Razgovor sa Irinom Khalip, novinarkom u egzilu, započinjemo slikama medijskog pluralizma dva Aleksandra. Jednog koji nosi brkove i već dvadeset godina vlada hapseći novinare i opozicione aktiviste i drugog koji bi možda bio srećniji da ih ima. Teza kolege naše sagovornice – Dimitrija Muratova, nobelovca i osnivača Novaje gazete, medija čiji su novinari hapšeni i ubijani – o genocidu nad slobodnim medijima u Rusiji i Belorusiji donekle se uklapa i u našu perspektivu. Ipak čitav razgovor je, umesto masovnim ubistvom medija, osenčen jednom pojedinačnom smrću. Onom Alekseja Navaljnog, u ruskom zatvoru.
Kada sam čula za smrt Navaljnog, pomislila sam na jednog od lidera beloruske opozicije, Nikolaja Statkeviča, o kome nema nikakvih vesti već više od godinu dana. Nema njegovih pisama ili poziva, njegov advokat nije u komunikaciji sa njim niti mu je dozvoljeno da ga poseti već duže od godine, i niko ne zna da li je on i dalje živ. Četiri politička zatvorenika već su umrla u beloruskim zatvorima, i ja se plašim da to nije konačni ishod. Mi vidimo šta se sada događa: Politički zatvorenici – posebno lideri – jednostavno su ubijani. Niko ih neće osloboditi. Dani kada je Mihail Hodorkovski bio zatvoren 10 godina a potom pušten na slobodu su sada daleka prošlost. Sada ni on ne bi izašao iz zatvora. Na mnogo načina, nažalost, to je rezultat prećutnog pristajanja civilizovanog sveta na diktature u Belorusiji i Rusiji.
Kako izgleda novinarski posao u takvim uslovima?
Novaja gazeta nema više status medija jer im je licenca ukinuta, ona je samo veb-sajt sada. U Moskvi se pravi praktično samo newsletter, ali ti ljudi su i dalje u Rusiji, u Moskvi. Oni nisu uhapšeni, i dalje su u svojim domovima, dok je u Belorusiji to apsolutno nemoguće.
Ne postoji nijedan nezavisni novinar koji je i dalje u Belorusiji. Oni imaju dve opcije: zatvor ili egzil. Većina beloruskih nezavisnih novinara imala je mogućnost da izađe u leto 2021. Zatim je moja draga prijateljica i koleginica Irina Levšina, glavni urednik nezavisne Beloruske novinske agencije BelaPAN, uhapšena u avgustu 2021. Posle toga bilo je jasno da nema više nezavisnih medija u Belorusiji, niti nezavisnih novinara. Možda je dovoljno ilustrativan primer objavljivanje oglasa nezavisnog medija pod nazivom Zerkalo, koji je kao jedan od uslova za dobijanje posla na oglasu koji je redakcija istakla naveo „da živite izvan Belorusije“.
Postoji član u krivičnom zakonu koje se odnosi na članstvo u ekstremističkoj grupi. Ako, na primer, objavite članak u nekom mediju koji nije po volji vlasti, vi ste viđeni kao deo te „ekstremističke grupe“ i možete biti uhapšeni, odvedeni u zatvor, a zatim u kažnjeničku koloniju, na kaznu od pet, sedam ili deset godina
Nedugo potom, 2022. najpopularniji elektronski medij u Belorusiji – TUT bio je proglašen za ekstremističku organizaciju, potom ugašen, a menadžment uhapšen. Bio je to signal za poslednje preostale nezavisne novinare da krenu na put egzila van granica Belorusije.
Neki su izbegli u papučama i pidžamama, na podu kombija ili u gepeku automobila. Bilo je nemoguće ostati dalje tamo.
Kako država svojoj javnosti objašnjava hapšenje novinara?
Metod je veoma jednostavan. Ne samo sud, već i tajne službe ili policija mogu oglasiti novinare za ekstremiste i tako ih označiti kao podobne za hapšenje. Postoji član u krivičnom zakonu koje se odnosi na članstvo u ekstremističkoj grupi. Ako na primer objavite članak u nekom mediju koji nije po volji vlasti, vi ste viđeni kao deo te „ekstremističke grupe“ i možete biti uhapšeni, odvedeni u zatvor, a zatim u kažnjeničku koloniju, na kaznu od pet, sedam ili deset godina!
