Ekološki egzodus, nova je kovanica koja se u medijima sve češće vezuje za selo Krivelj kod Bora, svakim danom sve više stišnjeno među kopovima dva rudnika, Veliki Krivelj i Novo Cerovo.
Prvi od majdana otvoren je još 1982, pa se meštanima od tada obećava organizovano preseljenje zbog nesnosne prašine, buke i svakodnevnih eksplozija, usled kojih pucaju zidovi kuća, plafoni i temelji. Ili se žiteljima selidbom preti, mahom neradim da napuste svoja dvovekovna ognjišta.
Međutim, od 2018, od kada je rudnike, kao i 63 odsto ostale imovine bivšeg jugoslovenskog giganta RTB Bor, preuzela kineska kompanija Srbija Ziđin Koper, glupo je i razmišljati o ostanku. Jer, eksploatacija rude bakra, sa primesama zlata, srebra i platine, utrostručila se, a paralelno sa tim galopiraju i posledice iskopavanja.
Kao na Mesecu ili u kamenoj pustinji
Zato ovu nekad gospodsku varoš, a sad jedva selo, delom već raseljavano, okružuju novi kopovi i odlagališta viška zemlje i stenja, pa se sve sivi kao na Mesecu, ili kakvoj kamenoj pustinji.
„Tamo gde je bilo brdo, sad je najveći ponor“, uprostiće Kriveljanin Aleksa Radonjić. Inače „nastavnik srpsko-hrvatskog jezika u penziji“, zbog čega ga u selu zovu Profa.
Opisane formacije ogledaju se u tirkiznim jezerima vanredne lepote. „Što lepše, to otrovnije“, primetiće Profa, a potom i objasniti da se u ta plava okna deponuje žitka masa, nastala flotacijom, i puna „svakojakih prljavština“. „Tu nema ničeg živog“, zaključiće sagovornik Radara, stvarajući sliku ekološke katastrofe, a današnjice Krivelja.
Koliko je zaštitni sloj na jezerskom dnu izdržljiv, niko ne ume da kaže pouzdano, posebno sa eskalacijom rudarskih aktivnosti. „Kada se dese incidenti na cevovodu, ta žitka masa izlije se preko njiva i puta u Kriveljsku reku“, neosporan je podatak sa sajta digitalnizavicaj.org.rs.
O ranijim pokušajima kolektivne selidbe iz 90-ih svedoči „pilot-projekat“ Banjica, naselje na dva minuta vožnje od Krivelja, sa sportskim terenom i negovanim okućnicama gotovo tipskih jednospratnica
Ali, to više neće biti problem Kriveljana, ako se zaista sprovede najnoviji plan uprave grada Bora, da se kompletno mesto, ali i neka druga, uključujući i najugroženije Borane, preseli u Trujkanov potok, na tromeđi Šarbanovca, Zlota i Brestovca. Tu su tačku sami građani birali, a vlast je uvrstila u Plan detaljne regulacije tri nova naselja, bezlično nazvana A, B i V, koja će prinudno rasutima, najverovatnije, biti pribežište.
Međutim, taj plan nailazi na opstrukcije, uglavnom trenutnih vlasnika zemlje, sudeći po javnim raspravama, od kojih je poslednja održana 15. avgusta.
„Poneki bi da se pogađaju, dok su drugi narihtani na određenu političku varijantu kojoj nesloga pogoduje“, otkriva Dragoslav Nikolić, bivši član rukovodstva MZ Krivelj. Prvima će planovi propasti ako dođe do eksproprijacije, kad će morati da se zadovolje onim što dobiju. Drugi će da nastave sa politizacijom problema koji prevazilazi dnevnopolitičke okvire.
„Možda je i lokalna vlast napravila propust, izbegavajući transparentno objašnjenje, kao da joj je stvarni cilj da ništa ne uradi. Da su čelnici Bora bili otvoreniji, domaćini bi bili gostoljubiviji prema nezvanim gostima, makar i zato što bi izgradnjom predviđenih naselja bila poboljšana infrastruktura njihovog kraja“, Nikolić dodaje.
Individualni pregovori sa Ziđinom ne bi li se izvukao koji dinar više
S druge strane, iako većina Kriveljana zastupa stav da selo mora da se seli kolektivno, u cilju očuvanja identiteta, i ovde ima odstupanja. Neki tako ulaze u individualne pregovore sa Ziđinom, ne bi li koji dinar više dobili, što ishodi i svađama, a gde drugde, nego – u kafani.
