Predsednički izbori u Rusiji, otelo se prošlog leta portparolu Kremlja Dmitriju Peskovu u razgovoru za Njujork tajms, „zapravo i nisu demokratija, već pre skupa birokratija“. Što jeste jedan od načina da se konstatuje svakome s imalo pameti (i savesti) očigledna istina o prirodi režima Vladimira Putina: formulacija, doduše, jeste odveć eufemistička, ali je taj nedostatak kompenzovan činjenicom da je ocena stigla s merodavnog mesta.
Odmah po objavljivanju intervjua Peskov je krenuo da objašnjava kako je njegova izjava pogrešno interpretirana, ali je taj pokušaj pre delovao kao potvrda da je američkom dnevniku rekao tačno ono što i misli. „Teoretski“ govoreći – glasilo je „objašnjenje“ – održavanje predsedničkih izbora u Rusiji je nepotrebno pošto je ionako „očigledno da će Putin biti reizabran“.
Jes’ vala: biće reizabran kao od šale, pošto u izbornim diktaturama kakva je Putinova Rusija drugačiji ishod glasanja od megapobede satrapa na vlasti nije ni moguć. I pošto ne postoji „demokratija“ u kojoj bi se moglo desiti da neki kandidat trijumfuje „s preko 90 odsto glasova“ kako je to Peskov predvideo u rečenom intervjuu.
Ali to je bilo tada. Sada, neposredno pred ovosezonsko izvođenje ruskih predsedničkih „izbora“ – monumentalne, visoko koreografisane predstave koja se od 2012. naovamo upriličuje na svakih šest godina – Putinov glasnogovornik na stvari gleda iz ponešto promenjene perspektive. „Više nećemo tolerisati kritike na račun naše demokratije. Naša demokratija je najbolja“, rekao je Peskov prošle sedmice u obraćanju jednom omladinskom forumu u Sočiju.
Demokratija i Rusija
U zbiru, dakle: demokratija je Rusiji i Rusima sasvim nepotrebna – jer šta će im – ali je i takva, dakle suvišna, superiorna u odnosu na ono što imaju drugi. U kojoj se tačno proporciji ovde mešaju cinizam i stupidnost teško je proceniti.
Bilo kako bilo, nekakvog glasanja u Rusiji i okupiranim delovima Ukrajine će biti, i prvi put će umesto jednog potrajati tri dana, od 15. do 17. marta; trodnevno glasanje dosad je bilo upriličeno samo za režirani referendum kojim je 2020. otvoren put za promenu Ustava kako bi se Putinu obezbedilo pravo na dodatna dva predsednička mandata, od kojih će prvi – a ukupno peti – započeti posle aktuelnih „izbora“. Biće ovo i prvi put da će na predsedničkim izborima moći da se glasa elektronskim putem, kao što je to omogućeno na izborima za Državnu dumu pre tri godine. To će organizatorima glasanja nesumnjivo olakšati zadatak da Putinov rezultat štimuju u skladu s očekivanjima Kremlja: bilans ostvaren 2018, kada je pobedio sa 77,53 odsto osvojenih glasova, ovog puta bi valjalo nadmašiti kako bi se pred čitavim svetom demonstriralo kako u ratnim okolnostima praktično cela nacija stoji uz njega.
Da bi se do željenog rezultata lakše stiglo, nikome ko bi mogao makar i da zaliči na opozicionara, naravno, nije dozvoljeno da se na izborima kandiduje: antiratno nastrojenog Borisa Nadeždina, koji je najduže figurirao kao potencijalna „crna ovca“ na glasačkom listiću, Centralna izborna komisija na kraju je eliminisala zbog navodnih problema s prikupljenim potpisima. Stoga će osim za Putina – na ovim izborima nominalno nezavisnog kandidata (što je zapravo samo jedan način da se stavi do znanja kako je, kao neproglašeni monarh, iznad svih ostalih) – moći da se glasa za još samo njih trojicu, od kojih nijednom ni na pamet ne pada da u pitanje dovedu ispravnost bilo čega što Putin radi, a pogotovo ne osvajačkog rata koji je pokrenuo. Redom: Nikolaj Haritonov, kandidat paleološke Komunističke partije; Leonid Slucki, lider ultranacionalističke Liberalno-demokratske partije; te Vladislav Davankov, u ime stranke Novi ljudi, koja bi da je vide kao liberalnu partiju centra, ali koja, kao i ostali podobni akteri, pravo na postojanje ostvaruje samo dok se kreće u orbiti Kremlja.
