Kad se istorija ponavlja, ponavlja se kao farsa. Načelno, ovo jeste tačno. No, u ovom slučaju, istorija se ponovila ne kao farsa, već kao karikatura.
Autentična Srpska napredna stranka osnovana je početkom januara 1881, samo dva-tri dana posle autentične Narodne radikalne stranke Nikole Pašića. Formirana je od grupe tzv. „mladokonzervativaca“, u opoziciji prema tad vladajućem liberalnom režimu. Bilo je to usko društvo izuzetnih intelektualaca, profesora, viđenih srpskih kolenovića i pripadnika gradske, uglavnom prestoničke, elite. Prvi vođ srpskih naprednjaka ondašnjeg vremena bio je Milutin Garašanin, sin čuvenog Ilije, autora „Načertanija“, i ustavobraniteljskog prvaka. Vojnik po obrazovanju, francuski đak, političar i novinar, mlađi Garašanin je služio kao srpski diplomata, ministar i predsednik parlamenta.
Svakako najvredniji član ove stare Srpske napredne stranke bio je Stojan Novaković, naš znameniti istorik, čovek koji nam je otkrio Dušanov zakonik i smislio državni grb i danas u upotrebi. Novaković je, u poznim godinama i posle duge naučne i političke karijere, prihvatio položaj predsednika vlade u jednom od najtežih trenutaka moderne srpske istorije: tokom krize izazvane austrijskom jednostranom aneksijom Bosne i Hercegovine 1908. Uglavnom njegovom zaslugom, rat je, u poslednjem času, ipak bio izbegnut.
Stojan Novaković stoji kao gromadna ličnost našeg nacionalnog i javnog angažmana na prelomu devetnaestog i dvadesetog veka. Nepravedno gurnut u zapećak.
Ovaj SNS je pravi primer srpske novokomponovanosti. Zakitite se istorijskim nasleđem, površno i neiskreno, I terate po svom
Stari SNS, u stvari, nije bio politička stranka u današnjem smislu tog pojma. Više je ličio, rekoh, na jedan politički klub, malobrojno udruženje istaknutih ljudi, bez širokog upliva u narodne mase. Naprednjaci su smatrali da su državna pitanja odgovornost školovanih ljudi, a da običan, neuk svet o tim pitanjima malo zna i zato se o njima ne treba pitati. Podsećanja radi, Srbija onog doba bila je, pretežnom većinom, seljačka i nepismena zemlja. Ali, uprkos tome, srpski seljak se veoma zanimao za politiku pokazujući volju da u njoj aktivno učestvuje.
Odana Obrenovićima, kraljevima Milanu i Aleksandru, Srpska napredna stranka je svoj uticaj crpla iz autoriteta vladaoca, ne iz podrške naroda. U njenom političkom „vjeruju“ nije bilo mesta ni za jedan princip demokratije: ni za opšte pravo glasa, ni za slobodne izbore, ni za Narodnu skupštinu kao zakonodavni organ vlasti. Istini za volju, za njihove vladavine, štampa je bila prilično slobodna. Pisalo se i govorilo oštro protiv vlasti i vladaoca. Povremeno su opozicioni novinari hapšeni i suđeni za „štamparske krivice“, mada je opšta atmosfera, i pored toga, bila burna, sa učestalim i oštrim političkim suprotnostima.
Ovo naprednjačko shvatanje politike predstavljalo je odblesak onog oligarhijskog i elitističkog uverenja kojem su skloni bili konzervativci širom tadašnje Evrope.
Razočarani držanjem carske Rusije u srpsko-turskom ratu (1876-1878), stari naprednjaci su se sasvim okrenuli Beču. Sva njihova spoljna politika, kao i spoljna politika kralja Milana, oslanjala se na apsolutno podvrgavanje austrijskom interesu i očekivanjima. Ako je u modernoj istoriji Srbije bilo austrofila, onda su to bili Garašaninovi naprednjaci. U odnosu na ostale evropske sile, oni nisu ni izbliza pokazivali takav entuzijazam kao prema Habsburškoj monarhiji. Okolnost što ni ona nije bila demokratska takođe je imala udela u naprednjačkoj sklonosti ka Beču.
U naprednjačkom političkom programu insistiralo se na modernizatorskim reformama u Srbiji. U tom pogledu, njihova vlast tokom devete decenije pretprošlog veka jeste, u raznim oblastima, sledila svoj programski prioritet. Jedino što su tadašnji naprednjaci reforme hteli odozgo, smatrajući srpsko seljaštvo neukim i nesposobnim za bilo kakav napredak. Onaj najemancipovaniji društveni sloj treba da vodi državu u budućnost čak i onda kad je većina stanovništva protivna tim političkim ciljevima. Otud je proizlazila njihova sumnjičavost, pa i otpor, svakoj vrsti demokratije.