Možda je i lokalna vlast napravila propust, kao da joj je stvarni cilj da ništa ne uradi. Da su čelnici Bora bili otvoreniji, domaćini bi bili gostoljubiviji prema nezvanim gostima, makar i zato što bi izgradnjom predviđenih naselja bila poboljšana infrastruktura njihovog kraja
Dragoslav Nikolić
Ulogu ovog objekta u Krivelju igra Klub penzionera, gde svakojaki zalaze nemajući drugog sastajališta, pa tu zatičemo i tri redovna posetioca. Dvojica su se ustremila na trećeg, „izdajicu“, jer je netom „prodao kuću Kinezima“. S obzirom na dobro poznavanje trenutnog stanja tržišta, biće da mu možda i zavide „što je dobro prošao“. A cene su sledeće: „Kad hoćeš da prodaš, kvadrat košta 700 evra, a 1.200 kad se kupuje na bezbednijoj lokaciji“, ma kako i ona bila privremena.
Za Trujkanov potok se garantuje da tu neće biti kopanja, pa ni istraživanja. Ali, kako kažu, „Kinezima rastu apetiti, koje država podržava“, pa tu niko zapravo ne može da išta proverljivo jamči.
Ni prošlost više nije nedvojbena, jer su se negde dela šumska prostranstva, originalni kriveljski habitus. „U selu se živelo od stočarstva, ratarstva, pčelarstva i lova, ili najvećeg bogatstva na planeti – zelenila“, reći će Profa, kao da je svojim očima taj oduzeti raj gledao. Sivo je danas „zaštitni znak“ Krivelja, i kao simbol indolencije nadležnih prema mukama seljana.
Još kad je rudnik otvoren, znalo se da će kop da se proširi do centra sela, ali planski i oročeno na 100 godina. A danas je rudnik tu, 50 godina pre projektovanog roka
Jasna Tomić
„Još kad je rudnik bio otvoren, znalo se da će kop da se proširi do centra sela, ali planski i oročeno na 100 godina. I već se 1993. ušlo u razradu Prostornog plana iz ’76 kojim je Krivelj trebalo da se preseli u rejon Tilva, na istoj katastarskoj opštini. A danas je tu rudnik, 50 godina pre projektovanog roka“, u srž će ući Jasna Tomić, Profina ćerka, i prva na barikadama organizovanim zimus zbog dodatnog pritiska na već teške lokalne prilike.
Naime, „pod izgovorom da prave novi kolektor, Ziđin je krenuo da pretovaruje zemlju kroz centar Krivelja, kamionima od više tona koji su tutnjali svaki minut“, kaže Tomić. Od toga su kuće još više popucale, što je obaralo cenu nekretnina, posebno zato što „Kinezi ne dozvoljavaju popravke baš iz tog razloga“, kako primećuje jedan meštanin.
Zavadi pa vladaj, ili kako su prekinute barikade koje su trajale 79 dana i noći
Tad su Kriveljani organizovali barikade, „ne protiv rudnika, već bahaćenja kompanije“, koje se ogledalo i u iskrivljenju zamisli predstavnika Mesne zajednice, da se u slučaju kolektivnog preseljenja svakom meštaninu da 30.000 evra na ime vanrednih troškova. Isti, ili manji iznos Ziđin je krenuo da daje individualnim, svojevoljnim iseljenicima, pa je to bio još jedan doprinos delotvornoj taktici „zavadi, pa vladaj“.
Deda Dragi se već tri puta selio, prvo u Carevo Selo, pa kilometar i po više, da bi se konačno skrasio u kućici u kojoj sada živi, na ivici ambisa. Ako mora, kaže, opet će se seliti, ali se neće sam, dobrovoljno, prijaviti za to
Pomenuti protest trajao je punih 79 dana, a onda je umukao, pod ucenom. Na Kriveljanima je ostalo da se povuku, a na državi da napravi Prostorni plan posebne namene, gde bi se preciziralo mesto zbornog preseljenja. S tim nevezano, a potvrđujući pravilo da se „narod zapravo ništa i ne pita“, iskristalisano je rešenje Trujkanovog potoka, po svemu sudeći – ipak na dužem štapu. Uprkos tome što se „Ziđinu žuri da iscrpi sve što može za narednih 17 godina, kad ističe i projektovani vek eksploatacije rudnika Veliki Krivelj“, kaže Jasna Tomić.
Bilo je i ranijih pokušaja kolektivne selidbe, o čemu svedoči Banjica, kao „pilot-projekat“ raseljavanja 90-ih prošlog veka. Iako je i ta migracija bila stihijska, ipak je ovo naselje, na dva minuta vožnje od Krivelja, konačno dobilo obrise pravog ljudskog staništa. Sa sportskim terenom i negovanim okućnicama gotovo pa tipskih jednospratnica.
