Kada usred leta uspeš da izazoveš masovne proteste čak i u poslovično mirnim mestima, kao što su Bogatić i Ljig, to može da znači samo jedno – nisi dobro radio istraživanja javnog mnjenja. Što je još strašnije ako ih radiš redovno i svaki čas se hvališ time.
No, izgleda da koliko god da se trudiš da ljude ubediš da je kopanje litijuma super, a Rio Tinto još bolji, to ubeđivanje baš i ne fercera dobro ako u isto vreme, zbog desetogodišnjeg nemara nadležnih, mnogi gradovi usred vrelog leta nemaju ni ono osnovno, vodu za piće.
Teško da možeš da ubediš ljude da ćeš po Pe-Esu da obaviš nešto tako kompleksno kao što je rudarenje i prerada jadarita ako nisi u stanju da očistiš slivnike tako da nas bar jednom zaobiđu poplave tokom superćelijskih oluja.
Malo je verovatno da će ti poverovati da ćeš pažljivo rukovati ogromnim količinama sumporne kiseline neophodnim za preradu litijuma ako ti se svaki čas prevrne neki vagon pun opasnih materija, često i u blizini naseljenih mesta. A o tome da ćeš brinuti o životinjama i biljkama dok kontinuirano uništavaš Frušku goru ili zatireš svaki nagoveštaj zelenila u Beogradu, da i ne govorimo.
Siti, gladni i borba za opstanak
Došao je, dakle, onaj trenutak kada ljudi sve manje slušaju onoga ko im priča da su siti i da žive u zlatnom dobu, a sve više gledaju svojim očima frižider i uviđaju da žive u gladnom dobu. Samo što ovo sada više nije ni pitanje sitosti ili gladi, već golog opstanka, te su počeli da se bune baš svi koji bi voleli da opstanu, jer ne mogu, kad baš zagusti, da se samo spakuju i evakuišu odavde.
Pričamo, dakle, o mnogo ljudi. To se, međutim, nije svidelo pojedinim državnim funkcionerima, ali ni oni više, po ovoj vrućini, nemaju takta i strpljenja za sav taj bezobrazni i nezahvalni narod, pa su predsednica parlamenta Ana Brnabić i Vladimir Đukanović, advokat i, kako se predstavlja, „bivši političar“, prilično burno i ne baš biranim rečima reagovali na rastući otpor svekolikom litijumskom napretku.
Koliko god se vlast trudi da ljude ubedi da je kopanje litijuma super, a Rio Tinto još bolji, to ubeđivanje baš i ne fercera dobro. A i kako bi ako ista vlast ne može da osigura da građani u mnogim gradovima usred vrelog leta imaju bar vode za piće
U polemiku se, standardno, uključio i predsednik Aleksandar Vučić koji je, zajedno sa ministrom finansija Sinišom Malim, izašao sa idejom da se narod o litijumu izjasni na referendumu, al’ ne mora odma’. Zvaće oni nas jedan dan od januara, najverovatnije krajem sledeće godine. Zašto se toliko čeka ako je stvar hitna i ako je sve kristalno čisto, nisu objasnili, ali pretpostavljamo da im treba vremena da sve lepo nameste, pardon, organizuju, kako bi referendum prošao onako kako bi, po njihovom mišljenju, i trebalo da prođe. Predsednik se tu malo i zaneo, kao da još nije izašao iz izbornog takmičarskog moda, pa je izjavio nešto, u najmanju ruku čudno.
„Mi možemo krajem sledeće godine da tražimo izjašnjavanje građana i unapred vam kažem, mogu da biraju. Hoćete li u Loznici, hoćete li u zapadnoj Srbiji, ili ćete u celoj Srbiji. I opet vam kažem, gde god i šta god izaberu, pobedićemo ih“, poručio je Vučić.
A koga to predsednik namerava da „pobedi“ na referendumu na kom bi građani trebalo da se izjasne jesu li za kopanje litijuma ili nisu? To nije rekao. Pri tome bi referendum morao da bude nezavisna stvar u kojoj predsednik ne bi smeo da drži jednu ili drugu stranu, već da dopusti da se građani, bez pritisaka, izjasne o nekom važnom pitanju po društvo u kojem žive.
Da li je to previše za tražiti, videćemo. No, s obzirom na uzavrele strasti i značaj teme možda i nije pametno čekati godinu i po dana do referenduma. Uostalom, vreme je novac, a znate koliko litijuma može da se iskopa do kraja sledeće godine. Vredni preduzetnici već čekaju, kao zapete lopate. Firme su otvorene, samo da predsednik preseče svečanu vrpcu i da počnu sa kopanjem.
