Iščekivanje posete nemačkog kancelara Olafa Šolca Beogradu bilo je možda uporedivo samo s onim kada je u januaru 2019. srpsku prestonicu obišao predsednik Rusije Vladimir Putin. Kroz palatu „Srbija“ su u međuvremenu prošli i moćniji i popularniji političari, ali za nas ne i važniji – znalo se, naime, da će tema sastanka biti projekat „Jadar“, a da će njegov povod biti potpisivanje Memoranduma o razumevanju o strateškom partnerstvu Srbije i EU u oblasti održivih sirovina, lanaca vrednosti baterija i električnih vozila. Za srpske vlasti, ključan korak ka realizaciji projekta „Jadar“ u izvedbi Rio Tinta koji će osnažiti srpsku ekonomiju. Za mnoge druge, novi ekser u kovčeg ekologije, demokratije i poštovanja vladavine prava. Ostaje nejasno zašto koalicija oko SNS onda nije na projektu „Jadar“ insistirala u izbornoj kampanji u decembru ili junu…
„Zato što stalno vrši istraživanja javnog mnjenja i zna da taj projekat nema podršku građana. Zato je i zaustavljen pred izbore 2022. godine i od tada vlasti biraju trenutak za plasiranje teme. To ne znači da se sve vreme ne obraćaju različitim publikama. Projekat je bio navodno obustavljen, ali je predsednik potom rekao da je sam kriv što ga je pod pritiskom zaustavio. U Narodnoj skupštini smo imali skrivanje Narodne inicijative za zabranu iskopavanja litijuma i bora koju je potpisalo skoro 40.000 ljudi, ali smo i u istoj toj skupštini imali poslanike SNS-a koji su o projektu ’Jadar’ i dalje govorili kao o važnoj šansi za Srbiju. Bockali su javno mnjenje i znalo se da nisu odustali“, kaže u razgovoru za Radar narodna poslanica i kopredsednica Zeleno-levog fronta Biljana Đorđević, s kojom smo razgovarali dan pre sednice Narodne skupštine na kojoj se govorilo i o projektu „Jadar“.
„Danas prebacuju krivicu, govore o tome ko je doveo Rio Tinto u Srbiju, ko je šta potpisao, ko je menjao koje zakone i kada, šta je tim izmenama omogućeno, i ispada da su stavljeni pred svršen čin i da moraju da poštuju privatnu imovinu, jer je Rio Tinto kupio neku zemlju i vlasti s time nemaju ništa. Moraju da poštuju Ustav ili Ustavni sud, koji je, gle čuda, samo nedelju dana pred Šolcovu posetu odlučio da ranija Uredba o prestanku važenja Uredbe o utvrđivanju Prostornog plana za dolinu Jadra nije ustavna. Igraju igru u kojoj prosto moraju da isprate pravne procese koje je neko pre njih započeo. No, moram da priznam da nam je Ana Brnabić na jednom kolegijumu u Skupštini rekla nešto što možda ne bi javno, makar ne tim rečima: hajde da ovo bude zajednički projekat bivše i sadašnje vlasti koji ćemo dovesti do kraja. Značajno je gledala i u nas koji s bivšom vlašću nemamo nikakve veze“, otkriva Đorđević.
Opozicija optužuje SNS da realizuje projekat „Jadar“, SNS optužuje opoziciju da je Rio Tinto dovela u Srbiju. Koliko ovakva konfuzija olakšava proizvodnju pristanka i uverenja da iskopavanje litijuma možda i nije toliko strašno?
Aspekt proizvodnje pristanka se više ogledao kroz ono što je kompanija radila u lokalnoj zajednici, od kupovine zemljišta, ubeđivanja meštana, PR kampanje… konfuzija koju pominjete više služi da demobiliše nezadovoljne. Za jednu publiku, poruka je da je reč o jednom te istom režimu koji je sve vreme na vlasti i koji favorizuje interese stranih privatnih multinacionalnih kompanija i ta publika će se zapitati, ako je nešto zaista u nacionalnom interesu, zašto država onda ne investira u projekat, a investira u Ekspo ili nešto drugo. Za drugu publiku, poruka je da razlika između prošlog i ovog režima postoji, s tim što su ovi prošli krivi, a mi samo sprovodimo ono što moramo. Reč je o catch-all politici, može im se budući da imaju sve medijske resurse.