Već se selio tri puta, a izgleda da će morati još jednom
U najlepšem dvorištu, sa fontanom i aranžmanima cveća, sedi deda Dragi, prikladan za prikazivanje kao triput seljen. Prvo sa najistočnije tačke Krivelja u Carevo Selo, a potom kilometar i po više, da bi se konačno skrasio u ovoj kućici iz bajke o Ivici i Marici.
Da veštica i dalje vreba govori tužan osmeh Dragog, uz komentar: „Ako mora, opet ću se seliti“. Ali neće da se ponovo sam prijavi za taj postupak, kako je jednom učinio, verujući da država zna gde će s njim na mnogaja ljeta. Kad eto ti, ne prođe dugo, a ambis mu pred vratima.
Slične je sudbine i Carevo Selo, ili seno, kako desetak raštrkanih živih kuća po starinski naziva Profa. Od još aktivnih, a zamandaljenih kapija, važnije su one napuštene, sa različitim usudima nekadašnjih vlasnika. „Neki su sad u Boru, neki u Beogradu ili inostranstvu“, on opisuje tip rasejanja još jedne tačke koju je rudnik pojeo.
Sve što otkupe od meštana, Kinezi knjiže na kompaniju Ziđin i kad iscrpe mineralna bogatstva, ostaće im jalovo tlo, možda i za odlaganje nekog drugog otpada, strahuje Milan Radulović
Za aktuelnim, još zvanično nepotvrđenim utočištem dugo se tragalo usled složenih vlasničkih odnosa – javnih, privatnih i kineskih. Jer, kako podseća Milan Radulović, Kriveljanin, sve što otkupe od meštana, „Kinezi knjiže na kompaniju Ziđin“. Tako, kad iscrpe mineralna bogatstva, ostaće im i jalovo tlo, možda i za odlaganje nekog drugog otpada, po najkatrastofičnijim pretpostavkama.
Javni planovi Ziđina izraženi su u „premašivanju prošlogodišnje proizvodnje od 450.000 tona bakra i 10 tona zlata”, kako je najavio Čen Đinge, predsedavajući borda direktora Ziđin Majning grupe. Da bi došli do krajnjeg cilja – glavnine resursa od 20 miliona tona bakra i 700 do 800 tona zlata, kompaniji su neophodne „napredne rudarske tehnike“. O njima se zasad ništa ne zna, osim da prodiru u tlo na oko dva kilometra.
Table sa upozorenjima na – engleskom i kineskom jeziku
„Ako aktuelno miniranje izaziva svakodnevne, višekratne potrese od dva stepena po Rihteru, šta li će nam doneti agresivnija tehnologija“, pitaju se meštani, uzalud. Još bržem rastu Ziđina pogodovala bi i hitrija administracija, po rečima Čena, dok je problem raseljavanja izgleda rešen pomenutim A, B i V naseljima, čiju će izgradnju Ziđin da plati, „ne bi li ovde trpao sve koji su mu na smetnji“.
Za to vreme, bakar, zlato, srebro, platina, transportuju se za Kinu, već ustaljenim trasama, u čijem je građenju Srbija pomogla. Deo zlata ipak će nam ostati, budući da ga Ziđin poslovično prodaje Narodnoj banci Srbije. Naša je i rudna renta od pet odsto na prihode kineske kompanije, a biće i sve posledice rudarenja, ipak jedine pristojne egzistencije žitelja Borskog okruga.
Kako je jezik važan deo identiteta, koji Kriveljani brane svim silama, odnos snaga najbolje je opisati preko tabli na današnjem obodu sela, a nekad gotovo centru. Zabodene u nanose zimus dopremljene zemlje, table označavaju opasnost – na engleskom i kineskom, iako se vlaškim nekad ovde većinski govorilo. Sa spiska lokalnih toponima, izgubili su se Stari vinogradi, Kraku Sereši, Čoka Trailo, Vlačeđe, Ogašu Todor, Saraka. Posustali pred proždrljivošću rudarenja.
Iza pomenutih oznaka, jasno se vidi otvor tunela kojim će Kriveljska reka biti preusmerena, zbog potrebe flotacije. Tako će i „identitet“ Valja mare, kako je vlaški naziv reke, biti promenjen.
Napred je teško, ali bi nazad bilo još teže, jer bi bez Ziđina čitav kraj zanavek umukao, s obzirom na stanje pre kupoprodaje. I ovako se Kriveljani osećaju kao „zaboravljeni od države“, zaglavljeni „između nje i kompanije“. I prinuđeni da svoju istoriju deponuju na navedenom sajtu, uveliko pripremajući monografiju mesta, ne bi li naredni naraštaji sa sigurnošću mogli da kažu „bio jednom jedan Krivelj“.