Nezavisni mediji u Srbiji su pod finansijskim pritiskom, kao i kompanije koje se u njima oglašavaju, da li vam je taj metod poznat?
Metod koji vi opisujete vezano za finansijsko onemogućavanje rada nezavisnih medija bio je samo prva faza rata protiv medija u Belorusiji. Ovaj način korišćen je još krajem devedesetih, poput zabrane bilo kakvog oglašavanja u nepodobnim medijima. To nije bilo zvanično, ali naravno ako se neka kompanija oglasi u nepodobnom mediju – imaće puno problema. Porezi, inspekcije, svi državni resursi su odjednom protiv vas. Jednako tako bilo je i sa štamparijama. Druga faza bila je blokiranje sajtova nezavisnih medija. Pomenuli smo Muratova i njegovu kovanicu genocid nad medijima, jedan od njegovih uvida je i onaj da je VPN (virtual private network) najvažniji medij u našem regionu. Zatim je zabranjeno izdavanje nacionalnih frekvencija nezavisnim radio-stanicama, ali u to vreme još nisu bacali novinare u zatvor. Sada smo u trećoj fazi.
Da li mladi ljudi u Belorusiji uopšte razmišljaju o novinarstvu kao profesiji, kako javnost prati i interpretira događaje kroz vizuru kontrolisanih medija?
Jasno je da ogromna većina ljudi uopšte ne veruje državnim medijima. Znaju da je u pitanju propaganda. To je bilo jasno već 2020, sa masovnim protestima. Trenutno ne mogu ni da zamislim mladog čoveka koji razmišlja o karijeri u novinarstvu, u ovim uslovima. Mnogi mladi ljudi odlaze iz Belorusije u evropske zemlje i studiraju tamo. To je problem, jer je moguće da će Lukašenko ostati da vlada zemljom u kojoj će živeti samo penzioneri. Život u Belorusiji sada veoma nalikuje tridesetim godinama u Sovjetskom Savezu, nalik je na vreme Staljinovih represija i čistki.
Mislim da su te duboko usađene KGB sovjetske ambicije odnele prevagu kod Putina, i sada on pokušava da napravi svoju verziju Sovjetskog Saveza, da poništi istoriju i povrati izgubljene teritorije
Čak i pre 2020. Lukašenkov režim bio je oslonjen na tajne službe ali i na kreiranje atmosfere ravnodušnosti u narodu. Apsolutna većina ljudi misli da će, ako gledaju svoja posla i bave se svakodnevicom, biti ostavljeni na miru, da će zarađivati, kupovati, ići na koncerte. Nemamo prave izbore? Okej, to nije najvažnija stvar u našim životima. To je bio stav većine ljudi. To je bilo užasavajuće za mene. Ta spoznaja da su aktivni ljudi u velikoj manjini. Niko nije voleo Lukašenka, ali za većinu on je bio neka komična figura. Možemo se smejati, govoriti šale o njemu i sve je normalno. Nije ozbiljno. To je trajalo sve do 2020. Važno je istaći da je jedan od najvažnijih razloga za masovne proteste bio kovid. Vlast je aktivno pozivala ljude da se ljube i da se ništa ne zatvara, bio je to veoma čudan momenat jer su u jednom trenutku ljudi u većini shvatili da oni ne znače ništa i njihovi životi ne koštaju ništa. Da je državljanin Belorusije – niko. Sećam se, posle prvog smrtnog slučaja u Belorusiji, Lukašenko je čak komentarisao: Taj čovek nije imao sreće. To je izazvalo proteste, ta beznačajnost ljudskog života.
