sns spens 19052024 0037 copy
Foto: Antonio Ahel/ATAImages
Da li su protesti najava slabljenja režima

Pukotine u monolitu strahovlade

Izdanje 26
13

Strah je stigao i do strahovladara. Uplašio se predsednik nekakvih „marksista i anarhista i nekontrolisanog nasilja“. Samo je kontrolisano nasilje prihvatljivo, ono ima institucije, načine, infrastrukturu, kadrove, hijerarhiju i, kao najvažnije – ovlašćenja. Još se više uplašio običnih građana i seljaka

Pred prve demokratske izbore u decembru 1990. generalni direktor Radio-televizije Beograd Dušan Mitević rekao je uredničkom kolegijumu ove kuće: „Mi moramo da uradimo sve da socijalisti pobede. Ovi ako dođu će da nas počiste.“ I primilo se ovo zastrašivanje kod većine, iako kod mnogih nije. Uz ogromnu pomoć RTB-a i ostalih državnih medija, Milošević je pobedio i legitimisao svoju diktaturu, a sredinom januara 1993. Milorad Vučelić, a ne oni koji su bili naspram vlasti, počistio je radio i televiziju, oteravši na prinudne odmore 1.100 zaposlenih.

Narativ: „oni“ su nam neprijatelji, žele nam zlo, plaćaju ih strane službe, izdajnici, mrzitelji Srbije i Srba, obnovljen je poslednjih dvanaest godina i pojačan izmišljotinama da neko hoće da ubije predsednika države, planira haos, za cilj ima zaustavljanje razvoja Srbije. Metodi devedesetih unapređeni su od nastavljača Miloševićeve politike i razrađeni do neslućenih granica, jer ako ne mogu da se umire argumentima i primerom, neistomišljenike treba smirivati strahom. Strah od gubitka posla, egzistencije, privođenja, suđenja, optužbi, javnog sramoćenja, fizičkih napada, linča.

Protest protiv iskopavanja litijuma 100824 Foto Goran Srdanov00 5
Protest protiv rudarenja litijuma, blokada železničke stanice Novi Beograd. Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Snaga stigmatizacije

U prošlim vremenima strahovlade su se održavale otvorenim državnim terorom, hapšenjima, mučenjima, smrtnim presudama, javnim pogubljenjima. Savremeno doba donelo je sofisticirane oblike koji često više udaraju na psihu nego na telo. Stigmatizacija je jedan od najefikasnijih načina pritiska. Stigma kao pečat, žig, danga na nečijem licu ili ličnosti, odraz je namere vlasti da se tako obeleženi zamislimo nad samima sobom, svojim postupcima i namerama, da počnemo da se preispitujemo i da potražimo krivca u sebi, da se postidimo samih sebe. Još više, stigma treba da proizvede podozrenje, prekorne poglede, distanciranje neposredne okoline, članova porodice, rođaka, prijatelja, komšija, javnosti. Toliko ljudi znam koji su devedesetih, kada su bili mlađi, od svojih dobijali pitanje: „Kako to sine, svi su za Miloševića, samo si ti protiv?“ Ime se promenilo, ali efekat je isti.

Metodi su unapređeni od nastavljača Miloševićeve politike i razrađeni do neslućenih granica, jer ako ne mogu da se umire argumentima i primerom, neistomišljenike treba smirivati strahom od gubitka posla, egzistencije, privođenja, suđenja, optužbi, javnog sramoćenja, fizičkih napada, linča

Strah je ubedljiv, treba ga samo posejati, on dalje deluje. Zastrašeni ljudi, pojedinci, grupe, masa, najbolji su materijal za interesno manipulisanje. Ali oni koji na taj način održavaju moć, često gube iz vida da strah može i da motiviše. Pogotovo kad je razložan, očigledan i dolazi iz neposredne blizine. U takvim okolnostima narod ume da odreaguje sa „svega nam je dosta i ne može više“. Tada se strahovlada suočava sa strahom koji je dovodi u pitanje, koji je negira i koji postaje energija promena. „Boj se ovna, boj se govna, kad ću živeti“, rekao bi Meša Selimović. Narod kaže „pritisnuto jače, još više odskače“.

Upravo taj efekat proizvela je aktuelna vlast otkrivajući sopstvenu prevaru, da nije odustala od kopanja i prerade litijuma i nije stavila tačku, kako je glasilo predizborno obećanje, već da hoće da nastavi taj opasni pohod, jer je materijalna korist važnija od zdravlja i života ljudi. Očekivali su patriotski odgovor da će ljudi i kad osete neposrednu opasnost, pognuti glavu i pomiriti se sa sudbinom. Drugim rečima, moćnici smatraju da čovek ne sme da se usprotivi ni kada ga otrovi već napadaju, kao starijeg vodnika Dejana Stojkovića koji je izgubio život u vežbi na Pešteru. Sada su otrove naslutili, neki i osetili u okolini Jadra, Nedeljicama, Boru i drugim mestima, a od realne opasnosti uplašili su se ljudi širom Srbije, pa otud sve veći protesti u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Valjevu… I dok vođa nacije i njegovi apologeti i dalje ispaljuju optužbe ka organizatorima protesta i opoziciji kako uz instrukcije stranih službi i uz njihovu finansijsku podršku hoće da sruše vlast, Draganu Simoviću, poljoprivredniku iz Dobrinje, to niko ne može da prilepi. On ima svoju zemlju, svoja stada, svoje imanje i porodicu, to mu je dovoljno i to mu je sveto. To brani, to čuva, neće da dozvoli da otrov naruši njegovu muku i način života. Ne traži ništa više, ali i ništa manje. „Vlast hoće da nas zastraši, ali u tome ne uspeva“, zaključuje Simović.

