Kada je u decembru 2022. godine Radna grupa za prevenciju nasilja u školama (jedna u nizu sličnih, po pravilu formiranih usled novog slučaja koji je uznemirio javnost) predstavila nekoliko mera koje su dobile podršku Ministarstva prosvete, prof. Aleksandar Baucal sa Filozofskog fakulteta konstatovao je da smo obrazovnu politiku zamenili bezbednosnom, a da je propušteno da se obrazovanjem bavimo kao obrazovanjem. Ali koliko god to zvučalo neverovatno nakon masovnog ubistva u „Ribnikaru“, protesta protiv nasilja i nezapamćenog talasa napada na prosvetne radnike u maju i junu, čini se da, uoči nove školske godine, država više nije zainteresovana ni za bezbednosni aspekt.
Da je od školstva praktično digla ruke, vidi se iz potpunog ignorisanja sve izraženije krize nastavnog kadra. „U Srbiji će u narednih pet godina između 5.000 i 7.000 nastavnika otići u penziju, a u celoj zemlji na nastavničkim smerovima se godišnje školuje između 500 i 700 nastavnika“, upozorio je pre godinu i po dana prof. Goran Roglić, dekan Hemijskog fakulteta i član radne grupe Univerziteta u Beogradu sastavljene od dekana osam fakulteta koji školuju nastavnike. Grupa je formirana iz svesti o opasnosti koja preti mladim generacijama i u svom radu je konstatovala: dramatičan pad kvaliteta nastavnog kadra (već se u osnovnim i srednjim školama zapošljavaju ljudi bez adekvatnih kvalifikacija), potcenjen položaj nastavnika u društvu, neadekvatne školske programe i značajan pad interesovanja za studijske programe namenjene školovanju nastavnika.
Kada je reč o položaju nastavnika, dekani su kao ključni faktor istakli da su nastavnici ekstremno malo plaćeni i da je potrebno da im se plate povećaju na 30 do 50 odsto iznad prosečne u državi. Ali uprkos tome što su prosvetni sindikati prošle godine sa Vladom potpisali Protokol koji predviđa mnogo skromniji cilj – dostizanje prosečne plate do 2025. godine – nastavljen je negativan trend započet pre četiri godine. Dok je u maju 2020. godine prosečna plata u obrazovanju iznosila 1.238 dinara više nego u državi i ujedno bila 2,07 puta veća od minimalca, od tada ju je državni prosek prestigao, a minimalac počeo da je sustiže. Tako je u maju ove godine, za kada su dostupni najsvežiji podaci, prosečna plata u državi bila za 9.271 dinar veća od proseka u prosveti, koji sada iznosi 1,82 minimalne plate.
Ne samo što država nije bila spremna da poveća budžet za obrazovanje, nego nije ispunila nijedino konkretno obećanje dato dekanima – da će uraditi analizu stanja po regionima sa podacima koliko nastavnika iz kojih disciplina nedostaje, za šta nije bilo potrebno da „odreše kesu“. Epilog ovog potpunog odsustva brige da li će sutra biti ikoga da podučava decu jeste da se ove godine na smer za nastavnike hemije u Beogradu prijavio jedan kandidat (prošle čak tri), a u Novom Sadu nijedan, dok se za nastavnika matematike u Beogradu prijavilo 14 svršenih srednjoškolaca – s tim što je dekan Matematičkog fakulteta Zoran Rakić ukazao da će oni koji budu mogli da se sa nastavničkog smera prebace na računarstvo i da ostanu na budžetu, to i učiniti.
U Srbiji će u narednih pet godina između 5.000 i 7.000 nastavnika otići u penziju, a u celoj zemlji na nastavničkim smerovima se godišnje školuje između 500 i 700 nastavnika
Ali to što iz godine u godinu na Univerzitetu u Beogradu ostaje sve više nepopunjenih mesta, očigledno bi ostalo van ikakvog fokusa predstavnika vlasti, da nisu našli način kako da tu činjenicu zloupotrebe.
„Vi sad imate histeriju koja se proizvodi svakodnevnim vestima na Šolakovim medijima, zahvaljujući kojoj se u ovom upisnom roku na Rudarsko-geološkom fakultetu upisalo najmanje studenata u odnosu na raspoloživi broj mesta. Vi imate 65 brucoša na 316 mesta. To nije samo tužno, to je strašno. Oni žele da sruše Aleksandra Vučića i baš ih briga za posledice“, dosetila se Ana Brnabić prošle nedelje. Zašto se onda na zaštiti životne sredine prijavilo samo sedmoro na 25 dostupnih mesta, naravno, nije objasnila.
Sa takvim odnosom prema obrazovanom sistemu čiji su problemi za vlast potpuno nebitni, sem koliko mogu da se uklopi u slagalicu o ugroženosti Vučića, ne čudi da su se iz Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije (NSPRS) fokusirali na preživljavanje.
