Srbiji ne preti opasnost da postane evropska kolonija. To je, nažalost, već realnost. Voljom ljudi u vrhu vlasti uvučeni smo u tu igru i stavljeni u poziciju periferije, koja će centru isporučivati sve sirovine kojima raspolaže, a sama će snositi sve troškove zagađenja i društvenih gubitaka zbog ugrožavanja životne sredine, upozorava za Radar Božo Drašković, profesor ekonomije ekologije, bivši direktor Instituta ekonomskih nauka i član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije.
„To što je Šolc došao Vučiću na noge, govori o tome koliko je Evropa zainteresovana za kritične, retke minerale iz Srbije. A odnos metropole prema periferiji i danas je isti kao u vreme klasičnog kolonijalizma ili neokolonijalizma. Iz tog odnosa centrala ostvaruje maksimalnu korist i profit, bez ikakvih štetnih posledica po svoje okruženje, dok će Srbija obezbeđivati mineralne sirovine i resurse i to za minimalnu nadoknadu, uz nikakav ili veoma mali profit, ali uz ogromne društvene troškove zbog zagađenja na kratak, srednji i dugi rok. Kada bi se oni izrazili u novcu, šteta od ovakvih aranžmana svakako bi bila veća od koristi“, kategoričan je Drašković.
Kao neko ko studentima predaje ekonomiju ekologije, šta mislite koliki mogu biti ti negativni efekti, o kojima skoro niko i ne govori?
Navešću samo jedan primer iz istorije. Početkom 20. veka na nekim od Polinežanskih ostrva otkrivene su velike rezerve fosfata. Britanske i nemačke kompanije su za ogledalca i đinđuve pridobile lokalne plemenske poglavice da im dozvole eksploataciju. Za nekoliko decenija eksploatacije prognale su lokalno stanovništvo, potpuno uništile ostrva i zaradile enormno bogatstvo, u to vreme veće od milijardu funti. Ako se povuče paralela sa projektom Jadar, pre nego što se donese bilo kakva odluka mora se utvrditi koliko košta da se voda iskorišćena za preradu jadarita prečisti da bude istog kvaliteta kao što je bila pre upotrebe.
Iz Rio Tinta tvrde da će posle prečišćavanja voda biti istog kvaliteta kao i pre upotrebe?
Ako bi to i bilo moguće, trošak bi bio toliki da prerada rude ne bi bila isplativa. Pri tome u ovom slučaju se mora u obzir uzeti vrednost svih podzemnih i površinskih voda sa tog prostora, koje mogu da se koriste za piće ne u narednih tri ili pet, već najmanje 100 godina. Ta vrednost meri se milijardama evra. Projektom Jadar, kako to govore zagovornici kopanja litijuma, ne bismo izgubili samo 200 hektara, koji nikada više neće moći da se koriste za poljoprivredu. To je krajnje kratkovidan i uzak pristup, a problem se mora posmatrati u širem kontekstu i na duži rok. Ako se otvori rudnik, Srbija će izgubiti ogromne rezerve pijaće vode. Tome valja dodati i druge troškove, jer će u rudarskom otpadu biti mnogih štetnih materija, pa bi trebalo izračunati i njihov uticaj na ljude, biljni i životinjski svet u bližoj i široj okolini. U narednih 100 godina aproksimativno, dakle, govorimo o milijardama evra eksternih troškova, koje priznaju i ekološka nauka i ekonomska teorija, ali se oni retko operacionalizuju i o njima se govori samo kad se desi akcident.
Rio Tinto ne saopštava koliki će profit izvući iz Srbije, dok će državi plaćati sramotno niske rudne rente. Odgovor na to pitanje od njih ne traži ni Vučić, niti njegova kompradorska vlada
Zašto se o tome manje priča nego o navodnim pozitivnim efektima rudnika?
