Postoji mnogo izreka koje govore o čvrstoj vezi između ljudi i pasa, a koje veličaju pseću vernost, iskrenost, požrtvovanost…, najčešće nedostajuće u ljudskom univerzumu.
Od čoveka pas traži samo ljubav i nežnost, izražene i preko malo vode i šake granula, osim nasušno potrebnog maženja. Pa ipak, pripitomljavanje canus lupus familiaris-a, koje traje možda i 14.000 godina, donosi i loše posledice po „čovekovog najboljeg prijatelja”, previše poverljivog u odnosu na ljudski rod.
Jer, neretko, kao da se sve traume današnje egzistencije slivaju u iživljavanje nad kučićima, te su brojni primeri njihovih premlaćivanja (do smrti), gaženja automobilima, davljenja legala…, ali i trovanja, bez obzira na opasnost i po ljudsku zajednicu. Uprošćeno – pravo je čudo šta sve može da stane u jednu pseću sudbinu.
Masovno trovanje na Divčibarama
Recimo, Mića, kudravi mešanac Dušanke Radović iz Valjeva, spašen je pre skoro tri godine, nakon što ga je neki nesmotreni i neodgovorni vozač obogaljio. „Kako adekvatnu pomoć nismo mogli da nađemo u Valjevu, Miću smo odneli u veterinarsku ambulantu u Beogradu, gde je, podvrgnut operaciji, prohodao”, Radović priča za Radar.
Zahvalan za svoje spasenje, Mića je (p)ostao ekstremno druželjubiv, što ga je i koštalo u nastavku. „Tog 23. avgusta, pustila sam ga napolje, kao i svakog drugog jutra dok boravimo u vikendici na Divčibarama”, kaže Radović. Radijus Mićinog kretanja nije bio širok, tek oko par stotina metara, dok mu je omiljeno mesto bila livada pored Dečijeg odmarališta „Stevan Filipović”, gde su se skupljali i drugi psi, što vlasnički, što lutalice.
Zahvalan za svoje spasenje, kudravi mešanac Mića je (p)ostao ekstremno druželjubiv, što ga je i koštalo u nastavku
Neko je sigurno pratio pseće navike, čim je baš na toj livadi bačen otrov od kojeg je nastradao Mića i ko zna koliko lutalica. „Sama činjenica da se ne zna tačan broj uginulih bezvlasničkih pasa, govori o brizi društva o životinjama”, Radović primećuje.
Prema izgledu otrova – jarko žutom ako je u prahu, a fluorescentnom ako je navlažen, ali i ponašanju pasa pre uginuća, razvila se pretpostavka da se radilo o kreozanu, zabranjenom pesticidu zbog izuzetne toksičnosti. „Taj otrov deluje i ako ga neko udahne, ili unese preko usta, pa su u ogromnom riziku bila i deca iz odmarališta”, naglašava Radović.
Opšta opasnost po ljudsko zdravlje
Udruženje za zaštitu životinja Čarna iz Valjeva tome dodaje da je „kreozan zabranjen zakonom jer za njega ne postoji antidot”. Iako se ne zna pouzdano kako je otrov nabavljen, postoje indicije da je zemlja porekla BiH, kako kažu u Čarnoj.
Svog Miću Radovići su tražili danima, da bi do njih došao koban glas sa obližnjeg gradilišta. Pomenutog dana, pred očima radnika uginulo je desetak pasa, u najvećim mukama. Naime, kreozan utiče na nervni sistem i povišava telesnu temperaturu pasa, reflektujući se i na disanje.
Po rečima svedoka, građevinskih radnika, svim otrovanim psima izbila je pena na gubici, za čim je sledilo povraćanje, a potom i smrt životinja.
Suočeni sa masovnim uginućem, radnici su mrtva tela pasa pohranili u kontejner, izazivajući nesvesno opštu opasnost po ljudsko zdravlje. „Slično je i ako se mrtve životinje zakopaju na nepropisnom mestu”, Radović podvlači.
Reakcija nadležnih poslovično izostaje
Kao i uvek do sada, trovanje je prijavljeno nadležnima, ali je i njihova reakcija poslovično izostala. Redovno odsustvo epiloga povlači sumnju Radović da se sporadično trovanje u Srbiji događa organizovano, kao „mera” za smanjenje broja pasa lutalica, umesto propisane sterilizacije.
„I sama informacija da se bacanje otrova odvija sistematski i periodično širom naše države, može da indukuje zaključak da iza toga stoje javne institucije koje bi upravo trebalo da se bave zaštitom životinja”, navodi novinar Nedim Sejdinović. Njegov pas Laza uginuo je u aprilu, u sred Novog Sada, tokom jedne od serija trovanja metomilom.
