Kada je, krajem novembra 2023, prvi put blagovremeno raspisan Konkurs za (su)finansiranje projekata iz oblasti likovne, primenjene i vizuelne umetnosti, dizajna i arhitekture, umetnička zajednica bila je pozitivno iznenađena. Mnogi su se ponadali da je Ministarstvo kulture Republike Srbije konačno shvatilo suštinu sopstvenih godišnjih javnih poziva, makar i na pritisak stvaralaca.
U tom smislu, da podsetimo: kulturni poslenici bunili su se lane u više navrata, predvođeni organizacijom Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), i uvek bi ova poluga podrške bila na spisku njihovih apela. Stoga se i raširen glas da je stručna komisija (Zoran Čalija i Radoš Antonijević, umetnici, i Jelena Medaković, direktorka Muzeja grada Beograda) svoj deo posla obavila na vreme, smatrala malom pobedom pobunjenih.
Kulturi se smešila godina normalizovanja. Međutim, kada je uveliko prošlo zakonskih 60 dana za objavu rezultata, bilo je jasno da će se dinamika podržanih programa ponovo prilagođavati kašnjenju, nauštrb kvaliteta, naravno.
Nastupajuću agoniju ipak niko nije očekivao. Naime, na ishod konkursa prelila su se potom politička dešavanja, uključivši period tehničkog rada Vlade između parlamentarnih i (ponovljenih) lokalnih izbora, te maratonski prenos ministarskih ingerencija s Maje Gojković na Nikolu Selakovića, okončan tek krajem aprila, kad su se aplikanti ponovo ponadali.
Zalud, jer onda je novi ministar krenuo da putuje po dužnosti otvaranja izložbi (od Jagodine do Pariza), ili potpisivanja sporazuma, neretko i nebitnih, gledano uopšteno. Kad su svi digli ruke od ovogodišnje državne potpore, rezultati su ozvaničeni 19. jula, ma kakvi bili spram početnih.
Jer, govorkalo se i da su, u međuvremenu, „mnogi brkali po konkursnoj dokumentaciji ili licitirali dobijenim svotama“. Mnogi su, dakle, nezvanično znali rezultate, koristeći ovu nelegalnu prednost da „ispod žita“ intervenišu, ako je verovati glasinama.
Skor „muljanja“
Tek je obelodanjeni skor „muljanja“ naišao na odijum, kako po pitanju selekcije dobitnika, tako i probijenih rokova. Poslednje se može oličiti citatom Branka Miliskovića, umetnika performansa i proširenih medija.
„Kada se rezultati objave u julu, pa izvrše revizije budžeta, a sredstva uplate u septembru, dok se očekuje da se projekti realizuju i finansijski pravdaju do kraja tekuće godine, onda vam nekada dođe da kažete: evo vam vaša milostinja, ne treba, hvala. A onda se setite da Gradski sekretarijat za kulturu nije ni raspisao pozive, a da privatne fondacije nemamo, pa se ipak predomislite i kažete: ma ne pada mi na pamet da vratim sredstva, realizovaću projekat kako god“, objašnjava Milisković za Radar.
U vezi s poslednjim, ponovo je ovih dana reagovala NKSS, tražeći ostavku gradske sekretarke Nataše Mihailović Vacić i postavljajući joj niz pitanja u sklopu „konstruktivnog dijaloga“ na koji je ona sama pozvala, izbegavajući da se povuče sa funkcije.
Za aktuelnu temu Radara, od mnoštva pitanja najvažnija su sledeća: zašto javnost nije odmah obaveštena da konkursa za sufinansiranje projekata iz domena kulture neće ni biti ove godine? Koje će druge mehanizme Sekretarijat da potegne ne bi li sceni pomogao? Kada će se dobiti obrazloženje podrške sumnjivim projektima od 2021, traženo u više navrata?
I najzad, kako to da je bilo novca za Dane porodice, ma ko da je tu manifestaciju finansirao, a nema za one što učestvuju u javnim pozivima?
„Umetnički“ identitet
Ministarstvo je ipak glavna adresa gde umetnici i drugi kulturni radnici traže rešenja da svoje zamisli ostvare, ali i da nekako prežive od skromnih honorara, ukoliko za te svrhe novac pretekne nakon budžetske revizije. Milisković je tako za svoj rezidens u Njujorku podržan sa 300.000 dinara, ili 2.600 američkih dolara, kad se odbiju administrativni i drugi troškovi, što jedva da će, kako kaže, biti dovoljno samo „za smeštaj i osnovne dnevne troškove“.