Zato što ovu „muziku“ Rio Tinto i druge multinacionalne kompanije i njihovi zastupnici ne vole da čuju, niti o tome da raspravljaju. A voleo bih da mi odgovore koliko košta kulturološka vrednost Aboridžina, uništena u australijskim pećinama? Da li je dovoljno što su zbog toga smenili jednog direktora? Mogu li se te pećine vratiti u pređašnje stanje? Koliko bi to koštalo? I jesu li spremni da izdvoje onoliko novca koliko bi za to bilo potrebno? S druge strane, Rio Tinto ne saopštava, uz opravdanje da je to poslovna tajna, koliki će profit i u kom vremenskom periodu izvući, prodajući litijum, bor i bornu kiselinu na svetskom tržištu, u kom će roku vratiti sav uloženi novac, plaćajući malu nadoknadu državi i uništavajući životnu sredinu, sve uveravajući nas da nam čine veliku korist. Koliko će platiti državi u vidu sramotno niske rudne rente, a koliko će biti njihov profit? Odgovor na to pitanje od njih ne traži ni Vučić, niti njegova kompradorska vlada.
Može li se onda desiti da i mi zauzvrat za rudno blago dobijemo đinđuve i ogledalca, s tim što će ona ulepšavati sliku vlasti, da izgleda bolja nego što jeste?
I mi ćemo dobiti isto što i stanovnici Polinežanskih ostrva početkom 20. veka i što i danas dobijaju stanovnici nekih zemalja širom sveta, jer je taj neokolonijalni odnos i danas prisutan. Samo, pojedine poglavice su i tamo dobile još po nešto, jer su strancima prodale svoju prirodu i narod. Zato je zadatak vlasti da nas ubede da sve ovo kao bajagi rade u našu korist, ali da nam ne kažu kolika bi mogla biti šteta. To radi i Vučić, iznoseći bez ikakve računice da bi pozitivni efekat mogao biti 15 milijardi evra, dok ja govorim o neposrednoj šteti po životnu sredinu od najmanje nekoliko milijardi evra, ako bude eksploatacije litijuma u dolini Jadra.
Vlast nam sada obećava nekakvih fiktivnih 15 milijardi evra od rudnika litijuma, a nedavno je bar toliko vredno građevinsko zemljište bivših društvenih preduzeća poklonila bogatim pojedincima
O kakvim milijardama zvaničnici govore, ako bi se budžet Loznice povećao za 25 miliona, a prihod države od rudne rente bio oko 32,5 miliona evra, uz proizvodnju 60.000 tona godišnje i cenu litijuma koja je ovih dana pala ispod 11.000 evra po toni? Da li je to onda klanje vola za kilo mesa?
To nije samo klanje vola, već ubijanje kompletnog biljnog i životinjskog sveta u narednih 100 godina, sa ogromnim štetnim posledicama i po zdravlje ljudi. Da li je to prihvatljiva cena? To je apsurdno.
Šolc tvrdi da je iskopavanje litijuma dobro za Srbiju. Zašto nije dobro za Nemačku, ako ona ima dva i po puta veće rezerve?
Tako su Nemci i Britanci svojevremeno ubeđivali lokalno stanovništvo da će im biti super ako omoguće eksploataciju fosfata na Polinežanskim ostrvima. To isto Šolc sada nama priča, obmanjuje nas u interesu nemačkih i multinacionalnih kompanija. Čuj, oni to rade zbog nas. Ne, oni to rade zarad svojih interesa i profita, ali i da bi, rudarenjem litijuma kod nas, zaštitili svoju životnu sredinu. Zato nemaju odgovor na pitanje zašto to ne rade kod sebe, jer bi računica pokazala da je šteta veća od koristi. Uz to, njihova ekološka udruženja se bune protiv rudarenja kod njih. Zato oni, podmićivanjem lokalnih poglavica i političkim uticajem na kompradorsku vlast nastoje da obezbede sve dozvole za eksploataciju naših resursa za male pare, bez velikog otpora i bez troška za otklanjanje negativnih posledica. To im je mnogo jeftinije nego da plaćaju vojsku koja bi te resurse morala da osvoji na silu. Lakše je da podmite nekoliko političara i univerzitetskih profesora. Na taj način se maksimizira njihov profit, a nama ostavljaju budući troškovi i problemi. A ko je podigao glas protiv toga? Deo stručnjaka, članova SANU, fizičara, hemičara, biologa, pravnika… Nema ekonomista, čast izuzecima poput Danice Popović i Boška Mijatovića.
