Vest o prošlomesečnom otvaranju izložbe Budućnost je iza nas autorke Mire Brtke u Nacionalnoj galeriji moderne i savremene umetnosti u Rimu, koja traje do 8. septembra, odjeknula je u italijanskim medijima. Corriere della Sera, Il Messaggero, Il Tempo, Artribune, Insideart, Mottolese…, izveštavali su o tom događaju zadivljeno i puni pohvala.
Ali, čak i vrhunski eksperti iz kustoske branše čudom su se čudili kako to da oni ne znaju za ovu umetnicu, veoma aktivnu na tamošnjoj sceni šezdesetih godina prošlog veka. „Ona nije imala vremena za lični marketing, niti je to zanimalo, već je bila u potpunosti posvećena svom umetničkom radu“, objašnjava za Radar Miroslav Rodić, koosnivač Fondacije „Mira Brtka“ i kustos rimske izložbe.
Za Brtku je bila „ista stvar“ bilo da slika, pravi skulpture, asamblaže, objekte, dizajnira modne kreacije ili scenske kostime, snima filmove, crta animacije…, dok god to radi sa zanosom, kako je govorila pred sam kraj života, 2014. S nadahnućem „nije imala problema“, s obzirom na to da se „nečim stalno oduševljavala“. U osamdeset i nekoj, bila je orna da upiše arhitekturu, kao što je, nakon stečene diplome rediteljke na Akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost u Beogradu (1955), završila Akademiju lepih umetnosti u Rimu, odsek slikarstva (1963), istovremeno zarađujući u filmskoj industriji.
Raditi sa Felinijem
„U Rim se Brtka i preselila jer su u to vreme ovaj grad zvali ‘Holivudom na Tibru’“, kaže Rodić, nabrajajući njene saradnje s Federikom Felinijem, Mikelanđelom Antonionijem, Đuliom Đaninijem i drugim rediteljima, kao primer Brtkinog uspeha. Njene modele nosile su Klaudija Kardinale, Silvana Mangano, Izabela Roselini, te su joj i na ovom polju bili otvoreni putevi. A onda je iz Mire treći vrag izvirio, kako je volela da se šali sa narodnom izrekom sa kojom su je povezivali: ona se odala likovnoj umetnosti.
S takvim bekgraundom i zvanjem slikarke, libila se da nekom zauzme mesto na jugoslovenskoj likovnoj sceni, što istoričar umetnosti Ješa Denegri povezuje i sa njenim slovačkim poreklom, koje se s razlogom smatra pitomim. Denegri Brtku ipak pamti po agilnoj prirodi, iste provenijencije, ali i „sjajnim radovima koji su bili izloženi u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu (tada Galeriji savremene likovne umetnosti) i Salonu MSU u Beogradu, 1971“.
Brtka je predstavljena i kao modna dizajnerka koja je unela elemente slovačkog folklora u odevanje Rimljanki, ali i u filmsku i pozorišnu kostimografiju
Rodić je se seća kao otkrovenja. „Kada je jednog jutra, pre desetak godina, neko doneo Brtkinu sliku u Nacionalnu galeriju u Beogradu, koju sam vodio, kao da me je grom pogodio. Svi vrhunski radovi što su u tom trenutku bili u galerijskom prostoru, od Miodraga B. Protića do Ćelića i Lubarde, delovali su manje ubedljivi od njenog“, on ilustruje svoj osećaj.
Zato je njegova misija postala da svetu prikaže sve što može iz Brtkinog bogatog opusa. Zato je i pokrenuo inicijativu (2020) da se formira fondacija s njenim imenom u nazivu, u svrhu čuvanja i prezentacije zaostavštine te briljantne svestrane stvarateljke.
Beograd, Budimpešta, pa Rim
U zamašan poduhvat Rodić je krenuo iz Beograda. Brtka je stekla mnoštvo obožavalaca među posetiocima svoje retrospektivne izložbe Refleksije, u Muzeju grada, pre tri godine. Zatim su, 2022, žitelji Budimpešte bili na redu da se oduševe, istina mnogo skromnijom postavkom u Q Contemporary muzeju, Svet Mire Brtke, koji je tako nesputano komunicirao sa savremenim, a elegantnim galerijskim izdanjem u najotmenijem delu mađarske prestonice.