Marinika Tepić iz Stranke slobode i pravde, partije koja je izašla na izbore u decembru, a junske je bojkotovala, pozvala je sada na održavanje novih parlamentarnih izbora koji bi se ticali narodne podrške iskopavanju litijuma. Mislite li da šansa za tako nešto postoji?
Kada bi se to i desilo, desilo bi se samo zato što bi odgovaralo SNS-u. Vladajuća stranka je izbore raspisivala samo kada joj je to odgovaralo. Do 2020, tajming je uvek bio takav da našteti opoziciji, da se opozicioni partijski sistem dodatno razruši. Ni izbori u decembru se nisu desili zato što smo ih mi tražili, nego zato što je SNS za njih bio spreman, jer je završio akciju preseljenja birača. Istovremeno, zahtev koji pominjete mi je nejasan. Ako bi izbori bili samo o litijumu, zašto se ne bi održao referendum? Ako bi bio referendum, da li bi se odnosio samo na lokalnu zajednicu ili na sve građane Srbije? Na stranu što su referendumi još pogodniji za manipulacije od izbora, a znamo kako se izbori u Srbiji zloupotrebljavaju. Pritom, taj zahtev potiče iz partije koja je bojkotovala lokalne izbore u junu uz objašnjenje da nisu poboljšani izborni uslovi. Sada pozivaju na nove izbore, ali, opet, samo ako izborni uslovi budu ispunjeni. Ako se to do sada nije desilo, a još smo u decembru to zahtevali, zašto bi mislili da će se desiti sad, i to povodom projekta iza kojeg je država stala svom svojom snagom? Ne mogu da ga vidim drugačije nego kao priznanje da su pogrešili što u junu nisu izašli na izbore
Ana Brnabić nam je na jednom kolegijumu u skupštini rekla nešto što možda ne bi javno: hajde da ovo bude zajednički projekat bivše i sadašnje vlasti koji ćemo dovesti do kraja. Značajno je gledala i u nas koji s bivšom vlašću nemamo nikakve veze
Radomir Lazović istakao je nekoliko izjava evropskih zvaničnika koji su na pitanja o poštovanju ekoloških standarda oko projekta „Jadar“ odgovarali da će o svemu odlučivati Srbija, a od predsednika Srbije smo mogli da čujemo da ne može on bolje da zna od Nemaca kako se poštuju ekološki standardi. Upravo su ekološke bojazni najveće oko „Jadra“, a deluje da se već sad ne zna ko će za njih biti odgovoran?
Vučić je još u intervjuu za Fajnenšl tajms odigrao prvi pas ka EU, rekavši da će se kopati ako se dobiju ekološke garancije. Potpisivanje Memoranduma uokviruje se u tom ključu: ako se projekat sprovodi pod plaštom evropskog Zakona o kritičnim sirovinama, podrazumeva se da će tamo propisani uslovi da se odnose i na nas i to bi trebalo da nas umiri. Ali to niti je garancija koja može da se odnosi na nas, jer nismo članica EU, niti je garancija koju građani traže. Taj zakon možda garantuje samo da baterije proizvedene na način koji ne poštuje ekološke standarde neće biti kupljene i korišćene u Evropi. Ovde se najviše radi o dubokom nepoverenju u institucije vlastite države i država to zna. Građani ne veruju da će država moći da kontroliše jednu moćnu kompaniju kao što je Rio Tinto, a možda to neće ni želeti, jer nije da nismo imali iskustva. I sad treba da nadoknadimo manjak poverenja u našu državu poverenjem u evropske institucije, što je jasan primer prebacivanja odgovornosti. Dobro je, naravno, što Evropa ima direktive koje nalažu da proizvodi nastali kršenjem ekoloških standarda ili radnih prava ne treba da budu uvezeni na evropsko tržište, ali to je posredan instrument koji nama može da bude koristan samo za žalbe. A tada već može da bude prekasno.
