U sedmicama uoči i nakon junskih izbora za Evropski parlament, mnogo se govorilo i pisalo o tome kakav bi i koliki uticaj na unutrašnju dinamiku u institucijama Evropske unije, pa tako i na njeno funkcionisanje, mogla da ima dalja evolucija ličnog i profesionalnog odnosa uspostavljenog između dve već neko vreme najistaknutije ženske figure evropske politike: predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen i italijanske premijerke Đorđe Meloni. Posebno nakon što je potkraj prošlog meseca, na sastanku Evropskog saveta na nivou šefova država ili vlada zemalja članica, na kome se odlučivalo o nominacijama za popunu vodećih pozicija u EU, prilikom izjašnjavanja o kandidovanju Fon der Lajenove za novi mandat na čelu EK Meloni ostala uzdržana; i nakon što se Italijanka potrudila da svima stavi do znanja koliko je kivna zbog toga što je prethodno, iako predstavnica jedne od najvažnijih članica Unije – a izvesno zbog svoje političke orijentacije – u potpunosti bila isključena iz procesa izbora kandidata za vodeće funkcije u narednom petogodišnjem ciklusu.
Cena podrške
Budući da je podrška osporavanoj Nemici bila i ostala daleko od unisone i u tri glavna centristička bloka u EP – kako u njenoj Evropskoj narodnoj partiji (EPP), tako i među Socijalistima i demokratama (S&D), te liberalima (Obnovimo Evropu) – postavljala su se brojna pitanja. Da li će – s obzirom na to da je Fon der Lajen, u nepune dve godine koliko je Meloni na vlasti, uložila dosta truda u izgradnju dobrih odnosa s njom, na šta joj je istom merom i uzvraćeno – doći dotle da izglasavanje većinske podrške na glasanju u EP zavisi od podrške pripadnika jedne radikalno desne stranke, kakva su premijerkina Italijanska braća (FdI)? Kolika će u tom slučaju biti politička cena te podrške, tim pre što je Fon der Lajen već nagovestila programsko pomeranje Komisije udesno – koje će njen kandidatski pledoaje u EP neposredno uoči glasanja i potvrditi? Kakve bi to implikacije moglo da ima ne samo za agendu novog sastava EK, nego i za nastojanja mejnstrim grupacija da posle izbora za EP značajno ojačalu krajnju desnicu zadrže podalje od poluga vlasti na evropskom nivou?
Epilog je, međutim, bio antiklimaktičan. Evroposlanici FdI na prošlonedeljnom glasanju nisu podržali Fon der Lajenovu, ali to nije imalo nikakvog značaja, ponajpre zato što je dobila glasove pripadnika još jednog umerenog bloka, Zelenih. Njih je, pak, uspela da ubedi kako neće biti odustajanja od konzervativcima i krajnjoj desnici omraženog ekološkog programa EU poznatog kao Zeleni dogovor – mada je dalju primenu tog dogovora, ispostaviće se, najvećim delom programski maskirala najavljenim ekonomskim merama. Pobedila je na kraju kudikamo komotnije nego što se predviđalo, dobivši 401 glas – 40 više od potrebnog minimuma (361 u sada 720-članom telu) – te će Komisiju voditi i nadalje. Nekome na radost, nekome na žalost; ali ta priča je sada završena.
Evropa pred izazovima
S tim što se mora reći i ovo: entuzijazam za Fon der Lajenovu i njen stil liderstva – mnoge zemlje članice posebno iritira netransparentan, pa i tajnovit način na koji, često se konsultujući samo s najužim krugom dugogodišnjih saradnika, obavlja svoj posao – nigde nije naročito veliki. Ali je prevagu odneo pragmatizam. U aktuelnim okolnostima, dok na istočnom obodu Evrope i dalje divlja rat u kome ruskom agresoru poodavno ide bolje nego napadnutoj Ukrajini; Kina ne posustaje u nastojanjima da iznutra zavadi i podeli EU; a Donald Tramp – na putu povratka u Belu kuću – Evropu uskoro može ne samo da ostavi bez američkih bezbednosnih garancija, već i da dramatično pooštri uslove trgovinskih odnosa s njom, poslednja stvar koja bi Uniji trebala bila bi institucionalna kriza. A do nje bi neminovno došlo da kojim slučajem Fon der Lajen nije reizabrana za predsednicu EK. Ta opasnost dodatne nestabilnosti sada je otklonjena, i mada usled toga Uniji neće biti ništa lakše – pred njom je u svakom slučaju izuzetno neizvestan i opasan period – barem joj neće biti ni teže nego što već jeste.
Entuzijazam za Fon der Lajenovu i njen stil liderstva – posebno netransparentan, pa i tajnovit način na koji obavlja svoj posao – nigde nije naročito veliki
Prvo se, ipak, treba pozabaviti sastavljanjem nove Komisije u kojoj će, kao i uvek, svaka zemlja članica imati po jednog predstavnika, a pri čemu će – opet po prirodi stvari – oko popune ključnih resora biti velikih natezanja. Iz ranije navedenih razloga se, recimo, sa sigurnošću očekuje da će Meloni biti veoma čvrsta u stavu da za to što je zaobiđena pri selekciji imena za čelne položaje bude makar delimično kompenzovana time što će Italiji pripasti komesarijat po njenom izboru.
