Kada je ono prošle nedelje Aleksandar Vučić, nakon boravka u Loznici u kojoj samo što nije bio i gutač vatre, saopštio „da ne postoji dobro rešenje kosovskog problema i da ga nikada neće biti“, može biti i da je bio u pravu. Ali, ono što je predsednik prećutao je da se svesno i voljno postarao da Srbima na Kosovu obezbedi najgore rešenje. A između ta dva antipoda postoji sijaset međurešenja, koja svakako nisu najbolja, ali nisu ni najgora.
Zato se u zahtevima koje je izneo ogleda i sav jad njegove politike. Možda bismo i mogli da razumemo poziv da se organizuju izbori u četiri opštine sa srpskom većinom da Vučić kosovske Srbe nije, koliko prošle godine, naterao da bojkotuju glasanje, omogućivši tako da gradonačelnici postanu Albanci i to sa jednocifrenim brojem glasova. Verovatno bi bio prihvatljiv njegov poziv za povratak Srba u kosovsku policiju, kao i vraćanje tužilaca i sudija na funkcije da ih 2022. nije primorao da policiju i pravosuđe i napuste. Uz ritualno skidanje uniformi srpskih policajaca. Sigurno bi se saglasili i sa zahtevom za hitno formiranje Zajednice srpskih opština, samo da Vučić nije uklonio srpske registarske tablice, ukinuo civilnu zaštitu, omogućio Kosovu da dobije pozivni broj, predao elektroprivredu, ukinuo srpski poreski sistem, priznao kosovska dokumenta i diplome, ukinuo dinar, predao javna preduzeća, saglasio se sa članstvom Kosova u svim međunarodnim sportskim organizacijama… I sve to uz teror kriminalne bande Milana Radoičića i Srpske liste, koja se obračunavala sa svakim ko je pokušao da ukaže da se korak po korak Kosovo u potpunosti predaje Albancima. I, naravno, uz sasluženje Srpske pravoslavne crkve, koja ovih dana mudro zaključuje da je mir bolji nego rat. Nije valjda…
Najava izgradnje pisarnica koje, uzgred, nikad neće biti izgrađene, mera je bede Vučićeve kosovske politike. One u koju sva državnost Srbije staje u baraku
Ovako, došli smo do one tačke kada je vreme za predaju Kosova definitivno isteklo i kada više nema onog smokvinog lista za pokrivanje Vučićeve političke golotinje. I da se razumemo, uopšte nije reč o pogrešnim potezima ove vlasti, već agendi koja je konvertovana za dolazak na vlast pre više od decenije. Ovo što sad gledamo je ogoljena demonstracija sile Aljbina Kurtija, koji uz pomoć pojedinih albanskih sponzora među strancima izvodi pokaznu vežbu o Kosovu kao državi u punom kapacitetu i Vučića koji bi, da makar birače, ako već Srbe sa Kosova više ne može, uveri da nije odustao od bilo kakvog prisustva Srbije u pokrajini.
Zato je priča o 20.000 dinara za nezaposlene Srbe na Kosovu, 5.000 dinara užinskog dodatka za decu koje najavljuju ovaj moralni godzila i njegova kamarila, dok nas bičuju lekcijama o koristi od uvođenja vojnog roka, značaju veštačkih kukova i kolena, pljačkajući pri tome nemilice državne resurse i „oslobađajući“ Kosovo od Srba, odvratna koliko i podmukla. Zato je i najava izgradnje pisarnica koje, uzgred, nikad neće biti izgrađene, mera bede Vučićeve kosovske politike. One u koju sva državnost Srbije staje u baraku.
Šta, dakle, Vučić može očekivati ubuduće? Pa, ne naročito mnogo. Možda da mu još izvesno vreme stranci bacaju pojas za spasavanje, poput Emanuela Makrona, koji zna da Vučiću može dva puta da prodaje istu ciglu. I da ovaj to ne može da odbije. Ili časnog Kristofera Hila, koji zaključuje kako nema sumnje da Srbija ide prema Zapadu, a da u protestima protiv litijuma vidi borbu protiv tog puta. Šta nam to govori? Da je Kosovo odigrana karta i da je sada vreme da se pređe na druge stvari u zamenu za još jedan đir naprednjačkog urnisanja zemlje. Ali, iskreno govoreći, zašto bi od stranaca očekivali drugačiji pristup kada im je srpski predsednik jasno poručio da je Srbija bolja svetu ukoliko je gora sebi.
U skladu sa tim, Vučić bi da ubeđuje građane da Srbiji, razočaranoj u Evropu, treba dodatna doza Evrope. A to će teško ići. Posebno ako su cena Kosovo i litijum.