Država je, uostalom, prepustila investitoru izradu referentnih studija o samoj investiciji…
Kao predstavnica ZLF-a ne mogu da nedostatak poverenja u državu nadomestim poverenjem u multinacionalnu kompaniju da će poštovati sopstveni način poslovanja i procedure i da će to biti garancija da neće zagađivati. Možda će tako stajati na papiru, ali ko će to kontrolisati i nadzirati? To možemo da čujemo i od nemačkih zvaničnika, koji kažu: na papiru, ovo je poboljšan projekat i zadovoljava neke naše kriterijume, ali treba da ga kontroliše država, a naša država ima očajnu istoriju nadziranja, odnosno nenadziranja velikih igrača. Nažalost, znamo i da politička elita ima interes da s njima napravi neku vrstu dilova, da ponešto zataška kako bi posao mogao da se nastavi u korist svih, osim građana.
Kako po pitanju slova zakona stoji EU, a kako mi, i kako po pitanju njihovog sprovođenja stoji EU, a kako mi? Imamo li zaista razloga da se ne bojimo posledica?
Ovih dana mi je paralo uši kako će projekat biti u skladu s najvišim evropskim i srpskim standardima. Dakle, već tu se vidi da razlika u standardima postoji. Mi smo zemlja kandidatkinja za članstvo u EU koja je veoma daleko od harmonizacije svog zakonodavstva u oblasti zaštite životne sredine s evropskim. Neke evropske direktive koje su stare po deset ili petnaest godina će se možda još pooštravati, a mi ni s trenutnim njihovim okvirom nismo usaglašeni. One direktive s kojima smo se usaglasili se ne poštuju. Recimo, po pitanju skladištenja i tretmana opasnog otpada, bavili smo se time u slučaju ekološke opštine Barajevo. Zagovarala sam da usvojimo Seveso 3 direktivu, taj tekst treba da se prevede na srpski i da se prilagodi našem kontekstu i to se nije desilo od 2015. godine. Pred raspuštanje Skupštine prošle godine smo imali nove Predloge zakona o proceni uticaja na životnu sredinu i zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, nisu harmonizovani. Pritom, ekološki pokreti i zelene partije u Evropi traže pooštravanje standarda unutar same EU. Iz izveštaja Fiskalnog saveta znamo i da su investicije u zaštitu životne sredine i komunalnu infrastrukturu bile veoma male. Vlasti ni ranije ni sada nije stalo do ekologije, to se neće promeniti i ljudi to znaju.
Potpredsednik EK zadužen za zelenu agendu Maroš Šefčovič rekao je u Beogradu: litijum vas približava EU. Do pre koji mesec, činilo se da je opozicija bila u boljim odnosima s EU od vlasti – otuda i ponovljeni izbori u Beogradu, uostalom. Kako srpski birač sada može da gleda na EU?
Prvo, ovakvu vrstu sporazuma koji nije pravno obavezujući EU je do sada potpisivala i sa zemljama poput Uzbekistana i Kazahstana, Konga i Zambije, Argentine i Australije. Dakle, sa zemljama koje sasvim sigurno nikada neće biti deo EU. Iako se u tekstu Memoranduma spominje da mora da bude u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, iako ne sporim da može da ima nekog političkog efekta, sam Memorandum ne može da zameni proces pridruživanja, niti našu potrebu da živimo u demokratiji i vladavini prava, što je predmet poglavlja 23 i 24. Podrška pridruživanju kod građana Srbije je u padu i bojim se da će potpisivanje Memoranduma u trenutnoj situaciji doprineti tom trendu. Naročito izjave poput Šefčovičeve, koji, moram da priznam, inače iznosi stavove koji bi u Srbiji bili bliži stavovima Milice Đurđević Stamenkovski ili doktora Nestorovića. Zato je i tumačim pre kao njegovu podršku sličnoj, Vučićevoj politici nego kao bilo šta drugo. EU ima različita lica i opozicija u njoj ima svoje partnere. I, uvek će biti moguće pozivati EU na njene vrednosti, kriterijume i zacrtanu politiku proširenja, ali će uvek postojati politika pragmatizma koja će biti duboko problematična. I za nas, koji se borimo za Srbiju u EU, ali i za samu EU, osim ako zaista želi da ima još jednog Orbana.
Nemoguće je na jednom mestu voziti električne automobile, a na drugom ne, na jednom mestu imati čisti vazduh i vodu, a na drugom ne. To je samo kupovina vremena i nova vrsta segregacije
Da li je projekat „Jadar“ ogolio geopolitičke interese Nemačke i EU, da li je razvejao evrofilsku romantiku, ako je postojala?