Vaš životni put bio je obeležen represijom i nasiljem države nad slobodnom kritičkom mišlju. Vaš otac je pred vama pretučen na jednom od protesta opozicije, dok je radio na dokumentarnom filmu…
Prvi trenutak kada sam osetila da je nešto pogrešno u Belorusiji bio je 1995, samo godinu dana posle dolaska Lukašenka na vlast, kada je jedan od poslanika u parlamentu Sergej Antončik napravio istraživanje o korupciji u strukturama Lukašenkove države. Izveštaj koji je napisao trebalo je da bude objavljen u medijima, ali je noć ranije KGB posetio štamparije i jednostavno izbacio njegov izveštaj iz novina. Umesto izveštaja ostale su bele strane, jednostavno tako. Izveštaj je bio izbačen. To je u to vreme bio veoma jasan signal da moj posao može biti povezan sa teškoćama i rizikom. Bila sam veoma mlada i to je za mene bio izazov da se suprotstavim tome. Vreme mojih studija bilo je vreme perestrojke, vreme otvaranja i verovala sam da ću moći da govorim istinu ljudima i da će štampa biti slobodna. Verovala sam da će moja generacija stvarati novo novinarstvo u Sovjetskom Savezu. Ispostaviće se da je to bilo najslobodnije vreme za medije u mojoj zemlji, kraj osamdesetih i početak devedesetih godina. Posle iskustva belina na novinskom papiru razumela sam da moja profesija neće biti samo pisanje već i borba. Da ćemo imati samo ono za šta se izborimo. Ako želite da živite u zemlji u kojoj postoji sloboda govora, okupljanja i štampe, moraćete da se borite za to. Dakle, ako svi mediji budu zatvoreni moraćemo da vičemo na mitinzima opozicije na ulici.
Posle odlaska u kućni pritvor, u kome sam provela dve godine, počela sam da pišem knjigu. Za to vreme moj suprug je i dalje bio u zatvoru. Zapravo taj kućni pritvor za mene je bio mnogo teži nego sam zatvor. Kada morate da živite u svom domu sa dva oficira KGB-a, to je pravo mučenje
Moj otac je takođe novinar i pokušavao je da mi kaže da to možda nije najbolji izbor profesije. U SSSR bila je tradicija da se najbolji članci ističu na beloj tabli, a najgori na crnoj. Otac mi je uvek govorio da će zbog moje sklonosti da govorim istinu moji članci sigurno završiti na crnoj tabli: Nećeš moći da se izboriš sa time, govorio mi je misleći zapravo o cenzuri i pritiscima na medije i novinare, sa kojima se i sam susretao. Ali, nikada nisam zažalila ili se pokajala zbog svog izbora da govorim istinu ljudima, iako to može biti opasno po život.
Vi ste i sami bili uhapšeni, vaš suprug takođe, prećeno vam je smrću. Država vam je u jednom trenutku pretila oduzimanjem deteta. Kako izgleda život jedne porodice kada država tako otvoreno želi da je razori?
Sada ne znam kako sam sve to preživela. Bili smo potpuno zatečeni, nismo bili spremni za mogućnost da ćemo i moj suprug i ja biti uhapšeni u isto vreme. Nismo imali scenario za takvu mogućnost. To je bilo vreme kada su vlasti za vreme našeg boravka u zatvoru, pokušale da odvedu našeg sina u prihvatilište. Mogu samo da kažem da je moja majka heroj zbog načina kako se u našem odsustvu borila sa tom situacijom. Istovremeno je to bilo vreme velike kolegijalne solidarnosti. Dimitrij Muratov i ostale kolege učinili su sve što je moguće da mi pomognu, da skrenu pažnju javnosti na naš slučaj. Obavestio je predsednike evropskih zemalja, parlamentarce, čak i poznate sportiste – hokejaše, jer je znao da Lukašenko posvećeno prati hokej na ledu.
Mihael Gorbačov je lično poslao pismo Lukašenku. Jedno vrlo diplomatski sročeno pismo: Napisao je: Vi ste uradili puno dobrih stvari za svoju zemlju tokom godina svog vođstva, ali bilo je i grešaka. Jedna od njih je hapšenje novinara „Novaje gazete“…
Za vreme našeg boravka u zatvoru, vlasti su pokušale da odvedu našeg sina u prihvatilište. Mogu samo da kažem da je moja majka heroj zbog načina kako se u našem odsustvu borila sa tom situacijom. Istovremeno, bilo je to vreme velike solidarnosti Dimitrija Muratova i ostalih kolega
Moje kolege činili su neverovatne stvari tada. Sećam se vremena kada me je direktor KGB zatvora pozvao u svoju kancelariju i pitao: Zašto svi ti mediji u svetu pišu više o tebi nego o uhapšenom predsedničkom kandidatu? Odgovorila sam da je to samo primer naše profesionalne solidarnosti. Ja sam zauzvrat upitala njega: A kako je to kod vas, u tajnim službama? Šta bi se dogodilo da ste vi na primer uhapšeni? Ništa, odgovorio je. Istog trenutka bi svi zaboravili da sam ikada postojao.