Istini za volju, ni vlast nije uspela da nađe ekonomiste koji će je podržati, pa o ekonomskim efektima pričaju SNS-u bliski analitičari opšte prakse i urednici tabloida…
To je dobro, s tim što je 2021. profesor Ekonomskog fakulteta Dragan Lončar u PKS predstavio svoju Studiju ekonomskog uticaja projekta Jadar. Sporno je što je tu sramnu studiju platio Rio Tinto. Kao što je sporno i to što je naručio i platio projekte Mašinskom i Rudarsko-geološkom fakultetu, kome je dao i neku donaciju, a sada profesori tih fakulteta Aleksandar Jovović i Dinko Knežević brane projekat. Zašto ne kažu kolika je bila donacija. I da li je donaciju dobio Biološki fakultet, koji je protiv projekta? Kupuje li se tim donacijama naklonost da bi se ostvario ekonomski interes jedne kompanije? To je poražavajuće. Tako se nauka stavlja u poziciju sluge, a zanemaruje se etika. Svako od njih mora javno da kaže da li je spreman da zarad tuđe koristi žrtvuje životnu sredinu u Srbiji.
Projektom Jadar ne bismo izgubili samo 200 hektara, već i ogromne rezerve pijaće vode. Ako se saberu svi ti efekti na rok od 100 godina, eksterni troškovi po društvo mere se milijardama evra
Ali, predsednik Vučić tvrdi da je ovo životna šansa koja ne sme da se propusti, ministarka Đedović Handanović da je litijum „dar od Boga“, Ana Brnabić da je za Srbiju litijum kao nafta za Norvešku…
Ana Brnabić obmanjuje narod. Tehnologija kojom se eksploatiše nafta, otkrivena blizu obala Norveške, na zagađuje bitnije životnu sredinu, a i zaboravila je da kaže ključnu činjenicu, da svi efekti eksploatacije nafte i gasa pripadaju Norveškoj, koja je od tog novca formirala državni fond sa više od 1.000 milijardi evra za sprovođenje sopstvene strategije održivog razvoja. Nije tu naftu Norveška dala na korišćenje stranim kompanijama da one ubiraju profite, a da troškove ostave Norveškoj. To je Brnabić zaboravila da kaže. Isto važi za Vučića i za aktuelnu resornu ministarku Đedović Handanović, i za bivšu Zoranu Mihajlović. Lako je „lupiti“ da će BDP da nam poraste za 15 milijardi, a tamo neki ekolozi i mrzitelji Srbije se tome protive. Zašto nam na onoj kineskoj tabli ne napiše kome odlazi i koliki će biti ukupan profit, a šta ostaje Srbiji, s tim da uračuna i ove ekološke troškove od najmanje nekoliko milijardi evra, zbog kojih bi Rio Tinto, pre nego što krene u bilo kakvu aktivnost, morao da osnuje garantni fond u istom iznosu, da bi mogla da se tim novcem sanira eventualna šteta. Problem je što u tom slučaju ne bi mogli da ostvare željeni profit.
Ne verujete ni kad kažu da će Loznica plivati u parama, da neće znati šta će da rade sa novcem?