Svi smo taoci dugotrajne antievropske propagande ovog režima, i onda kada zapravo branimo viziju Srbije u EU, teže je sagledavamo. Da, EU je oduvek imala svoje geopolitičke interese i neslaganja unutar nje o tome da li štiti dobro ili ne oduvek su postojala. Stvar je sad jasna – Nemačka kaska za kineskom automobilskom industrijom kada je reč o proizvodnji električnih vozila, a evropski Zakon o kritičnim sirovinama nalaže da je neophodno uvećati udeo i ekstrakcije litijuma unutar same EU i proizvodnje, kao i smanjiti zavisnost od spoljnih dobavljača, u ovom slučaju Kine. Ne treba da budemo naivni u sagledavanju društveno-političkih procesa. Posao nas kao političara i kao građana jeste da osnažimo sopstvene društvene interese i branimo ih, a ne da ih rasprodajemo budzašto, uz velike rizike, i to da bismo ostali na vlasti. Naš posao je i da na osnovu proklamovanih ideja i vrednosti zvaničnike drugih zajednica pozivamo na odgovornost i neumorno s njima razgovaramo. Rešenje klimatskih promena je nemoguće bez kosmopolitske politike. Nemoguće je na jednom mestu voziti električne automobile, a na drugom ne, na jednom mestu imati čisti vazduh i vodu, a na drugom ne. To je samo kupovina vremena i nova vrsta segregacije na one koji imaju prava na životnu sredinu i na one koji ga nemaju. Ali, svi smo u istom sosu. Skladištenje obnovljive energije kroz litijumske baterije je mali, mali deo priče o dekarbonizaciji, a nama se predstavlja kao da je sve. Ako vam Nemci kažu da će iz projekta „Jadar“ biti moguće obezbediti litijum za milion električnih automobila godišnje, jasno vam je da to ne može da zadovolji sve potrebe, ni EU, a kamoli čovečanstva.
Vučić je sam u junu za jedan švajcarski magazin rekao da je obećao litijum Nemačkoj, a ne Kini, i da će to obećanje ispuniti nezavisno od toga kako se Nemačka postavi prema Srbiji. Da li je upravo ispunjenje njegovog obećanja – garancija kako će se u budućnosti postavljati Nemačka?
Videćemo, nadam se da neće biti tako i pozivaćemo evropske zvaničnike da poštuju sopstvene zahteve za pridruživanje. Videćemo i kako će izgledati vladajuća koalicija u Nemačkoj posle izbora viđenih za oktobar 2025. Srpska dijaspora u Nemačkoj je brojna i mogla bi da izvrši neku vrstu pritiska na tamošnje političare da se odnos prema Srbiji preispita. Meni deluje da je tom svojom izjavom na neki način i pripretio Nemcima šta može da se desi s projektom „Jadar“. Ne znam šta bi bilo bolje ili gore, recimo, da je tokom posete Si Đinpinga dogovoreno da litijum ode Kinezima, s obzirom na navodne zelene rudnike na istoku zemlje. Mislim da onaj deo građana Srbije koji „Jadar“ vide kao evropski namet Srbiji ne treba da se zanosi kako litijum ne žele i drugi geopolitički akteri. Naše je da u njihovoj igri prepoznamo i branimo svoje interese.
Da li je, posle Kosova, projekat „Jadar“ sada novi ključ za održavanje SNS-a na vlasti?
Još prošle godine, pre incidenta u Banjskoj, čula sam za tu vrstu tumačenja. Do tada je okvir bio da će Srbija projektom s Rio Tintom nešto ipak dobiti, poput Zajednice srpskih opština, a nakon toga da će Vučić sebe osloboditi odgovornosti zbog prikrivanja Radoičića. U svakom slučaju, reč jeste o instrumentima opstajanja na vlasti gde građani apsolutno imaju prava da budu nezadovoljni. Samo treba da pogledaju ko je na dobitku, a ko na gubitku.
Ne znam šta bi bilo bolje ili gore, recimo, da je tokom posete Si Đinpinga dogovoreno da litijum ode Kinezima. Mislim da onaj deo građana Srbije koji „Jadar“ vide kao evropski namet Srbiji ne treba da se zanosi kako litijum ne žele i drugi geopolitički akteri
Umesto da se o litijumu raspravlja na sednicama parlamenta, prva sledeća biće povodom Svesrpskog sabora i tada usvojene Deklaracije. Šta očekujete od sednice?