Dva mesta su već zauzeta: osim Fon der Lajen koja popunjava nemačku kvotu, odranije se zna i da će mesto visokog predstavnika EU za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku pripasti sad već bivšoj estonskoj premijerki Kaji Kalas. Kao i kada je prošli put odlučivala o popuni ovog tela, Fon der Lajen i ovog puta od zemalja članica očekuje da joj dostave po dva imena kandidata za komesarske položaje, uz uslov da jedno bude muško, a drugo žensko. Nekoliko zemalja je, međutim, unapred odbacilo takvu mogućnost i najavilo da će dostaviti samo po jedan predlog: prema izveštajima, na tom spisku su zasad Finska, Irska, Letonija, Slovačka, Slovenija i Švedska. Svaka od njih verovatno ima svoje razloge za takav stav – mada ih javno ne saopštavaju, niti su to dužne da učine. Ali se barem u nekim slučajevima ti razlozi po svoj prilici mogu naći u proceni anonimnog diplomate koga citira briselski Politiko, a po kome bi „slanje dva imena i prepuštanje Fon der Lajenovoj da izabere koga ona želi povećalo njenu moć i uticaj“.
Čega, smatraju mnogi, ionako već ima previše. Uostalom, ne zovu Fon der Lajenovu u briselskim kuloarima bez razloga „Kraljica Ursula“ – mada zajedljivi nadimak nije inspirisan samo opisanim načinom na koji vodi Komisiju, već i nekim karakternim odlikama, poput generalne krutosti u ophođenju.
Orbanovo soliranje
Ipak, Komisiju nikad nije jednostavno popuniti. „Svi žele mesto izvršnog potpredsednika ili potpredsednika, i svi žele neki ekonomski portfolio“, kaže još jedan, takođe neimenovani diplomata, poredeći taj zadatak s izračunavanjem kvadrature kruga. Osim o rodnom paritetu, mora se voditi računa i o balansu na osovini sever-jug, kako ne bi previše vitalno važnih položaja pripalo isključivo onim bogatijim članicama; kao i, naravno, o političkoj ravnoteži, odnosno partijskoj pripadnosti pojedinačnih komesara: EK je, na kraju krajeva, uvek i neizbežno nadnacionalna verzija koalicione vlade, pa će u njoj uz predstavnike najjače grupe, EPP, morati da bude i socijalista i liberala.
Fon der Lajen je već nagoveštavala programsko pomeranje Komisije udesno – koje je njen kandidatski pledoaje u EP neposredno uoči glasanja i potvrdio
Na šefu Komisije je i da odredi oblasti delovanja svakog od komesara, odnosno definiše njihove resore. Fon der Lajen, na primer, namerava da uvede dosad nepostojeću funkciju evropskog komesara za odbranu, što je samo po sebi dovoljno da dovede do pomeranja u opisu zaduženja negde drugde. I naravno, svi ti kandidati, jednom kad ih Fon der Lajen selektuje, moraće da prođu i potvrdu u EP – a to ostavlja mogućnost da neko od njih taj test i ne prođe.
Pritom će se sve ovo odvijati u situaciji koju, uz pobrojane i mnoge druge, ovde nepomenute nevolje, opterećuje – tek će se videti koliko, kad se potkraj godine bude svodio ceh – činjenica da šestomesečno rotirajuće predsedavanje Unijom od 1. jula drži Mađarska, čije držanje sad već izlazi iz okvira za Budimpeštu uobičajenog disruptivnog ponašanja i počinje da biva nalik nečemu mnogo gadnijem. Samoinicijativna, ni sa kim u EU neusaglašena turneja premijera Viktora Orbana kojom je započeo to predsedavanje i tokom koje je posetio Rusiju, Kinu i SAD, sastavši se, redom, s Vladimirom Putinom, Si Đinpingom i konačno Trampom – uz usputno zadržavanje u Vašingtonu da bi prisustvovao samitu NATO – sama po sebi možda nema drugog učinka osim onog propagandnog („Od svih korisnih idiota koji rade u korist Rusije, malo ih se pokazalo korisnijim od mađarskog premijera“, prokomentarisao je Kit Džonson u časopisu Forin polisi). Svejedno: Orbanovo soliranje predstavlja sve ozbiljniji problem, za koji Unija ne samo da i dalje nema rešenja, već nije ni blizu da ga nađe.
Ironično, možda će okolnost da EU baš sada prolazi kroz period interegnuma doprineti da konkretna šteta od mađarskog predsedavanja bude minimalna. Ali pored tolikih vukova pred evropskim vratima, Uniji bi svakako bilo makar malo ugodnije da narednih meseci ne mora još i da se neprestano osvrće preko ramena.