Ma da, plivaće kao i stanovnici Polinežanskih ostrva i ovi što se sada sude protiv Rio Tinta pred američkim sudovima. Sve to je samo puka propaganda. Sada Vučić obećava nekakvih fiktivnih 15 milijardi evra od rudnika litijuma, a pre godinu dana, ukidanjem naknade za konverziju, bogatim pojedincima praktično je poklonjeno građevinsko zemljište bivših društvenih preduzeća vredno najmanje 15 milijardi evra. Za mene je ključno pitanje zašto Vlada ne obezbedi novac i formira timove različitih stručnjaka da obave nezavisna istraživanja. Možda zato što bi ona pokazala da iskopavanja retkih minerala ne bi trebalo prepustiti nijednoj stranoj kompaniji. Druga obmana, koju pokušava da plasira ova vlast je da nismo ni znali da u Srbiji ima tih minerala. To nije tačno. U vreme SFRJ, na bazi istraživanja, manje-više se znalo gde se koji minerali mogu pronaći. Te baze podataka su multinacionalne kompanije otkupile za male pare i nisu napamet tražili od ove i one prethodne družine na vlasti prava na istraživanja pojedinih oblasti. Znali su gde mogu napipati vredna nalazišta. Pitam se samo da li vlast sve radi zato što neke stvari ne zna, zato što je korumpirana ili ucenjena. Ako to radi iz neznanja, neka oformi nezavisne komisije od stručnjaka različitih profila koje će sve pažljivo proučiti i predložiti šta da se radi i šta je za Srbiju isplativo. Plašim se, a na to ukazuje i nedavni primer iz Portugalije, da u ovom slučaju ima i elemenata korupcije i da nije korumpirana samo sadašnja vlast, već bogami i neki ljudi iz prethodne vlasti.
Možda Beograd na vodi i jeste najbolji projekat za Vučića, ali je država izgubila milijardu i po evra, za koliko je mogla da proda tih 99 hektara, koje je on poklonio da bi sad bio ponosan
Verujete li bar obećanjima predsednika i premijera da rudnika neće biti ako to bude moglo da ugrozi ljude i životnu sredinu?
Ali ko će nezavisno da obavi sva potrebna istraživanja i da nas uveri da životna sredina nije ugrožena? Apsolutno nemam nikakvo poverenje u plaćena, preliminarna istraživanja, koja prezentuje nekoliko ljudi, plus Vučić, koji sve najbolje zna. Za pravu studiju novac mora obezbediti država i angažovati vrhunske stručnjake različitih profila, iz SANU, sa univerziteta, instituta.
Na tvrdnju da je poklonila građevinsko zemljište vredno 15 milijardi evra, vlast će odgovoriti da je od naknada za konverziju pre toga naplaćeno samo 30 miliona evra…
A jesu li oni ponudili to zemljište na prodaju, recimo, zemljište IMT-a na Novom Beogradu? Skoro dve decenije držali su fabriku u stečaju da bi je ciljano, pre ukidanja naknade za konverziju, prodali iz stečaja. Umesto da su dozvolili prenamenu u gradsko građevinsko zemljište, ali uz naplatu naknade. Posebna prevara i podvala je što je vlast na čelu sa Vučićem poklonila 99 hektara Beogradu na vodi.
Pa on tvrdi da je to jedan od najboljih projekata, na koji je ponosan?
Možda i jeste najbolji projekat za njega. Mene ne zanima čime se on ponosi, već šta je država imala od toga, a surova računica pokazuje da je od dividende Beograd na vodi u srpski budžet uplatio oko 10 miliona evra. Toliko, dakle, vredi Vučićev ponos. A mi smo kao društvo i država izgubili milijardu i po evra, za koliko je moglo da se proda tih 99 hektara, koje je on poklonio da bi sad bio ponosan. I da se razumemo, ne mrzim nikoga. Samo nas nemojte varati i praviti budalama.
Prosečan rast BDP-a Srbije od 2001. do 2011. bio je 4,5 odsto, a od 2012. do 2022. samo 2,4 odsto. Tim tempom, da bi se naš BDP duplirao, potrebno je čak 30 godina
Kako vam zvuče reči predsednika da će Srbija, „ako Evropa nastavi da raste po stopi od 0,2 do 0,5, a mi četiri odsto, za 15- 20 godina nadoknaditi razliku od 200 godina, koliko smo zaostajali za njima“?