Ona nije bila zakazana, ali smo očekivali da se odigra prošle nedelje. Očigledno je zbog Šolcove posete odgođena. Mislim da neće moći da se ne priča i o litijumu. Napomenula bih da je na sednici Narodne skupštine Republike Srpske na kojoj je prvo usvojena Deklaracija doneta na Saboru, jedna od tačaka dnevnog reda bio i Zakon o izmenama Zakona o geološkim istraživanjima, gde je oduzeto pravo lokalnoj zajednici da daje saglasnost o geološkim istraživanjima. Postoji povezanost. Još jedan primer kako ova vlast koristi nacionalizam za prikrivanje pljačke naših resursa. Ako su već toliki nacionalisti, zašto nisu tzv. resursni nacionalisti, kako američke administracije zovu režime u Južnoj Americi? Kako to nacionalizam funkcioniše samo kad treba uspostaviti neku vrstu feudalne strukture i izmestiti moć iz zvaničnih institucija Republike Srbije ili Republike Srpske na nekakav Svesrpski sabor u koji će predsednik pozivati koga on hoće? Kako se to biraju teme od nacionalnog interesa, a kako se skrajnu teme koje su zaista važne? Pričaće se o litijumu, ali i o zaduživanjima koja nam slede, iako je zvanična mantra da smo ekonomski tigar.
Procena ministra finansija Siniše Malog o parama koje će Srbija prihodovati od iskopavanja litijuma čak ni matematički nije moguća. Ali je moguće reći šta god, bez posledica?
Osim da objasne šta će ljudi u dolini „Jadra“ imati od projekta i šta će biti s njihovim životima u slučaju da ih projekat ugrozi, što je vrlo izgledno. To je strategija vlasti sve vreme. Priča se o BDP-u, ali se ne govori o pojedinačnim životnim pričama, osim vrlo selektivno. Manipulacija je ogromna i služi da vas zadivi uspehom vaše zemlje, da mislite da je nemoguće živeti bolje no trenutno, jer su vas ubedili da biste živeli mnogo lošije da je na vlasti neko drugi, neko ko na vlasti nije bio nikada ili je vladao pre dvanaest ili petnaest godina. Jedino sam sigurna da će ljudi na vlasti živeti bolje.
Vlasti sigurno neće uspeti da primire sve nezadovoljstvo povodom iskopavanja litijuma, budući da je svojevremeno bilo dovoljno veliko da blokira međunarodne saobraćajnice i vlast natera da stavi famozni zarez na taj projekat. Ko će politički na njemu profitirati?
Mislim da takav razgovor onemogućava plodotvornu saradnju koja jedina može da ima sinergetski efekat. Jasno je da različiti politički akteri imaju različite razloge protiv „Jadra“, što se jasno videlo upravo na protestima koje ste pomenuli, iako su tada stali iza formalnih zahteva protesta čije ispunjenje na kraju, kako se ispostavilo, nije sprečilo projekat već ga samo odložilo. Mislim da je najbolje slušati ljude koji su najviše pogođeni razvojem događaja i pomagati im kako ko i koliko može. Istovremeno treba raditi na artikulaciji nezadovoljstva. Lično mi neke artikulacije smetaju, mislim da se njima izbegava suštinski problem. Mogli smo ih čuti u mnogim od govora na protestu u Loznici 28. juna, jer su čitavu problematiku oko „Jadra“ sveli na antievropsku ravan. A Vučić je sam rekao: nisam litijum dao Kinezima, nego Nemcima, jasno je da smo deo globalne potražnje za litijumom. Isto bih mislila i da nisam predstavnica proevropske partije, prosto je stvar činjenica. Isto tako verujem da treba insistirati na zahtevima EU da lokalna zajednica mora biti uključena u čitav proces, umesto da se ljudi tamo prate, prebijaju i privode na informativne razgovore.
Može li projekat „Jadar“ da bude Vučićev Zakon o slobodi vjeroispovijesti koji je Mila Đukanovića i DPS koštao vlasti, donekle neočekivano?