Međutim, uz sav taj trijumf, izlaganje u jednoj od dve najprestižnije rimske institucije moglo je delovati kao suviše krupan zalogaj, i to u terminu između postavke Pikasa i italijanskih futurista. I baš u godini kada domaćini odaju počast stranim umetnicima koji su zadužili već prebogatu tamošnju kulturu, pa su aktuelno predstavljene Karli Akardi u Palazzo Esposizioni, i Luiz Buržua, u La galleria Borghese.
„Iako se direktorki Galerije veoma svideo izbor Brtkinih dela, smatrala je uputnijim da iza tako velike izložbe stane naša država, predloživši da to bude projekat kulturne diplomatije“, navodi Rodić. Bivša ministarka kulture Maja Gojković odmah je pristala, i u tu svrhu opredelila neke novce, ali, avaj, postajući jedina (osim ambasadorke) koja je u ime Srbije prisustvovala otvaranju, 11. jula. Sa strane domaćina, svečanosti su pak bili nazočni mnogobrojni zvaničnici, ističući značaj postavke. Bezmalo diplomatski skandal zabašuren je neverovatnim odzivom rimske publike i medija.
U duhu japanske filozofije
Deo te euforije može se pripisati Brtkinom angažmanu u avangardnoj umetničkoj grupi Illumination (prosvetljenje), aktivnoj krajem šezdesetih u Rimu. Specifičnost tog internacionalnog miksa umetnika bila je japanska filozofija, primenjena u artističkom domenu, što je propagirao osnivač i svojevrsni guru Nobuja Abe, kako Denegri tumači.
Legende o udruženim tragačima za smislom preživele su i kad je Abe preminuo, a članovi se rasuli. Brtka i Milena Čubraković vratile su se u domovinu, Marša Hafif u Njujork, a Paolo Pateli i Aldo Šmid ostali da traže svoju sreću u Italiji. Ono šta je mudri Abe hteo da prenese svojim mladim učenicima, bilo je da je tajna umetnosti (i umeća života) u boji i svetlosti.
„Ovde je i glavna razlika između apstrakcije Lubarde, Ćelića, pa i Kandinskog, recimo, i apstrakcije Mire Brtke. Tako dok prvi polaze od restrikcije prirode kao osnovnog motiva, kod nje je boja samo boja.“ Denegri opisuje princip apstrahovanja iluminacionista, blizak metafizici, te više vrednovan na umetničkoj skali od podražavanja vidljivog, makar prisutnog u tragovima.
Izložba Budućnost je iza nas uspela je da uveri mnogobrojnu publiku u tačnost definicije u svom nazivu zahvaljujući i veštom Rodićevom kustosiranju, ali i intervencijama u arhitekturi prostora, za šta je zaslužan profesor Franko Purini. U desetak sala prestižne Galerije, u čijem je vlasništvu krem moderne, konceptuale i drugih savremenih tendencija, Brtka je ponovo zasijala, i to više no ranije.
Uređena hronološki i vodeći računa o međusobnim sponama u okviru vizuelnog opusa, kao i svim segmentima njenog angažmana, postavka je posetioce provela burnim i nerazdvojivim tokovima Brtkinog života i stvaranja, zadirući u postenformel, racionalne geometrijske forme, pop-art poetiku, i naravno, istraživanja svetlosti i boje, čime se sve umetnica bavila.
Brtka je predstavljena i kao modna dizajnerka koja je unela elemente slovačkog folklora u odevanje Rimljanki, ali i u filmsku i pozorišnu kostimografiju. Prezentovan je i njen filmski doprinos, već opisan. Jedno je prećutano, premda inherentno Brtkinom neumornom stvaranju do kraja života: smrt muža Dragana Kresoje i njihovog sina Miloša, 1996. I ta tragedija je paradigmatična, jer oni su nastradali na umetničkom zadatku snimanja filma Suton nad Beogradom, tako što je njihov uslužni helikopter pao u Dunav.
Ovo je bio znak za Brtku da radi još žešće, kako bi svoju nezamislivu traumu umetnički obradila. Umrla je decembra 2014, u 85. godini, u Beogradu, nesmirena i u tome mirna, po svoj prilici. Njeni radovi deo su mnogih javnih zbirki i privatnih kolekcija diljem sveta.
Ipak, šta bi ovaj skroman devojčurak iz Novih Banovaca, pitoma Slovakinja rekla na vest da joj se posthumno smeši MOMA u Njujorku, između ostalih primamljivih ponuda, pa i izložbe u Centru Pompidu u Parizu? Zavrnula bi rukave i delala, najverovatnije, nemarna prema svojoj formalnoj biografiji.