Utisak je da kroz sve te situacije koje su ekstremno stresne i ugrožavajuće provejava izvesna doza gotovo čehovljevskog humora. Njega nalazimo donekle i u vašoj knjizi Beleške zatvorenice, nastale kao refleksija na te dane.
Mislim da je taj humor jedini način za očuvanje razuma u takvim situacijama. Nikada se nisam toliko smejala kao tada u zatvoru, toliko glasno i sa namerom, iako nije bilo nimalo razloga za smeh. Mislim da je humor najbolji protivotrov protiv diktature. Moramo se smejati. Čak i u zatvoru, čak i pred smrtnu kaznu.
Počela sam da pišem knjigu dok sam bila u zatvoru, u maloj školskoj svesci zapisivala sam neke činjenice, impresije, dijaloge, kako ih ne bi zaboravila. Posle odlaska u kućni pritvor, u kome sam provela dve godine, počela sam da zaista formiram taj tekst kao knjigu. Za to vreme moj suprug je i dalje bio u zatvoru. U knjigu sam uključila i svoja pisma njemu, način na koji sam mu slala cigarete i čekajući da izađe pisala sam sa njim u mislima. Zapravo taj kućni pritvor za mene je bio mnogo teži nego sam zatvor. Kada morate da živite u svom domu sa dva oficira KGB-a, to je pravo mučenje. Neki od njih su razumeli apsurdnost te situacije. Govorili su mi: Moramo da sedimo ovde bez ikakvog pravog posla, naš posao je borba protiv trgovaca drogom, ali ne možemo da ga radimo jer moramo da budemo ovde. Odgovarala bih im da je to bio njihov izbor. Niko vas nije terao da radite za KGB. Bile su to mučne situacije. Najteže mi je bilo da objašnjavam zapadnim novinarima uslove svog kućnog pritvora. Ljudi nisu mogli da poveruju da su zaista ti ljudi sve vreme bili u mojoj kući. Nisu mogli da poveruju da je to moguće.
Moguće da će Lukašenko ostati da vlada zemljom u kojoj će živeti samo penzioneri. Život u Belorusiji je sada veoma nalik na tridesete godine u Sovjetskom Savezu, nalik na vreme Staljinovih represija i čistki
Kroz sve ove godine, da li ste nekada osećali da ste u direktnoj životnoj opasnosti?
Da. To je specifičan osećaj, u nekoliko perioda u životu, a posebno u vreme kada sam počela da dobijam pretnje ubistvom, a naročito posle ubistva Ane Politkovske. Do njene smrti bila sam pomalo naivna i verovala da ukoliko neko preti, on nije sposoban za stvarni zločin. Da vas onaj koji vam preti – neće ubiti. I da se ozbiljni zločinci ne bave pretnjama.
Ali posle Aninog ubistva shvatila sam da njihovi metodi mogu biti drugačiji. Da neki od njih ubijaju bez upozorenja, ali da se mogu i „igrati sa svojom žrtvom“, pre ubistva. Kao mačka sa mišem.
Kako u takvim uslovima funkcioniše Novaja gazeta, njeni novinari su prebijani, hapšeni i ubijani. Kako raditi u takvim uslovima?
Ja i dalje pišem za Novaju gazetu. Sada postojimo kao dve odvojene grupe. Jedno su novinari koji su ostali u Moskvi i Novaja gazeta Evrope. Posle početka rata u Ukrajini, neki od novinara preselili su se u Rigu, neki u druge evropske zemlje i ustanovili novi medij, Novaja gazeta Evrope. Mi smo i dalje jedna grupa, svi pišemo za jedan ili drugi medij, ali naravno mnogo je lakše kolegama koji su u inostranstvu, jer nema pretnji, nema cenzure. U Rusiji oni čak ne mogu da koriste reč rat već su prinuđeni da koriste termin specijalna vojna operacija.
Šta je razlog za to insistiranje na kontroli termina?
