Nedavni neredi u Velikoj Britaniji još jednom su demonstrirali nesposobnost liberala i levičara da prokljuve kako pridobiti pripadnike radničke klase koje privlači krajnja desnica. Jednom kad se fašizam oseti u vazduhu, više nema smisla ugađati ksenofobiji, kao što liberali čine prihvatajući antiimigrantsku agendu; niti grmeti protiv drastičnih državnih mera štednje, kao što to rade levičari. Da bi bile u stanju da se nose s problemom u obliku britanskih nasilnika i slične rulje širom Evrope i Sjedinjenih Država, progresivne snage prvo moraju da se obavežu da tim ljudima neće okrenuti leđa.
Izopačeni pogled grčkog seljaka
Moja šokantna inicijacija u fašističko stanje uma zbila se pre tri decenije, kada je jedan stari grčki seljak, po imenu Kapnijas, odlučio da me tome poduči. Njegovi izopačeni pogledi, koliko god izazivali revolt, sadrže ključ za objašnjenje onoga što se dešava na mestima poput severne Engleske, istočne Nemačke i američkog Srednjeg zapada.
Kapnijas je odrastao u teškoj bedi, kao polukmet na imanju u jednom peloponeskom selu u kome je njegov gazda bio dominantna figura. Gazda je bio liberalni patrijarh koji je tokom nacističke okupacije pomagao britanskoj obaveštajnoj službi, a njegova kuća bila je uporište pripadnika pokreta otpora. Posmatrajući britanske oficire koji su se padobranima spuštali da bi se smestili na farmi, ponekad u društvu bradatih komunističkih partizana, Kapnijas je znao da se tu nešto dešava – ali je iz tih dešavanja bez mnogo okolišenja bio isključen.
Moja šokantna inicijacija u fašističko stanje uma zbila se pre tri decenije, kada je jedan stari grčki seljak, po imenu Kapnijas, odlučio da me tome poduči
„Sa mnom niko nije hteo da ima posla“, ispričao mi je. „Sve dok me moj beli anđeo nije dotakao“, nastavio je, s ponosom mi stavljajući u ruku poluraspadnutu knjigu u kožnom povezu: primerak Moje borbe iz 1934. koji mu je njegov „beli anđeo“, instruktor Gestapoa, pred kraj okupacije poklonio na rastanku. Osećajući moje gađenje, krenuo je da mi objašnjava svoju mržnju prema Saveznicima.
„Njihova arogancija, njihova nadmenost, njihova gordost odvela je u smrt mnoge ljude“, kazao je. I pre nego što se priključio kolaborantskoj jedinici, u kojoj je naišao na svog belog anđela, mržnja je bila ono što ga je pokretalo.
Da, moguće je da Kapnijas, da je bio boljeg socijalnog statusa, ne bi podlegao zovu nacizma. Ali beda sama po sebi ne objašnjava zašto je postao kolaborant kad se većina mladića iz njegovog sela, uključujući i one ništa manje siromašne od njega, priključila pokretu otpora. Kad se marginalizacija pomeša s deprivacijom, izvestan tip ličnosti glavačke se strmoglavljuje u moralnu prazninu. Poput Kapnijasa, oni postaju podložni perverznoj logici po kojoj je nastupilo vreme superiorne rase.
Kad sam mu pomenuo nacističke masakre grčkih civila, Kapnijas za to nije hteo ni da čuje. U njegovoj interpretaciji, Britanci, njegov grčki gazda i levičari bili su ti koji su zemlji doneli pokolje. Nikog drugog nakon toga nisam čuo da tu reč izgovara s takvim guštom sve dok je Donald Tramp nije upotrebio u svom inauguracionom govoru 2017. Kad sam Kapnijasa pritisnuo da nešto kaže o stotinama ljudi koje su nacisti pobili u obližnjem gradiću, to mu je poslužilo kao šlagvort: „Pravi muškarci eliminišu one koji im stoje na putu, i tako preživljavaju. A ako umru, kroz smrt prihvataju da nisu dorasli tome da žive. Moji beli anđeli bili su iznad Boga. Za razliku od Italijana, Britanaca, ili ove naše rulje, oni nisu oklevali da pribegnu krajnjim sredstvima. Nema snebivanja! Nema straha! Nema strasti! Nema ljubavi! Nema mržnje! Morao si da ih vidiš svojim očima. Bili su veličanstveni!“
Dok je to govorio, lice mu se ozarilo, a moj zgroženi izraz lica srce mu je ispunjavao zadovoljstvom.