Štrajk kakav još nije pokušan
„Prethodne dve nastavne godine završene su uz nasilje po školama širom Srbije. Uprkos obećanjima da će sprovesti različite mere da se to promeni, aktuelna vlast ni tokom ovog leta nije preduzela bilo šta u tom pravcu“, navodi se u saopštenju NSPRS u kome su zbog toga najavili „beli štrajk“ od 2. septembra: „Ocene su najčešći povod verbalnog i fizičkog nasilja nad zaposlenima u obrazovanju, pa ćemo ih ukinuti dok ne budemo zaštićeni na bolji način.“ Odnosno, plan je da do 11. oktobra ne upisuju ocene u dnevnik, a da ukoliko njihovi zahtevi ne budu usvojeni do tada, svim učenicima upišu ocenu odličan 5, koja bi bila i zaključena na polugodištu ukoliko se ništa ne promeni. A zahtevi su isti oni koji su upućeni Ministarstvu još 2022. godine, nakon nasilja nad nastavnicom Tehničke škole u Trsteniku: propisivanje zatvorske kazne za napad na prosvetnog radnika zbog posla koji obavlja (na taj način je u Krivičnom zakoniku već uređen napad na advokate), uvođenje mogućnosti suspenzije učenika iz nastave i ukidanje anonimnih prijava prosvetnim inspekcijama za koje tvrde da su postale metod pritiska i gotovo isključivo se tiču ocena.
„Već duže od decenije ne možete da udaljite učenika sa časa, bez obzira na njegovo ponašanje. Udaljenje ne bi značilo da ga izbacite na ulicu pa da ga zgazi auto, već da ako se učenik ometajuće ili agresivno ponaša na času, bude upućen u predviđenu prostoriju gde će sačekati roditelje pozvane da ga vode kući. A ako se to ponašanje ponovi, onda će ta sankcija da bude duža i po našoj ideji bi se uključili i Centar za socijalni rad i Centar za brigu o deci i sve one silne institucije koje ova zemlja ima, ali se nekako kada pričamo o problemima takve dece očekuje da samo prosvetni radnici rešavaju stvar. Ispunjenje ova tri zahteva ne bi rešilo pitanje bezbednosti u školama jer nasilje nije ni poteklo iz škola, ono se preliva iz celog društva, ali bi sigurno neke stvari bile bitno drugačije“, kaže predsednik NSPRS Dušan Kokot.
Ili ćemo kao društvo nešto da preduzmemo ili ćemo za pet godina beli štrajk imati u potpunosti, spontano i bez najave, jer ljudi već dižu ruke
Dušan Kokot
Ali političke volje očigledno nema, bez obzira na to što za ispunjenje zahteva nisu potrebna dodatna sredstva iz budžeta. Što dovodi do pitanja zbog čega bi se država koja nije ni trepnula na krizu nastavnog kadra, potresla što bi nekoj deci bile podeljene petice?
„Našu vlast ne potresaju takve stvari, ali ukoliko se javnost dovoljno zainteresuje, neće moći baš da ćuti. Moramo da koristimo alternativne načine borbe pošto nam je potpuna obustava rada ukinuta zakonom pre 25 godina i nijedna vlast to nije promenila. Zato su štrajkovi sa skraćenom nastavom trajali i po 7-8 meseci. Da li je to ikoga potreslo? Samo su nam svima izrasli rogovi i magareće uši. Jer nam smanje platu, mi se ubijamo da za 30 minuta odradimo ono što je plan bio za 45, učenici su oštećeni jer ne dobijaju znanje koje bi mogli i svi trpe štetu. Ovo sa čime smo mi izašli – ja tu iskreno ne vidim štetu“, kaže Kokot.
I dodaje da najavljeni „beli štrajk“ već sprovodi 15 odsto ljudi u školstvu – ali kao čin samoodbrane.
„Znate, nema anonimnih prijava protiv nastavnika koji poklanjaju ocene. Njih niko ne juri da ih bije. Oni su za sistem sjajni, ljudi sa postignućima. Dve godine ne može da se izmeni jedan član Krivičnog zakonika, pa se postavlja pitanje da li sam ja normalan ako dam učeniku trojku koju je zaslužio ili sam idiot? Nastavnica biologije koja je u junu u Beogradu dobila glavu o beton, nije to dobila zbog keca, nego baš zbog trojke. Nema tu više nikakvih granica. Tako da ćemo ili kao društvo nešto da preduzmemo ili ćemo za pet godina taj beli štrajk imati u potpunosti, spontano i bez najave, jer ljudi već dižu ruke“, zaključuje Kokot.
Za sada, na sajtu Ministarstva prosvete može se naći samo prošlonedeljna crtica o sastanku sa predstavnicima MUP-a o merama koje je potrebno sprovesti kako bi bezbednost učenika i zaposlenih bila na najvišem nivou, uz zahvalnost na dosadašnjoj saradnji. A ako su na tom polju već bili zadovoljni, iznenadnim jesenjim đačkim uspesima mogli bi se i oduševiti.