Avionske karte u tu sumu ne može da uračuna, te se ovaj umetnik i dalje bavi zatvaranjem finansijske konstrukcije, umesto svojim budućim nastupom. Ali, čak i tako raspolućen, Milisković može da „peva“ upoređujući se i s pojedinim institucijama, a kamoli otpisanim pojedincima i udruženjima.
Jer, Ministarstvo je smatralo da, recimo, galerija SULUJ-a, kao i Haos, U10, Stara kapetanija… nisu zaslužili ni cvonjka za svoje poslovično bogate programe. Tome nasuprot, milostivo je podržana izložba galerije kod beogradske Saborne crkve u Vašingtonu sa dva miliona dinara. Posebno sumnjičavi bili su oni koji za dati prostor nisu ni čuli.
„Iako ova galerija dobija ozbiljna sredstva od Ministarstva iz godine u godinu, ona je u APR-u registrovana kao trgovina na malo polovnom robom, dok se u konkursnim propozicijama jasno navodi da pravo učešća imaju ustanove, umetnička i druga udruženja registrovana za obavljanje delatnosti kulture“, naglašava Milisković.
I kad je tehnički sve u redu, slabo je sve O. K. Faktički galerija Zvono, recimo, „svake godine dobije značajna sredstva, a da je retko kad otvorena“, kako naš sagovornik zapaža. Slično je upitno i preduzeće Brun&Brun, dobitnik 1.300.000 dinara ukupno, kao i UG Dom Jevrema Grujića, čija je postavka Dragoš Kalajić – povratak hiperborejaca, podržana sa 1.200.000 dinara. Dobro je prošla i nekolicina drugih miljenika, „probranih po političkoj liniji ili na osnovu privatnih kontakata“, čiju upitnost poslovično razmatra NKSS, te će nam više detalja biti poznato na jesen.
Ono i sada vidljivo Milisković sažima: „Lični interesi su toliko jaki, a egzistencijalna kriza veoma očigledna, tako da se često dešava da osoba od integriteta, bukvalno preko noći pređe preko svih principa i postane deo vladajućeg konstrukta“. Onda može da se nada odobrenim sredstvima.
Šta i kad dobiješ pare?
Šta država želi od kulture, i da li uopšte o njoj razmišlja, posebno problematizuju iznosi opredeljeni za godišnji program onih muzeja i galerija što su nekako uspeli da prođu sito i rešeto partijskih interesa, makar i kao privid demokratičnosti. Jer, ma kakvih gabarita bili programski gledano, većina ustanova, ali i kolonija, dobila je oko 500.000 dinara za ostvarivanje svojih planova.
A šta uopšte može da se uradi za ovu svotu? „Eventualno da se odštampaju katalozi, dok o produkciji i transportu radova, kao i honorarima za umetnike, ne možemo ni govoriti u kontekstu sramno malih davanja“, Milisković je izričit. Ali od „težine“ budžeta, važniji je način raspodele, on decidirano tvrdi.
S njim je saglasna Nela Tonković, kustoskinja Savremene galerije Subotica, smatrajući čak da problem nije ni to što se iz iste budžetske linije finansiraju i muzeji i galerije, kao i organizacije i pojedinci. „Problem je nepoštovanje kriterijuma“, Tonković pojednostavljuje.
Kada se rezultati objave u julu, pa izvrše revizije budžeta, sredstva uplate u septembru, dok se očekuje da se projekti realizuju do kraja tekuće godine, onda vam dođe da kažete: evo vam vaša milostinja, ne treba, hvala
Takođe, „nema smisla ni to što u sastavu komisije poslednjih godina nema ni jednog jedinog kustosa/kustoskinje, iako bi njihovo učešće u proceni projekata sigurno uspostavilo kvalitet i interes javnosti, kao najvažnija merila“. Još manje ima smisla činjenica da je o dodeli sredstava odlučivala direktorka Muzeja grada, u poziciji da finansijski podrži vlastitu ustanovu, kako ističe Tonković.
Na takve se redovne komentare javnosti komisija brani „izuzećem“ kad se odlučuje o konkretnim projektima kojima se može pripisati sukob interesa. Ovog puta, glavni je izgovor bila famozna „decentralizacija“, odnosno, „neophodna pomoć udruženjima i galerijama u mestima van Beograda, kojima je ovo jedini izvor prihoda“, po rečima Jelene Medaković.