Mislim da moje kolege kada ne mogu da koriste reč rat, koriste druge, ali ne specijalna vojna operacija. Oni pronalaze druge reči, neki od njih koji se sećaju štampe u SSSR, koriste slične metode, jedan ezopovski jezik i u svakom slučaju pišu istinu i smatram da su oni istinski heroji. Mislim da je pre samo dve godine ili čak i samo godinu dana, bilo moguće ponešto uraditi. Sada je stanje mnogo gore nego ranije. Izuzetno je opasno. Njihova lična sloboda i životi su konstantno ugroženi. Sa druge strane, oni koji su otišli nisu želeli da pristaju na te igre rečima. To je izbor.
Sećam se vremena kada me je direktor KGB zatvora pozvao u svoju kancelariju i pitao: Zašto svi ti mediji u svetu pišu više o tebi nego o uhapšenom predsedničkom kandidatu? Odgovorila sam da je to primer profesionalne solidarnosti. Ja sam zauzvrat upitala njega: A kako je to kod vas, u tajnim službama? Šta bi se dogodilo da ste vi na primer uhapšeni? Ništa, odgovorio je. Istog trenutka bi svi zaboravili da sam ikada postojao
Očigledno da je rat i u rečima, u diskursu. Kada mislite da je sve to počelo, kada je počeo rat diskursa Zapada i Rusije. Kada je i zašto prestala komunikacija?
Sada smo svedoci poslednje faze rušenja Sovjetskog Saveza. Kada je Putin došao na vlast, oni su odlučili da vrate sve ono što je „izgubljeno“ za vreme Borisa Jeljcina, misleći na bivše sovjetske republike. Tokom prve dekade svoje vlasti Putin je imao ambiciju da sedi ravnopravno za stolom sa liderima civilizovanog sveta, da se susreće sa drugim predsednicima država, da bude zaista uvažen i uljudan gost, da govori i bude saslušan. Mislim da su te duboko usađene KGB sovjetske ambicije odnele prevagu u njemu, i sada on pokušava da napravi svoju verziju Sovjetskog Saveza, da poništi istoriju i povrati izgubljene teritorije. On ne mora da napada Belorusiju jer koristi ekonomske i političke metode, on već kontroliše sve u Belorusiji. On je naime pomogao Lukašenku da savlada proteste 2020. i Belorusija je već pod njegovom kontrolom. Gruzija i Jermenija danas imaju veoma proruska politička vođstva, ima odlične odnose sa centralnoazijskim bivšim sovjetskim republikama, tako da je Ukrajina jedina bivša sovjetska republika koja ne želi da bude kontrolisana iz Moskve. Sećate se gospodina Janukoviča koji je imao izbor da bude podržan od EU ili od Rusije, verujem da je tada Janukovič bio pred izborom sila ili novac od strane Putina. Ukrajinski narod je izabrao drugačije.
Da li će dijalog ikada biti ponovo moguć?
Putin razume samo jezik sile. Rusija sada ima sličnu situaciju kao u Belorusiji, nema slobodnih izbora. Rezultat možemo predvideti svi, i nažalost izbori nisu put ka slobodi. Verujem da su to samo masovni protesti. Ipak, nisam sigurna da je to moguće danas. Glasovi ljudi na ulici mogu rešiti situaciju u Belorusiji, kao i u Rusiji. Zbog toga je i represija sve snažnija, otuda hapšenja zbog lajkova i postova na društvenim mrežama. Lukašenko se izrazito boji glasa svog naroda, iako je to samo jedna osoba. Mi beloruski novinari bili smo silno inspirisani masovnim protestima u Beogradu sredinom devedesetih godina.
Posle masovnih protesta opozicije u Belorusiji 2020, činilo se da je Lukašenkov režim pred padom. Ipak je on, uz pomoć Moskve, i dalje na vlasti.
Prva i najvažnija stvar je novac. Moskva znači novac za Lukašenka, drugo je propaganda. Rusija koristi svoje propagandističke medije da proteste prikaže kao marginalne, ili nepatriotske. Mnogi ljudi u Belorusiji i danas gledaju ruske TV kanale. Oni ne vole Lukašenka, ali neki od njih veruju Putinu i ako on kaže da Lukašenko mora da ostane na vlasti – oni zaključuju: On je verovatno u pravu.
