopa nezaposlenosti je šest-sedam odsto, niža nego u Srbiji. Možda jeste kriza u Nemačkoj i Austriji, ali to svakako ne znači da su ljudi ovde siromašni. I naravno da im nije potrebna bilo čija pomoć, a najmanje iz Srbije.