Oni stari su bili austrofili. Ovi sadašnji su rusofili. Oni stari su bili monarhisti, ovi su republikanci. Oni stari su bili veoma pismeni, ovi jedva umeju da se potpišu
Njihovi zakleti politički protivnici bili su Pašićevi radikali s kojima su vodili odsudne političke bitke. Godine 1901, međutim, došlo je do privremene koalicije naprednjaka i radikala (tzv. „fuzija“), donet je jedan kompromisan poludemokratski ustav, a radikalski čelnici osuđeni za Ivanjdanski atentat (1899) na teške robije, pomilovani su i pušteni iz zatvora. Majski prevrat i ubistvo Aleksandra Obrenovića (1903) udarili su tačku na ovo neprirodno stanje u Srbiji.
Sa uvođenjem parlamentarne demokratije posle 1903. uloga naprednjaka veoma je oslabila. Na izborima su postizali uglavnom neubedljive rezultate.
Osim imena, šta povezuje SNS iz 19. veka i ovaj današnji?
Ne povezuje ništa. Ime su uzeli ne pitajući i ne hajući za negdašnju stranku. Niti išta o njoj znaju, niti ih zanima. Ovaj SNS je pravi primer srpske novokomponovanosti. Zakitite se istorijskim nasleđem, površno i neiskreno, I terate po svom.
Ovi savremeni se ponašaju isključivo u skladu sa svojom prizemnošću i neispravnošću. Starih je naprednjaka bilo malo, ovih ima stotine hiljada. Među ondašnjim bilo je pojedinaca od velikog formata. Ovi aktuelni sastavljeni su od bašibozuka, što bi se reklo jednim turcizmom. Nijedan od njih nema nikakvu struku, nikakvo delo iza sebe, nikakav lični ugled. Nikad nisu čuli ni za Milutina Garašanina, ni za Stojana Novakovića. Za Čedomilja Mijatovića, Milana Piroćanca, Ljubomira Kaljevića ili Vojislava Marinkovića, pogotovu. Španska sela.
Oni stari su bili austrofili. Ovi sadašnji su rusofili. Oni stari su bili monarhisti, ovi su republikanci. Oni stari su bili veoma pismeni, ovi jedva umeju da se potpišu.
Učestala je pojava u današnjoj Srbiji da se istorija zloupotrebljava, prekraja i otima. Činjenica što glavnina građana i građanki o svojoj prošlosti skoro ništa ne zna i što se u školama predaje, u velikoj meri, krivotvorena istorija, olakšava ovu pogubnu pojavu. Pogubnu i ružnu.
Narod se sistematski zatrpava istorijskim poluistinama ili preispoljnim lažima. O istoriji javno govore ljudi upitnog porekla i još upitnijih namera. Poturaju se izvitoperena tumačenja i iskrivljeni fakti. U toj nečasnoj raboti, na sramotu, učestvuju i neki koji se izdaju za istoričare. Čak i poneki profesor Filozofskog fakulteta. Jedan od njih, koliko mi je poznato, i predložio je naziv za danas vladajuću režimsku stranku. Prvo je zloupotrebljeno radikalsko ime, a zatim su i njihovi bivši politički ljuti suparnici doživeli istu sudbinu. Ni radikali sa starim veze nemaju, kao što su i današnji naprednjaci sa starima na suprotnim polovima. Miljama udaljeni jedni od drugih. Dve različite dimenzije, dva različita sveta, dva drugačija kosmosa.
Ni u formalnom ustavopravnom smislu, Republika Srbija nije naslednica ni Kneževine ni Kraljevine Srbije. Ona svoj koren nalazi u onoj Narodnoj Republici Srbiji što je stvorena na prvom zasedanju komunističko-revolucionarnog ASNOS-a novembra 1944.
Aktuelni SNS je sve oprečno od napretka. Sve oprečno od modernosti. Sve oprečno od prosvećenosti. Stoji kao živi spomenik neznanju, jeftinoći, demagogiji i koruptivnosti. Njemu je, čini se, svojstvenije i milije nazadnjaštvo od naprednjaštva. Jer, on nas, svim silama, vuče natrag, gura u provaliju, guši u prljavom blatištu.
Kako ime ume da prevari, zar ne?