Uloga Srpske pravoslavne crkve je vrlo drugačija. Ona je u Crnoj Gori ponudila neku vrstu infrastrukture i poslužila je kao lepak za mnoga nakupljena nezadovoljstva. U Srbiji upadljivo ćuti o ovoj i brojnim drugim temama. Čak, pre nekoliko godina, kada su meštani iz lokalne zajednice pokušali da se obrate patrijarhu oko rudnika, dobili su odgovor da se crkva ne bavi socijalnim i ekonomskim problemima, već da se bavi isključivo razlogom postojanja. Veoma dobro znamo, a pogotovo mi, žene, da to nije tačno.
Cilj vlasti je kriminalizacija kritike koja treba da pospeši autocenzuru i da selektivno zatvara i kažnjava ljude koji tobože prete predsedniku, ali ne i one koji prete opozicionim političarima
Spolja gledano deluje da su se odnosi unutar opozicije posle dugog perioda dobre saradnje vratili na nezavidni nivo posle izbora 2022. godine. Kakve su sada mogućnosti pred njom?
S jedne strane, treba da ponudimo pomoć ljudima koji je od nas zatraže, i da to uradimo tako da ne razmišljamo o sopstvenom političkom profitu. Da je opozicija zaista do kraja ispunila potencijale svoje saradnje, ne bi se desio onakav raspad koalicije „Srbija protiv nasilja“, i to odlukom njenog dela da se izbori bojkotuju, jer koalicije postoje da bi na izborima učestvovale. Distanca među njenim članicama je sada jasna. Treba da jačamo svoje kapacitete, a nisam sigurna da su to svi radili, iako nas na opozicionoj sceni nije dovoljno. Treba da uverimo ljude da svoje slobodno vreme utroše na zajedničku borbu, svesni da će neminovno biti demoralisani različitim stvarima, ali ta borba tako izgleda. Ako svako uradi svoj deo posla i ponudi viziju kako Srbija može da funkcioniše nakon smene ovog režima, bićemo na dobrom putu. Treba da preispitamo modalitete koordinacije unutar opozicije, jer će do novih saradnji neminovno doći. Treba odustati od nekih mantri koje su uzimane kao jedine moguće, poput one da je režim smenjiv samo ako mu se suprotstavi jedna lista. Mnogo je primera da to nije tačno. I ta saradnja posle 2022. razvila se iz neophodnosti. Sedeli smo zajedno u Narodnoj skupštini, bili smo napadani, suočavali smo se s istim problemima i iz ad hok akcija se razvilo poverenje koje, pokazalo se, mora biti na iskrenim, realnim osnovama. Bojim se da su neki potezi pre dve godine opozicione birače u Srbiji možda lažno zaštitili od saznanja da nisu svi opozicioni akteri zaista opozicija. Verujem da smo još tada lako mogli da razotkrijemo Zavetnike. Ova vlast stalno proizvodi lažni pluralizam kroz lažnu opoziciju i neće stati s tim. Treba biti oprezan.
Kada je neuspešno izvršen atentat na Donalda Trampa, Ana Brnabić je popisala kritike upućivane predsedniku Vučiću i praktično ih izjednačila s pozivanjem na njegovo ubistvo. Da li vas je to iznenadilo?
Nije, jer ta priča postoji dugo i njen razvoj može da se prati. Cilj je kriminalizacija kritike koja treba da pospeši autocenzuru i da selektivno zatvara i kažnjava ljude koji tobože prete predsedniku, ali ne i one koji prete opozicionim političarima. Kada je pre dve godine prvi put najavljen Pokret za narod i državu, rečeno je da će u njemu biti svi koji vole državu i narod, a da će izvan njega ostati desni i levi ekstremisti. Sada vidimo da su desni ekstremisti postali deo naprednjačke kofe. Takvim podelama se olakšava satanizacija neistomišljenika, stvara se prostor u kojem je njihovo pritvaranje prihvatljivo, a dobija se i argument pred evropskim partnerima kojima se poručuje: evo, vidite sa čime se mi suočavamo. To je put ka beloruskom scenariju. A što je vlast autoritarnija, to su kritike ubojitije, jer je teže sakriti otimanje javnih dobara i razliku između toga kako žive obični ljudi, a kako ekonomsko-političke elite. Ako govorite o tome s kim se druži predsednikov sin, on je odjednom dete, a ne punoletna osoba koja može da šteti ugledu institucije predsednika. To se, pak, lako pretvori u napad na predsednikovu porodicu.
