Vrelih avgustovskih dana u kojima se Srbija seća civilnih žrtava hrvatske akcije Oluja, jedna druga godišnjica prolazi gotovo neprimećeno, ona kojom se obeležava 75 godina Ženevske konvencije o pravima civila i ratnih zarobljenika.
Pet godina posle Drugog svetskog rata u kome je stradao višestruko veći broj civila u odnosu na sve prethodne sukobe u istoriji, 12. avgusta 1949, na temeljima prethodnih sporazuma doneta je Ženevska konvencija. Dokument je potpisalo 196 zemalja u celini ili sa nekim ogradama, postavljajući ga kao ugaoni kamen Međunarodnog humanitarnog prava i set pravila oko kojih se svi slažemo. Jednako tako ona se rutinski krše u čak 120 aktuelnih oružanih sukoba u svetu.
Rutinsko kršenje
Sa iskustvom ratova u bivšoj Jugoslaviji, Kongu, Iraku, Siriji, Jemenu, Sudanu, Palestini i Ukrajini, ali i prema evidenciji UN po kojoj je u ratnim sukobima samo prošle godine stradalo 33.443 civila, jasno je da se kao čovečanstvo ovog dokumenta retko sećamo, a još manje ga primenjujemo. Umesto zaštite civila i zarobljenika, Ženevska konvencija mnogo češće nalazi svoju upotrebu u posramljivanju zločinaca, a ponekad i u sudskim procesima pred Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu. Ipak, mnoge zemlje, među kojima SAD, Ruska Federacija i Izrael, ne priznaju jurisdikciju ovog suda.
Ženevska konvencija sastoji se od 429 članova, sa aneksima, podeljenih u četiri poglavlja koji postavljaju precizna pravila za tretman zarobljenika, zaštitu bolnica i medicinskog osoblja, dopremanje humanitarne pomoći, zabranu torture i seksualnog nasilja. Prva i druga Ženevska konvencija štite povređene i bolesne vojnike u borbama na kopnu i moru, treća tretira prava ratnih zarobljenika, dok ona poslednja štiti civile u vreme ratnih dejstava, sa naglaskom na one na okupiranim teritorijama, ali zabranjuje napade na medicinsko osoblje i ustanove.
Tokom vremena Konvencija je proširena i dopunjena sa dva ugovora. To su Dodatni protokoli iz 1977, koji se odnose na zaštitu žrtava ratnih sukoba, i dopunski Protokol 3, koji se odnosi na usvajanje dodatnih obeležja humanitarnog i medicinskog osoblja. Tokom vremena činjeni su dodatni napori da se ograniči zlo koje ljudi čine jedni drugima u ratu. Među njima su ugovori o zabrani oružja koja dovode do nediskriminativnih ubistava ili sakaćenja civila, poput ugovora o zabrani antipersonalnih mina, zabrani upotrebe kasetnih bombi, ili hemijskog oružja.
U slučaju Srbije, važno je sećati se da pre avgusta kada tugujemo zbog Oluje, uvek dolazi jul, a sa njim godišnjica na koju zauvek podseća mezarje u Potočarima
Za jednog od osnivača modernog humanitarnog prava uzima se Anri Dinan, švajcarski preduzetnik koji je 1859, svedočio posledicama krvavih sukoba Francuske i Austrije u Solferinu u Italiji, kada su armije u povlačenju za sobom ostavile veliki broj teško ranjenih i umirućih vojnika. Usprkos njegovim naporima da prikupi i organizuje medicinsku pomoć za vojnike, hiljade ranjenih su preminule na bojištu. Njihove sudbine je opisao u knjizi Sećanje na Solferino, gde je izneo predlog da se obučenim volonterima obezbedi zaštita kako bi u vreme rata mogli da pruže pomoć ranjenima. Dinan je inicijator ideje o humanitarnim društvima i međunarodnom dogovoru o ratnim dejstvima, koji su rezultirali donošenjem „Konvencije za ublažavanje ratnih povreda“ 1864. godine. Na osnovu njegovih ideja o nacionalnim humanitarnim društvima osnovan je Međunarodni komitet za dobrobit ranjenika, koji nam je danas poznat kao Međunarodni komitet Crvenog krsta.
Iako se danas čini prirodnim cinično se osmehnuti na pomen Ženevske konvencije, to je, naravno, apsolutno pogrešno. U slučaju Srbije, važno je sećati se da pre avgusta uvek dolazi jul, a sa njim godišnjica na koju zauvek podseća mezarje u Potočarima.