Ako želite da živite u zemlji u kojoj postoji sloboda govora, okupljanja i štampe, moraćete da se borite za to. Imaćemo samo ono za šta se izborimo. Dakle, ako svi mediji budu zatvoreni, moraćemo da vičemo na mitinzima opozicije na ulici
Putin je nadalje obećao Lukašenku da će poslati svoje tajne i vojne službe, policiju, specijalne snage, da pomognu da uguše proteste, ali nije to uradio, jer Lukašenku nisu bili potrebni. Moram da primetim da je sa druge strane bila velika greška protesta što su bili održavani jednom u sedam dana – nedeljom, i na njima je govoreno – mi smo većina, ne želimo više Lukašenka i hoćemo slobodne izbore, a onda se svi vrate svojim kućama jer sutra svi moraju na svoje poslove. Bila je to velika greška jer su Lukašenkove tajne službe shvatile da je potrebno samo da izdrže tih nekoliko sati nedeljno, a da posle mogu da se odmore i budu spremni da se suprotstave novom protestu za sedam dana.
Mislite da bi se protest završio drugačije da su ljudi ostali na ulicama sve vreme?
Da. Mislim da je Lukašenko bio zaista uplašen i bio je veoma važan trenutak kada su ljudi iz policije, KGB i tužilaštva počeli da se pridružuju protestu. Bio je to važan trenutak jer je to mogao biti pravi početak ujedinjenja čitavog društva.
Mislite li da je to bila greška vođstva protesta, ili jednostavno nije bilo dovoljno energije u narodu?
Mislim da na protestima nije bilo vođstva uopšte jer je Lukašenko pohapsio lidere protesta poput Nikolaja Statkeviča (Statkevič je uhapšen tokom protesta u maju 2020. i osuđen na 15 godina zatvora) i Pavela Severineca (novinar i politički aktivista, uhapšen tokom protesta juna 2020. godine i osuđen na kaznu zatvora od sedam godina, bez prava kontakta sa advokatom i kaznu izdržava u samici). Sa njima su uhapšeni mnogi iskusni aktivisti koji su mogli da povedu protest u drugačijem smeru. Mislim da su sudbine Putina i Lukašenka povezane veoma tesno i kolaps jednog će voditi ka kraju drugog. Posle toga ćemo imati šansu da stvorimo drugačiju zemlju.
Moj otac je takođe novinar i pokušavao je da mi kaže da to možda nije najbolji izbor profesije. U SSSR bila je tradicija da se najbolji članci ističu na beloj tabli, a najgori na crnoj. Otac mi je uvek govorio da će zbog moje sklonosti da govorim istinu, moji članci sigurno završiti na crnoj tabli
Sloboda nije voće koje raste samo od sebe. Moramo da se borimo i platimo za svoju slobodu. Plaćamo je sada, plaćamo veliku cenu, ali znam isto tako da zaslužujemo slobodu.
Život pod terorom
Irina Kalip je novinarka u egzilu i supruga Andreja Sanikova, nekadašnjeg diplomate i predsedničkog kandidata na izborima 2010. godine u Belorusiji. Kalip je urednica moskovskog lista Novaja gazeta, od početka rata u Ukrajini, takođe u egzilu u Rigi, gde izlazi pod nazivom Novaja gazeta Evrope. Magazinu je u Rusiji ukinuta licenca za rad, a redakcija proglašena za nepoželjnu organizaciju. Novinari ovog lista tokom prethodne tri decenije umirali su na zadacima na ratištima u Čečeniji, Africi, dobijali pretnje zbog svojih istraživanja, bili hapšeni, a nažalost, i ubijani u svojim moskovskim stanovima, poput Ane Politkovske 7. decembra 2006. godine.
Zbog svog rada Kalip je bila surovo napadana od režima u Minsku, prećeno joj je smrću u nekoliko navrata. Vozeći supruga u bolnicu posle povreda zadobijenih na opozicionom mitingu u Minsku 2010 godine, policija je pretukla, da bi potom oboje supružnika bilo uhapšeno. Država je potom počela aktivno da radi na odvođenju njihovog maloletnog sina u dom za nezbrinutu decu…