Redovno odsustvo epiloga povlači sumnju Radović da se sporadično trovanje u Srbiji događa organizovano, kao „mera” za smanjenje broja pasa lutalica, umesto propisane sterilizacije
I ovaj insekticid strogo je zabranjen, ali se može nabaviti na crnom tržištu, kako Sejdinović zapaža. „Budući da je pola grama aktivne supstance dovoljno da ubije psa od 30 kilograma za pola sata, dok gram može da liši života odraslog čoveka u istom periodu, krajnje je zabrinjavajuće to što se metomil može nabaviti, kao čak i opasniji otrovi, kojim se mogu izvršiti i teroristički napadi”, Sejdinović upozorava.
„S obzirom na to ko sve vodi ovdašnje institucije i u šta su one pretvorene, kao i to što živimo u surovom društvu u kojem ni ljudski život ništa ne vredi, ne bi trebalo da nas iznenadi da su krivci za ubistva pasa upravo javne ustanove”, novinar ističe.
Predstavnici Čarne imaju drugu teoriju, videći kao počinitelje „izrevoltirane građane, izazvane velikim brojem pasa lutalica na ulici i po selima, i njihovim napadima na stoku i ljude, a najčešće decu”. „Veliki problem sela su i lovci koji gube pse u lovu, pa onda oni gladni silaze u naselja i atakuju na životinje”, kažu u Udruženju.
Možda je do sistema, ali je sigurno i do crta ličnosti
Sejdinović u nomenklaturu trovača uvodi tzv. „entuzijaste”, one „koji uživaju u ubijanju i zlostavljanju životinja”. „Psiholozi za takve kažu da su psihopatske ličnosti, koji bi rado ubijali i ljude, ali se plaše mogućih sankcija. To su oni koji pokažu svoje lice u uslovima ratova i opšte deregulacije”, naš sagovornik napominje.
Iz ličnog iskustva Sejdinović tvrdi da „postoje i oni koji pse truju ciljano, usled neslaganja sa političkim stavovima vlasnika, ili odbojnosti prema njegovoj nacionalnoj pripadnosti”. Naime, njemu jedan komšijski bračni par aktuelno preti da će otrovati Lazinu naslednicu Ladu, „i to zato što ga ne vole zbog njegovog novinarskog rada, te imena i prezimena”.
Obrni-okreni, država je najodgovornija za kontinuitet trovanja, ne rešavajući nabrojane probleme, od redovne sterilizacije pasa, do sistemskog raspirivanja mržnje građana prema drugačijem.
Država ne reaguje kako bi morala, čak i ako se otrovi ostave (pomešani sa aromatičnom psećom hranom), u kakvom zaštićenom području poput kanjona reke Gradac, iz koje se Valjevci snabdevaju pijaćom vodom. Taj slučaj, zabeležen u policiji, dogodio se takođe u aprilu, čudnom igrom „koincidencije”.
Teret na civilnom sektoru
Šta onda treba činiti, ako je država tako nemušta i nedobronamerna? Za početak, ali sa krajnjeg, smrtonosnog aspekta, valjalo bi alarmirati na sva (digitalna) zvona situacije masovnog trovanja pasa, sa rizikom i po čoveka, smatra Sejdinović.
Obrni-okreni, država je najodgovornija za kontinuitet trovanja, ne rešavajući nabrojane probleme, od redovne sterilizacije pasa, do sistemskog raspirivanja mržnje građana prema drugačijem
Ako to država ne može ili neće, teret mora da padne na nevladine organizacije za zaštitu životinja (kao i sterilizacija). Takva bi akcija potraživala kompletan angažman svih njihovih, inače skromnih resursa, baziranih i na umrežavanju.
Umreženost institucija, od inspekcijskih do sudskih i gradskih uprava, ali i civilnih organizacija, i njihova preduzimljivost, trebalo bi da je i sistemska odlika, kada bi mnoge stvari mogle biti rešene, i mimo trenutne volje političara. Tada bi se sprovodio zakon, i naplaćivale kazne za njihovo kršenje, bez obzira ko bio počinilac.
Ni edukacija ne bi bila na odmet, štaviše, ona ima moć da otkloni mentalitetske stereotipe poput smatranja većim grehom sterilizaciju pasa, od izbacivanja štenaca na ulicu svakih šest meseci, kako zapažaju u Udruženju Čarna.
Međutim, kako sve pomenuto važi i za mnoge druge oblasti srpskog društva, uludo je očekivati da će ova imati prioritet, bez obzira što predstavlja životu opasnost i po građane, da ponovimo, kako bi nas čuli nadležni.