Tačke mržnje
Britanska rulja koja je izazvala nerede čija su meta bili imigranti, pristalice Alternative za Nemačku i povampireni beli suprematisti u Americi možda nisu tako glasni ili artikulisani u ispoljavanju svojih fašističkih stavova, ali psihološki potiču s istog mesta kao i Kapnijas, pa na osnovu njihovih primera možemo izvući četiri pouke.
Prvo, fašističko nasilje služi kao sredstvo regrutacije. Njegova glavna svrha jeste da nas šokira kako bismo počinioce osudili, zahtevajući nasilnu intervenciju policije i dugotrajne zatvorske kazne. To je način za pridobijanje novih pristalica koje, poput Kapnijasa, uživaju posmatrajući kako i nas obuzima njihov gnev.
Drugo, fašisti nisu ni branitelji ni graditelji zajednice. Ide im od ruke kad govore o uništenim zajednicama, ali najbliže što se primaknu izgradnji zajednice jesu neredi i tirade na društvenim mrežama, čime potrebu ljudi za postojanjem zajednice podstiču, ali je nikad ne zadovoljavaju.
Fašističko nasilje služi kao sredstvo regrutacije. Njegova glavna svrha jeste da nas šokira kako bismo zahtevali nasilnu intervenciju policije i dugotrajne zatvorske kazne. To je način za pridobijanje novih pristalica koje uživaju posmatrajući kako i nas obuzima njihov gnev
Treće, iako se fašizam napaja efektima drastičnih mera štednje, fašisti nikad ne protestuju protiv takvih mera. Te mere su bezlične, nasuprot Jevrejima ili azilantima muslimanskog porekla. A fašizmu su potrebna lica kao fokalna tačka violentne mržnje koja ih pokreće.
Četvrto, imigranti tu nisu bitni. Kao što me je Kapnijas poučio, fašisti s entuzijazmom prihvataju strance kao svoje bele anđele, uključujući i one poput Ilona Maska ili Donalda Trampa, koji se hvališu vlastitim ogromnim bogatstvom, a kritikuju ga kad su drugi u pitanju. Čak i ukoliko u blizini nema ljudi tamnije boje kože ili pridošlica, fašisti će naći neke Druge da svoju mržnju usmere ka njima.
Snaga solidarnosti
Ove četiri pouke sugerišu nam šta moramo da izbegnemo. Za početak, kada vlade i mejnstrim partije usvoje „lajt“ varijantu antiimigrantskih agendi, fašisti nanjuše krv u vodi i njihov apetit za surovost eksplodira. Slično tome, oni koji fašiste vide kao žrtve drastičnih mera štednje, lošeg obrazovanja ili zle sreće čine ih samo još bešnjim. Govoriti im da su antisemitizam ili islamofobija antikapitalizam za budale, takođe nije od pomoći – iako je istina.
Iako se fašizam napaja efektima drastičnih mera štednje, fašisti nikad ne protestuju protiv takvih mera. Te mere su bezlične, nasuprot Jevrejima ili azilantima muslimanskog porekla
Šta nam je onda činiti? Odgovor, rekao bih, takođe stiže iz Britanije, u vidu poslednjeg filma Kena Louča, Stari hrast, snimljenog po scenariju Pola Lavertija. Kada grupa sirijskih izbeglica stigne u ruinirani grad na severu Engleske, jedan vlasnik paba i jedan izbeglica uspevaju u neutralisanju tenzija između pridošlica i ojađenih starosedelaca koje su deindustrijalizacija i radikalne mere štednje učinili podložnim fašističkom načinu razmišljanja. Pod sloganom „jedimo zajedno, držimo se zajedno“, oni otvaraju narodnu kuhinju u kojoj se fašistički tropi ne tolerišu, niti je dozvoljeno da iko bude maltretiran, omalovažavan ili napadnut.
Moralna čistota Starog hrasta, i snaga solidarnosti kojoj odaje počast, podjednako je dobar savremeni vodič za to kako sprečiti da se žrtve okrenu jedne protiv drugih kao i bilo šta drugo u tom smislu. Njegova poruka je univerzalna: ništa od onoga što nosi povampireni fašizam nije neizbežno.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