U reagovanjima na opasnost eksploatacije litijuma, mogu se prepoznati i reminiscencije na prošle ratove, Kosovo i druge identitetske traume. Na transparentu na kome piše „Nećete vala kopati“ je i lik srpskog ratnika iz Prvog svetskog rata, a u kolonama onih koji dolaze na proteste često se, spontano ili ubačeno, pojavljuju mini-litije sa slikama kosovskih crkava i natpisima „Ne damo Kosovo“. To u ukupnom aktivizmu koji, povodom litijuma i Rio Tinta dovodi u pitanje sadašnju vlast, deluje konfuzno i ideološki nejasno, ali se od ljudi koji su zabrinuti i uplašeni, može razumeti. Ne kao u slučaju Emira Kusturice, koji i kad izražava razumevanje za proteste ljudi, udvorički odgovornost prebacuje na nemačkog kancelara Šolca i američkog ambasadora Hila. Po njemu, ako bude kopanja jadarita u Srbiji, za to će biti odgovorni Nemci i Amerikanci, a ne Vučić koji je na to pristao.

Ali strah je stigao i do strahovladara. Uplašio se predsednik nekakvih „marksista i anarhista i nekontrolisanog nasilja“. Samo je kontrolisano nasilje prihvatljivo, ono ima institucije, načine, infrastrukturu, kadrove, hijerarhiju i, kao najvažnije – ovlašćenja. Izgleda da se još više uplašio običnih građana i seljaka, pa pozvao na razgovor u Malom Zvoniku, gde, ne uspevši da sakrije nervozu i loše raspoloženje, nije dao nijedan pravi odgovor.

Aleksandar Vučić, Mali Zvornik
Predsednik Vučić u Malom Zvorniku. Photo: M.M./ATAImages

Pojačavanje evroskepse

Da li je monolit vlasti razmekšan? Pukotine po njemu su očigledne, izgledaju kao kad se oštrim predmetom takne staklo, a pukotine krenu u svim prvacima. Da li je zauzimanje železničke stanice i pruge bilo mudro ili ne, da li se mogu, i da li treba, zaprečiti auto-putevi, ima li protest jasnu idejnu orijentaciju, sve su to pitanja koja nemaju precizne odgovore. Grešaka u izražavanju nezadovoljstva je bilo, ima ih i biće ih. Ali sve to ne umanjuje činjenicu da je nezadovoljstvo stvarno, da je veliko i da raste i da njegov osnov nije nikakav iracionalni podsticaj, pogotovo iz inostranih krugova. Ako nešto ima veze sa uticajima iz inostranstva to su očekivanja moćnih biznis sfera da se u Srbiji kopa i prerađuje litijum, u čemu se i Evropa moralno nagnula i pojačala naš evroskepticizam.

Grešaka u izražavanju nezadovoljstva je bilo, ima ih i biće ih. Ali sve to ne umanjuje činjenicu da je nezadovoljstvo stvarno, da je veliko i da raste

Nezadovoljstvo je, međutim, sasvim logično, pre svega usmereno ka onima koji nas već godinama ubeđuju kako Srbija sama donosi odluke, a što, već je svima jasno, znači da oni, odnosno on sam donosi odluke. Beograd na vodi, neizglasavanje sankcija Rusiji, nacionalni stadion, Ekspo, netransparentno zaduživanje, enormne nagrade olimpijcima, konačno, prihvatanje istraživanja i eksploatacije litijuma, sve su to odluke monolita.

Strahovlada i autoritarizam su ključni dokaz da u društvu ne postoji konsenzus o načinu vladanja ili je on samo prividan jer se može pronaći u nekim dokumentima, koje vlast tumači po sopstvenoj volji, odnosno interesima. Kad takav model vladanja počne da posustaje ili ga ugrozi opravdano nezadovoljstvo građana, mogu se dogoditi okolnosti koje su nepredvidive i čije ishodište može da bude obnavljanje monolita u još gorem obliku. Da bi se to izbeglo, a društvo nastavilo u konstruktivnom smeru, odgovornost je na intelektualnoj eliti i dobronamerno usmerenim političkim akterima, koji promene treba da usmere ka demokratiji i opštem interesu.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

13 komentara
Poslednje izdanje
Iva Čukić
| Društvo | 49

Da li smo živi isključivo zahvaljujući pukoj sreći

Dok građani na ulicama traže odgovornost za smrt 15 ljudi stradalih usled obrušavanja nadstrešnice na rekonstruisanoj železničkoj stanici u Novom Sadu, vlast je ujedinjena u odricanju odgovornosti. Pokrajinska premijerka Maja Gojković, koja nas je na svečanom otvaranju stanice uveravala da ćemo putovati bezbedno, sada političku i moralnu odgovornost očekuje na nekim drugim, neimenovanim adresama. Goran […]