Samo reči hvale
Pa, „hvala Republici“, mogao bi reći Narodni muzej Zrenjanina, na velikodušnih 500.000 dinara za unapređenje izlagačkih delatnosti, koliko je dobila i Turistička organizacija Čukarica za izložbu Dva veka Matije Bana, ali i Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ iz Čačka, galerije Narodnog muzeja iz Vranja, Kruševca, Novog Pazara… za svoje godišnje programe.
Po ovom isečku tabele, Neli Tonković je jasno kako se komisija odnosila prema pojmu decentralizacije, upućujući gro sredstava na Beograd, gde neki „zaista važni projekti“ ipak nisu podržani. Napraviti balans između „provincije“ i prestonice, a voditi računa o kvalitetu, „neophodno je kako bi savremena umetnost uopšte opstala“, kako ističe Tonković.
Odbijeni, kao uostalom ni „nagrađeni“, opet nisu imali koristi od obrazloženja odluka, usvojenih kao konkursno poboljšanje pre neku godinu. Jer, sva tumačenja bila su „generička“ i bez transparentne argumentacije, odnosno, bodovne liste, na osnovu koje bi moglo da se poradi na poboljšanju sledećih godina, kako navodi Milisković.
To što se umetnici, kustosi, galeristi i slični, svaki čas bune, valjda se doživljava kao kolektivni performans, na sreću – besplatan. I, kao i svi drugi plodovi nezavisne kulturne scene, suštinski nevažan
Sve uzevši u obzir, logično je pitanje – ima li država uopšte kulturnu strategiju, premda je, kao mrtvo slovo na papiru, formalizovana strateškim dokumentom u trajanju od 2020. do 2029. „Na prvi pogled, strategija je – da je nema, na šta se nadovezuje taktika iscrpljivanja, s obzirom na toliko kašnjenje rezultata konkursa“, kaže naša sagovornica.
Državi nisu važni ni mladi, budući da se organizacije kojima je omladina u fokusu, redovno izostavljaju u podršci, ona dodaje. „Najviši iznosi dodeljivani projektima čiji će stvarni uticaj na razumevanje i medijaciju naše savremene vizuelne umetnosti biti skromni ili skoro nepostojeći, govore da su načela rangiranja projekata proizvoljna, ili blagonaklona prema nečijim privatnim željama ili tobožnjim zaslugama u nekim nama nevidljivim sferama delovanja“, Tonković podvlači.
Ima i za rasipanje
Problem je, naravno, i to što se „pare nemilosrdno i etički sporno rasipaju i dodeljuju međusobno, a na teret građana“. Građani su opet lišeni svog ustavnog prava na kulturu, sve više, kako su lični interesi pohlepniji, a društveni poredak truliji. I te se nepodopštine odvijaju u skučenih manje od jedan odsto republičkog budžeta, koji govore da je vlastima kultura nebitna.
Opet netačno, po mišljenju naših sagovornika. Znajući da je „kultura bitna za osvešćivanje i razvoj kritičke svesti, vladajuća stranka to polje ne može da prepusti profesionalizmu i etici”, jer bi ovo brzo dovelo do raskrinkavanja „lažnih motiva“ raznih komisija i drugih faktora odlučivanja.
Još opasnije, posebno gledano na duže staze, jeste to što „partija na vlasti ima svoj koncept kako bi kultura trebalo da izgleda, a samim tim i svoje umetnike, kustose, dilere…“. Opisani poredak rezultuje i brojnim javnim spomenicima, podobnim kritici svake vrste, a ilustraciji ukusa (i zakulisnih radnji) naše vrhuške.
I dok NKSS redovno analizira sva budžetska davanja i periodično prezentuje zaključke, Ministarstvo (kao i Sekretarijat) zanima samo da se brojke poklapaju. I nikad se niko od za to plaćenih nije potrudio da sagleda efekte državnog i finansiranja lokalnih samouprava, i da na osnovu realnog uvida predvidi sledeće korake.
To što se umetnici, kustosi, galeristi i slični, svaki čas bune, valjda se doživljava kao kolektivni performans, na sreću – besplatan. I, kao i svi drugi plodovi nezavisne kulturne scene, suštinski nevažan, premda često oni jedini izvršavaju formalne ciljeve države.