To je samo još jedna u nizu potemkinovskih obmana, čemu su političari inače skloni, a Vučić je to podigao na najviši stepen. Stvarnost je bitno drugačija od one koju on pokušava da kreira. Prosečan rast BDP-a Srbije od 2001. do 2011. bio je 4,5 odsto, a od 2012. do 2022. samo 2,4 odsto. Tim tempom, da bi se naš BDP duplirao, potrebno je čak 30 godina.
Ali i on i ministar Mali tvrde da Srbija sada raste najbrže u Evropi?
Oni za to koriste podatke za jedan kvartal, a za ekonomiju su važni dugoročni trendovi. Oni razvoj baziraju na stranim investicijama, koje se podstiču subvencijama iz budžeta. Iako bi to bio težak paradoks, ne isključujem da i Rio Tinto može dobiti subvenciju, kao kompenzaciju što im je projekat jedno vreme mirovao. Nego da se vratimo na strane investicije, ako pogledate njihovu strukturu, nema visokotehnoloških kompanija, koje kreiraju veliku dodatnu vrednost, već su to ulaganja zasnovana na korišćenju jeftinije energije, relativno obrazovane i slabije plaćene radne snage i labavijem radnom zakonodavstvu. Rast baziran na takvim investicijama vrlo je problematičan. Drugi problem je što rast počiva na ubrzanom zaduživanju. Od 2012, kada je SNS preuzeo vlast, dug je eksplodirao i sa 14,5 milijardi evra je, ako se uzmu u obzir i ovi novi krediti, o kojima se ovih dana izjašnjavala Skupština, porastao na možda i više od 40 milijardi. Ova vlast je, dakle, dug povećala za više od 25 milijardi evra.
A oni će vam reći da su javni dug smanjili ispod 50 odsto BDP-a?
I to je zamka u koju bi neko mogao da upadne. Vlast drži fiksni kurs 10 godina i prva posledica je privid da je javni dug u prihvatljivim granicama i da zemlja nije prezadužena. U međuvremenu dinar je ojačao, a evro značajno oslabio. Time se podstiče uvoz, destimuliše izvoz i uništava domaća privreda, a druga posledica takve politike je stalni, sve veći spoljnotrgovinski deficit. Taj balon će se jednog dana preduvati i pući će. To se desilo 2001. Argentini, koja je vodila sličnu ekonomsku politiku, imala je desetak godina stabilan kurs pesosa prema dolaru, da bi se sve završilo ekonomskim slomom. Plašim se da i nas to čeka, ako se nastavi sa ovom obmanom u političke svrhe i ako vlast ostane gluva na loše vesti i dobronamerna upozorenja. A sa promenom nerealnog kursa preko noći će pasti BDP u evrima, a javni dug će da poraste, pa će zbog otežane otplate morati da se smanjuju druge stavke u budžetu, za socijalu, zdravstvo, obrazovanje…
Svojevrsni zločin je da se javni novac arči za stadion, koji je počeo da se gradi a još nije urađena ni studija koja bi pokazala da li je on isplativ ili nije. Na stranu što je tih 700 miliona evra moglo da se usmeri u zdravstvo, ekologiju, nauku, obrazovanje…
Sada sliku potemkinovske sreće zvaničnici dopunjuju tvrdnjama da je dug u nekim zemljama i 100-200 odsto BDP-a. Tačno, samo ne kažu da su poverioci Japana i Nemačke uglavnom njihove banke i fondovi, dok mi dugujemo stranim finansijerima. A nije isto kao kada dugujete 2.000 evra prijateljima ili zelenašu, koji nema milosti ako kasnite sa ratama. Uz sve to, ovakav kurs doprineo je i lažnoj slici da standard raste brže, pa se vlast hvali da je prosečna plata u maju dostigla 100.000 dinara ili oko 850 evra, a ne kaže da se danas može kupiti skoro upola manje nego što je za 850 evra moglo da se kupi pre 10 godina. Na stranu što stotine hiljada ljudi zarađuju manje od 50.000, a da penziju do 30.000 dinara prima više od 600.000 penzionera i da je stopa rizika od siromaštva 25 odsto.