Neverovatna hrabrost Navaljnog i njegovih saradnika slobodoumnim ljudima u Rusiji davali su kakvu-takvu nadu da još nije sve izgubljeno. S njim je umrla i ta nada
Sve u svemu, opstanak režima koji je Putin uspostavio – bastardne mešavine večnog ruskog imperijalizma i osavremenjenog staljinizma, pravoslavnog zilotizma i razbojničkog kapitalizma – zagarantovan je sve dok ga sam Putin fizički bude oličavao, i formalnost u obliku još jednih lažiranih izbora, čija je jedina svrha da stvore potemkinovski privid u koji ne veruju ni njegovi kreatori, tu je isključivo da svemu da kakav-takav privid legalnosti, do koje zapravo nikome iz vladajuće klike ni najmanje nije stalo. Ali ono što je ovom zaludnom glasanju neposredno prethodilo – tragična smrt najeminentnijeg ruskog opozicionara i političkog zatočenika, Alekseja Navaljnog – čini ovaj trenutak možda i najtragičnijim u tragičnim ishodima inače krcatoj Putinovoj eri.
Simbol otpora
Jer, u okolnostima u kojima je u Rusiji bilo kakvo organizovano opoziciono delovanje odavno postalo ne samo opasno, nego i u najbukvalnijem smislu reči nemoguće – nakon početka agresije na Ukrajinu državna represija uzdignuta je na novi, dotad neviđeni nivo – praktično su samo neverovatna hrabrost Navaljnog i njegovih saradnika, te njihov istrajni rad na razobličavanju do srži korumpiranog, mafijaškog karaktera Putinove vlasti slobodoumnim Rusima davali kakvu-takvu nadu da još nije sve izgubljeno, i da je njihovu domovinu jednom, makar i u ne tako bliskoj budućnosti, moguće spasiti od sebe same.
Likvidacijom Navaljnog – da tu budemo načisto: potpuno je nebitno šta je s medicinskog stanovišta uzrok njegove naprasne smrti; drakonske presude za izmišljena ogrešenja o zakon i upućivanje na izdržavanje apsurdno duge zatvorske kazne u arktički gulag jasno su vodili tome da on sve to, ovako ili onako, ne preživi – ona manjina građana koji odbijaju da im mozgovi budu glajhšaltovani ostala je bez najpotentnijeg simbola otpora i čoveka koji je, budući da sistemska, u političke partije organizovana opozicija ne postoji, na sebe preuzeo nemoguć teret da takoreći sam-samcat bude zamena za tu i takvu opoziciju. (Uz dužno poštovanje za Ilju Jašina, Vladimira Kara-Murzu i druge utamničene ruske opozicionare, nijedan nema ni približno takvu prepoznatljivost, harizmatičnost, ikonički potencijal i talenat da svojim porukama dopre do miliona ljudi – što su sve osobine koje je posedovao Navaljni.)
Po portparolu Kremlja, demokratija je Rusiji i Rusima sasvim nepotrebna – jer šta će im – ali je i takva superiorna u odnosu na ono što imaju drugi
I zato je, i sad kad Navaljnog više nema, najviše što oponenti režima u atmosferi straha i represije mogu da učine da poslušaju njegovu preporuku, upućenu iz zatvorske ćelije par sedmica pre smrti. Da poslednjeg dana glasanja, u nedelju 17. marta, svoj protest izraze prvo tako što će se na biralištima pojaviti tačno u podne, stvarajući gužvu koju policija neće smeti da razbije; a potom da glasaju za nekog od one trojice koji se ne prezivaju Putin, spisku kandidata pridodaju ime Navaljnog, ili prosto glasački listić učine nevažećim. „Milioni će biti u stanju da uzmu učešća u ovome. A desetine miliona njih će tome prisustvovati“, napisao je on u jednoj od poslednjih poruka dostavljenih iz zatvora; njegova udovica, Julija Navaljna, isti poziv biračima ponovila je desetak dana pred izbore.
Fraza kaže da nada umire poslednja; u Rusiji je, reklo bi se, s Navaljnim umrla i ona. Sve što je preostalo je prkos.