Sve to logična je posledica toga što sve odluke u zemlji donosi jedan čovek, kome je važnije da uloži 700 miliona evra u Nacionalni stadion, a fudbal nam je katastrofa, nego da taj novac usmeri za korisnije stvari, u zdravstvo, ekologiju, nauku, obrazovanje… Svojevrsni zločin je da se javni novac arči za stadion, koji je već počeo da se gradi a da još nije urađena studija koja bi pokazala da li je opravdan i isplativ ili nije. Katastrofalna ekonomska politika neće se promeniti dok se ne promene akteri koji je vode na svoju ruku, onako kako njima padne na pamet. To je prvi cilj koji sebi moraju postaviti opozicija, ako je uopšte ima, intelektualci, svi misleći ljudi. Tim pre što se vlast okružila poltronima.
Nije li to pregrubo?
Ne, to je istina. Pa evo vam najnoviji primer. Umesto Pavla Petrovića, na predlog Vučića, za predsednika Fiskalnog saveta bira se Blagoje Paunović. Vlastima nije palo na pamet da to mesto ponude Milojku Arsiću, koji bi taj posao bolje obavljao, jer je daleko stručniji, već čoveku koji je predsednik Upravnog odbora Instituta ekonomskih nauka, iako je DRI 2022. utvrdio nezakonito trošenje javnog novca u tom Institutu i Vladi preporučio da smeni direktora Instituta, a pred tužilaštvom pokrenuo postupak za apsolutno nezakonite odluke UO o nenamenskom trošenju. I za sve to ga je Vučić nagradio mestom predsednika Fiskalnog saveta.
Šta to govori o načinu vladavine danas u Srbiji?
Od dolaska na vlast Vučić je preuzeo kontrolu nad svim institucijama, postavljajući svoje ljude, ne po znanju, već po lojalnosti i podaništvu. To važi i za Ustavni sud. Evo, neka mi odgovore, da li su preko reda, na nečiji zahtev, a tu moć ima samo Vučić, razmatrali zahtev Rio Tinta i poništili uredbu Vlade Srbije, kojom je taj projekat bio zaustavljen? Zašto se nikad nisu izjasnili da li je smanjenje penzija bilo neustavno ili nije? Pri tome Ustav najviše krši upravo Vučić, koji se okružio podanicima i sam, bez ikakve analize, odlučuje šta će da se gradi, šta neće, koliko će da košta Ekspo. A i šta očekivati od ljudi kojima u lice, na skupu SNS-a, otvoreno kaže da bez njega ne vrede ništa, a oni mu još i aplaudiraju. Zato i može da im menja ministarske resore kao što pomera figure na šahovskoj tabli, a autoritarnu vlast dodatno je učvrstio apsolutnom kontrolom većine medija i svih televizija sa nacionalnom frekvencijom.
Balon nerealnog kursa će se jednog dana preduvati i pući će. To se desilo 2001. Argentini, koja je desetak godina imala stabilan kurs pesosa prema dolaru, da bi se sve završilo ekonomskim slomom. Plašim se da i nas to čeka, ako se nastavi sa ovom obmanom u političke svrhe
Šta god vi pričali SNS je na prošlim izborima izgubio samo jednu opštinu u Srbiji?
Njemu polovina njegovih birača veruju kao pravi vernici, koji ne trpe nikakvu kritiku na njegov račun. Drugi deo, oko petine su ucenjeni glasači, uglavnom zaposleni u javnom sektoru. Treći deo oko 10 odsto su kapilarni, nešto manje su kupljeni glasovi, a ostatak su oni koji imaju neku korist i kojima Vučić dozvoljava da se bogate i zato glasaju za vlast, jer time štite i svoje pozicije. To bi trebalo da znaju i oni koji pretenduju da smene ovu vlast i da ostave po strani sopstvene sujete i zaustave dalje sukobe unutar opozicije. Ovo govorim jer mi je žao budućnosti ove lepe zemlje i što može sve i drugačije, u opštem interesu.
